Kriza kao (trpno) stanje srpskog društva

Pre 14 godina sam se u svome diplomskom radu bavila, između ostalog, fenomenom i pojmom krize, a u svrhu pojašnjavanja urušavanja  jugoslovenskog društva. Pisala sam tada da se krizna stanja u širem smislu reči vezuju za „momente”,  „periode” ograničenog vremena trajanja, sa tendencijom njegovog daljeg skraćivanja i zapaženim uticajem „opšte volje”. Pisala sam tada da se kriza kao stanje kod nas modifikovala u krizu kao našu dugoročnu stvarnost; da su  njena dejstva, uticaji i posledice u tolikoj meri pogubni da se izlaz iz lavirinta skoro i ne vidi.

Danas, od svih definicija krize koje sam tada navodila, najprimerenijom (obzirom na vremensku distancu i posledice koje su društvene i političke turbulencije proizvele u Srbiji) mi se čini ona Karla V. Dojča, američkog politikologa, koja kaže, parafraziram, da ukoliko se ponašanje (loše po sistem) nekog aktera, unutar sistema, ne promeni u vremenskom tesnacu, kao posledica nastupa veliko oštećenje sistema. To smo i dobili - ozbiljno oštećen politički sistem i njemu primereno, razoreno društvo. Dakle, nerešavanje ozbiljnih političkih i društvenih problema dovelo nas je ovde, danas. Zašto je problem nesagledivo veći i ozbiljniji danas nego li je to bio pre deceniju i više? Uzroka je mnogo, ali bi se uopšteno moglo reći da danas, kao proizvod nerešavanja tih i takvih problema imamo  politički sistem koji se zasniva na političkoj moći i volji nekolicine ljudi, a ne na vladavini zakona. Sa druge strane, imamo izmučeno, iscrpljeno društvo 20-godišnjim konstantnim osiromašenjem, ne samo finansijskim, već ako ne i najvažnijim vrednosno-moralnim sunovratom, čije ćemo posledice gledati (ali i trpeti) još dugo. Na našem primeru se vidi da uvek može još gore i još dublje.

Read more...

Izmisliti sebe

„Je l’ da, vi ste antifašisti...?!“ 

Kondukter i kontrolor GSP-a su me pogledali zabezeknuto, ispadale su mi brošure o antifašizmu na blatnjav pod autobusa. Hajd’, čik, kaži da si fašista, je l’...

„Znate, žurim u Skupštinu Grada, trebalo bi da govorim na tribini... uskoro će Dan borbe protiv fašizma i rasizma, pa obeležavamo... evo, ovo sam ja pravila...“ i tutkam brošure  kondukteru u ruke… ,,znate... tribina NIKAKO NE MOŽE DA POČNE BEZ MENE“ i sve se smeškam, jako sam važna, jako - u pizdu materinu: ,, ... ne mogu početi bez mene, samo... nemam para za kartu... mogu li da sednem ?“

Kondukter i kontrolor me i dalje zabezeknuto gledaju, pa jedan u drugog, i klimnu glavom.

Sedoh. Mislim, zemljo otvori se i progutaj me! Čitav sam taj dan stopirala, 80 km sitne kiše i magle. Bez dinara u džepu već danima, banka je zadržala novac na svom računu (kapitalistička bagra), ni ta sića od honorara što je zaradim, s mene pa na uštap, ne može da mi legne u novčanik. Uzgred, imam neki dečiji novčanik kupljen u kineskoj radnji, količina novca koji zarađujem taman u njega stane - džeparac.

Read more...

Baš-baš

Očekivao sam "izvini". Mada bi, verovatno, realnije bilo nešto kao "u redu je, dešava se, izguraćemo i ovo nekako". A onda me je poput metka pogodilo "mislim da bi najbolje bilo da se iseliš i da se više ne viđamo". Glupi SMS! Široki, sivi bulevar stegao mi je vrat vrelom julskom prašinom i u momentu me oborio na prvu klupu. Uplašio sam se da ću zaplakati. Zapalio cigaretu. To je jedino što se u ovakvim trenucima... (Čudno je reći "ovakvi trenuci". Kao da sam sve to nekada živeo. Bilo kako bilo, fakat je da ništa nisam naučio). Elem, to je jedino što se u ovakvim trenucima može uraditi. Sa kutije mi se kezilo upozorenje o štetnosti duvana, potkrepljeno pretnjom da nikada neću imati bebu. Ma nije valjda? Nakon pola cigarete smogao sam snage i ponovo se pridigao na noge. Koračao sam kao da sam tek prohodao. To je od vrućine, mislio sam, dok mi je sunce pržilo glavu i izgorela ramena. Još jutros, ona se smejala mom belom dupetu, koga vrelina nije uspela da oboji. Probudio sam se oko deset. Nedelja. Dočekala me je u hodniku, sa kesama u rukama. "Bila sam na pijaci", rekla je kroz smeh. Jutarnje ispijanje kafe je ritual važniji od molitve. Navikao sam da to radim sa njom, mada nikada o tome nisam razmišljao. Kafu je obično pripremala ona. Samo bih otvorio oči, a na malom stolu pored kreveta čekala me je crna, mirišljava šolja. Za mene sa malo mleka, za nju sa isto toliko mleka i nešto manje od pola kašičice šećera. Bio sam namršten, kao i obično. Život mi je već odavno otišao u kurac, a ja više nisam imao snage da se ponovo pokrećem. Verovao sam... Lažem. Možda sam priželjkivao, ali je nemoguće reći da sam verovao da će se išta samo od sebe promeniti. Znam da ju je to nerviralo. Ipak, trudila se da me nasmeje. I uspevala je u tome. Barem na kratko. Bila je previše ozbiljna. To je ono što je nerviralo mene. Utoliko su njeni povremeni detinjasti izleti izgledali još detinjastije i iskrenije. "A koliko me voliš?", pitala me je. "Misliš da te volim?" "Nisam te dobro razumela. Rekao si jako, ili baš-baš jako?" "Dobro, volim te malo." "Izvini, opet te nisam razumela. Kažeš baš-baš?" "OK, neka bude baš-baš." Ljubio sam je u dlan, smejala se. I ja sam se smejao. Bilo je dana kada smo se smejali satima, jurili se po malom stanu, čupali jedno drugom uši, štipali se i grizli poput štenaca. Znao sam da mrzi kada joj dodirujem kukove i stopala, i to sam obilato koristio. Bilo je i onih drugih dana, kada smo satima plakali. To želim da zaboravim. Svejedno, sad više ništa nije važno.

Read more...

Kad (po)Letu Štuke

„Previše snova me splelo u mrežu i nemam adute“

Ja sam tridestikusurgodišnja učiteljica. Svako jutro pre konfrontacije sa omladinom volim da prošetam. Trihiljadedvesto metara pešačkog pohoda me opušta. Jednoobrazni eksterijer  umanjuje zanose, ali mp3 sa minijaturnim slušalicama popravlja stvari. Otkrila sam ga posle svih, ali ne prekasno. Gotovo nevidljivo pomagalo u neinspirativnom svetu.

Šta da slušam? Nisam još stigla ozbiljno da se zapitam, a već sam bila osvojena nepretencioznom oštricom zabodenom u iščašene dogmate. Šapnuli su mi da primitivizam ne zna šta je minimalizam i udahnuli topli dah razumevanja. Razumevanje je za mene uvek uvođenje u ljubav. Bila sam tek blago zavedena, ali dovoljno da počnem da saosećam sa izgubljenima u hladnom svetu koji je bolji od pune kuće i prazne tepsije. Koračajući, ulicama koje su tako puste, samo mrvicu vidljive žice ispod kose odaju da mi neko šapuće na uho. Inače bi osmeh zadovoljstva koji ne skidam bio još uvrnutiji. I iako šapat jasno kaže ne daj da napusti te tuga, meni je drago. 

Read more...

Golub /zapis sa trga/

Nekoliko hiljada ljudi je čekalo u napetosti. Neki su galamili. Neki su ćutali. Neki su malo galamili, malo ćutali. Trg je bio pun, iz reflektora je sijalo mlečno svetlo. Prigodna muzika je dolazila iz zvučnika.

Pronese se glas: Ide! Nastade muk. U masu hrupi on sa svitom. Ruke je podigao visoko iznad glave pozdravljajući masu, koja poče da skandira njegovo ime čim je shvatila da se to od nje očekuje. On se osvrtao oko sebe gledajući blago naviše. Bio je ukočen, očekujući da će okupljeni da ga dodiruju kako kakvu relikviju. To se nije dogodilo, nego su samo tapšali i vikali.
I stupi pravo za govornicu. Tu je mahao još neko vreme, klimao glavom, osmehivao se, stezao šake iznad glave, stavljao ruku na srce i još koješta pokazujući koliko je ganut, tronut i dirnut.
Kada se oduševljenje smiri, on značajno podiže bradu i reče:

 -Braćo i sestre!

 Braća i sestre zapljeskaše. Braća stegnuše vilice, a pojedinim sestrama zaiskriše suze u očima.

Read more...

How's your heart doing?

SOPHIE ZELMANI

 Rođena je 1972. godine u Stokholmu. Pevačica, tekstopisac i kompozitor. Gitaru joj kupuje otac kada je napunila četrnaest godina. Od tada počinje da komponuje i piše tekstove za svoju muziku. Nakon što je poslala tri demo snimka poznatim švedskim izdavačkim kućama, javio joj se švedski Sony, za koji 1995. godine snima svoj prvi album pod nazivom „Sophie Zelmani“. Pre toga nikada nije nastupala pred publikom. Sophie je 1995. godine dobila švedski Grammy za najboljeg mladog autora, a iste godine bila je nominovana i za najbolju pop pevačicu Švedske. Njena muzika je, pored Švedske, veoma popularna i u Americi i Japanu, iako se Sophie retko pojavljuje u javnosti. Jednom je izjavila da je želela ,,samo da snimi album".

 Autor je svih pesama i tekstova na prvom albumu. Te pesme predstavljaju okno njenog idealističkog pristupa ovoj vrsti stvaralaštva. Ostala je verna svom zvuku, tonovima, osećanjima i ljubavima. O njima govori u svojim pesmama, sve do poslednjeg albuma koji je izašao 2011. godine pod nazivom „Soul“. Tekstovi su joj vrlo jednostavni, lako shvatljivi, sa svedočanstvom o proživljenom iskustvu, ali i o upornom traganju za idealom o kom piše. Taj ideal je prati još od vremena prvog albuma, kad je bila devojčica sa kosom vezanom u rep, u žutoj kišnoj kabanici i kariranoj košulji, koja kaže „Oh please mama, don't torture me this way", što predstavlja trag njenog pubertetskog bunta. Na istom albumu peva „There's something about the night, brings out the woman in me“, na taj način priznajući da je devojčica postala žena, ali da ta žena nikada neće zaboraviti devojčicu u sebi.

Read more...

SKICA - Enes Kišević

Enes Kišević (Bosanska Krupa, 1. 5. 1947. godine) je hrvatski književnik i dramski umetnik poreklom iz Bosne i Hercegovine. Kišević je osnovnu školu i gimnaziju  završio u Ključu. Diplomirao je 1971. godine na Akademiji kazališne i filmske umetnosti u Zagrebu. Glumačku karijeru započeo je u Narodnom pozorištu Bosanske krajine u Banja Luci. Igrao je u više pozorišnih, filmskih i televizijskih drama. Kao glumac pojavljuje se i u filmu ,,Štefica Cvek u raljama života". Dobitnik je značajnih književnih nagrada, a Kiševićeve pesme prevedene su na mnoge jezike, između ostalih i na engleski, nemački, francuski, slovenski, italijanski, turski, mađarski. Autor je dvadesetak knjiga poezije (Mladić nosi svoje prve pjesme na ogled /1976/, Sve mirim te svijete /1976/, I ništa te kao ne boli /1980/, Lampa u prozoru /1987/, Sijeda djeca /1992/, Svjetlost je Tvoja sjena /2002/).

Read more...

Celetova "Istorija na 33 obrtaja"

THE DOORS – Absolutely Live
Elektra, 1970.

  Svaki roker, naročito onaj vremešniji, ima tačno izdiferenciran stav prema live („živim“) albumima: ili se ide u krajnost (o njihovoj besmislenosti, jer se koncertna atmosfera, navodno, ne može adekvatno dočarati u privatnosti sopstvene sobe; suprotno, o nesumljivoj relevantnosti indikatora istinskog kvaliteta izvođača van uštogljenosti studija), ili se od koncertnih ploča kompromisno zahteva da sadrže što više studijski neobjavljenog materijala, a da već poznate numere poprime sasvim nove aranžmane. Dupli album „Absolutely Live“ evergreen-četvorke „The Doors“ ima sve što je potrebno da zadovolji ukuse svakoga od njih, ali i postavlja vrlo visoke standarde, koji se i danas moraju poštovati prilikom realizacije „živih“ ploča. Tu se ne radi samo o muzici i uobičajenim reakcijama publike. Na primer, ovekovečeni su, slično kao na „Woodstock“ albumima, pozivi i zahtevi organizatora da se bar donekle poštuje red, da se ne istrčava na pozornicu; o Morrisonovoj konferansi da previše i ne govorimo: „Dame i gospodo, ne znam da li uviđate; ali večeras ste na posebnom putovanju (eng. trip) /frenetično odobravanje/... ne na takvom, ne na takvom“.

Read more...

Šarlo je nježan… (I dio)

Dan oslobođenja Zagreba

Bio je 8. svibanj 1981. godine. Po dobrom starom socijalističkom ritualu, iz škole smo išli dočekati »štafetu mladosti«. No, nakon toga – (for) something completely different. Radilo se o rock-koncertu... nečemu što je bilo »s druge strane«. Jer, s druge strane društvenog poretka, koji se uzimao kao nešto tek nominalno, dešavala su se »događanja« izvan i onkraj ideološke paradigme. 

Do slobode u YU-socijalizmu dolazilo se  preko rituala rock-glazbe... Ali ne samo preko nje. Bili su tu filmovi, stripovi, kazališne predstave, studentske novine, plakati, fanzini... sve ono što je označavalo eros čovjeka od 16, 17, 18, 19, 20, 21 godinu tih godina.

Ali zašto sada baš – (for) something completely different?  

Zašto je to bilo toliko različito, sasvim drukčije od onoga što smo uobičajeno sretali na koncertima, od Moše, SC-a, Lapidarija do Kulušića? 

Stoga što je svirao Šarlo akrobata!

Nisam ih do tada bio vidio uživo, ali ono što sam čuo od svjedoka njihovih nastupa bilo je (wow!) zastrašujuće. Rekli su: »ma slušali smo Film, Haustor, Azru, Idole, Električni orgazam, Pankrte, Parafe, Lačni Franz, ali ovo... to ne treba opisivati, to je Događaj«.

Event, l`évenement, sluchenie, Ereignis...

Read more...

Omladinski pokreti u Srbiji

Od plišane revolucije do nacifikovane reakcije

Ukoliko pitanje društvenih događanja razmatramo sa stanovišta generacijske recepcije istih, tada se susrećemo sa širokim, složenim, a donekle i reprezentativnim pristupom stanju jednog dela društva i smerovima njegovih kretanja. Utoliko je i reagovanje omladinske populacije na zbivanja u stanovitom društvu lakmus njegovih tendencija. Uzmemo li u obzir sam početak razaranja i tragediju u kojoj je nestala SFRJ ne treba zaboraviti studentske demonstracije iz 1991. godine u kojima su bili prisutni oduševljenje, energija i želja za promenom, predosećaji nadolazeće destrukcije i nesreće, no ipak bez jasnih predstava o tome kako dejstvovati i bez značajnog uticaja na demokratizaciju društva ili antiratnu opredeljenost. Ako se prisetimo činjenice da su sa istih mesta odakle su uzvikivane poruke „plišanih revolucionara“ nedugo potom bili prisutni ratni pokliči i blagosiljanje ponositih vitezova vere i vojnika partije/a, onda se može reći da je revolucija bila odveć plišana i žalobno neuspešna. Ujedno je pokazala i da postoji, na nesreću neveliki, tihi i tanušni potencijal koji ipak svesno sagledava događaje. Takva svesnost je svoje mogućnosti počela da realizuje van sumanutog okruženja i da nastanjuje druge, često predaleke, meridijane. Inicijalna „kapisla“ osipanja mladih stručnjaka bila je ista ona čiji je kuršum bio namenjen „vekovnom neprijatelju“ (sa kojim je život vekovima deljen!).

Read more...
Subscribe to this RSS feed

AkuzatiV - Online magazin

Back to top