„Je l’ da, vi ste antifašisti...?!“ 

Kondukter i kontrolor GSP-a su me pogledali zabezeknuto, ispadale su mi brošure o antifašizmu na blatnjav pod autobusa. Hajd’, čik, kaži da si fašista, je l’...

„Znate, žurim u Skupštinu Grada, trebalo bi da govorim na tribini... uskoro će Dan borbe protiv fašizma i rasizma, pa obeležavamo... evo, ovo sam ja pravila...“ i tutkam brošure  kondukteru u ruke… ,,znate... tribina NIKAKO NE MOŽE DA POČNE BEZ MENE“ i sve se smeškam, jako sam važna, jako - u pizdu materinu: ,, ... ne mogu početi bez mene, samo... nemam para za kartu... mogu li da sednem ?“

Kondukter i kontrolor me i dalje zabezeknuto gledaju, pa jedan u drugog, i klimnu glavom.

Sedoh. Mislim, zemljo otvori se i progutaj me! Čitav sam taj dan stopirala, 80 km sitne kiše i magle. Bez dinara u džepu već danima, banka je zadržala novac na svom računu (kapitalistička bagra), ni ta sića od honorara što je zaradim, s mene pa na uštap, ne može da mi legne u novčanik. Uzgred, imam neki dečiji novčanik kupljen u kineskoj radnji, količina novca koji zarađujem taman u njega stane - džeparac.

Očekivao sam "izvini". Mada bi, verovatno, realnije bilo nešto kao "u redu je, dešava se, izguraćemo i ovo nekako". A onda me je poput metka pogodilo "mislim da bi najbolje bilo da se iseliš i da se više ne viđamo". Glupi SMS! Široki, sivi bulevar stegao mi je vrat vrelom julskom prašinom i u momentu me oborio na prvu klupu. Uplašio sam se da ću zaplakati. Zapalio cigaretu. To je jedino što se u ovakvim trenucima... (Čudno je reći "ovakvi trenuci". Kao da sam sve to nekada živeo. Bilo kako bilo, fakat je da ništa nisam naučio). Elem, to je jedino što se u ovakvim trenucima može uraditi. Sa kutije mi se kezilo upozorenje o štetnosti duvana, potkrepljeno pretnjom da nikada neću imati bebu. Ma nije valjda? Nakon pola cigarete smogao sam snage i ponovo se pridigao na noge. Koračao sam kao da sam tek prohodao. To je od vrućine, mislio sam, dok mi je sunce pržilo glavu i izgorela ramena. Još jutros, ona se smejala mom belom dupetu, koga vrelina nije uspela da oboji. Probudio sam se oko deset. Nedelja. Dočekala me je u hodniku, sa kesama u rukama. "Bila sam na pijaci", rekla je kroz smeh. Jutarnje ispijanje kafe je ritual važniji od molitve. Navikao sam da to radim sa njom, mada nikada o tome nisam razmišljao. Kafu je obično pripremala ona. Samo bih otvorio oči, a na malom stolu pored kreveta čekala me je crna, mirišljava šolja. Za mene sa malo mleka, za nju sa isto toliko mleka i nešto manje od pola kašičice šećera. Bio sam namršten, kao i obično. Život mi je već odavno otišao u kurac, a ja više nisam imao snage da se ponovo pokrećem. Verovao sam... Lažem. Možda sam priželjkivao, ali je nemoguće reći da sam verovao da će se išta samo od sebe promeniti. Znam da ju je to nerviralo. Ipak, trudila se da me nasmeje. I uspevala je u tome. Barem na kratko. Bila je previše ozbiljna. To je ono što je nerviralo mene. Utoliko su njeni povremeni detinjasti izleti izgledali još detinjastije i iskrenije. "A koliko me voliš?", pitala me je. "Misliš da te volim?" "Nisam te dobro razumela. Rekao si jako, ili baš-baš jako?" "Dobro, volim te malo." "Izvini, opet te nisam razumela. Kažeš baš-baš?" "OK, neka bude baš-baš." Ljubio sam je u dlan, smejala se. I ja sam se smejao. Bilo je dana kada smo se smejali satima, jurili se po malom stanu, čupali jedno drugom uši, štipali se i grizli poput štenaca. Znao sam da mrzi kada joj dodirujem kukove i stopala, i to sam obilato koristio. Bilo je i onih drugih dana, kada smo satima plakali. To želim da zaboravim. Svejedno, sad više ništa nije važno.

Nekoliko hiljada ljudi je čekalo u napetosti. Neki su galamili. Neki su ćutali. Neki su malo galamili, malo ćutali. Trg je bio pun, iz reflektora je sijalo mlečno svetlo. Prigodna muzika je dolazila iz zvučnika.

Pronese se glas: Ide! Nastade muk. U masu hrupi on sa svitom. Ruke je podigao visoko iznad glave pozdravljajući masu, koja poče da skandira njegovo ime čim je shvatila da se to od nje očekuje. On se osvrtao oko sebe gledajući blago naviše. Bio je ukočen, očekujući da će okupljeni da ga dodiruju kako kakvu relikviju. To se nije dogodilo, nego su samo tapšali i vikali.
I stupi pravo za govornicu. Tu je mahao još neko vreme, klimao glavom, osmehivao se, stezao šake iznad glave, stavljao ruku na srce i još koješta pokazujući koliko je ganut, tronut i dirnut.
Kada se oduševljenje smiri, on značajno podiže bradu i reče:

 -Braćo i sestre!

 Braća i sestre zapljeskaše. Braća stegnuše vilice, a pojedinim sestrama zaiskriše suze u očima.