Profesionalni sport i nacionalizam

Ivan Ergić, nekadašnji igrač Juventusa, Basela, Bursaspora i reprezentativac Srbije, daje svoje viđenje veza između profesionalnog sporta i nacionalizma te uloge sporta kao mehanizma normalizacije agresivne kompetitivnosti kao kapitalističkog društvenog ideala.

Kada sam u meču Kupa Uefe protiv Širokog Brijega u Bazelu ulazio u igru u drugom poluvremenu, nekoliko hiljada navijača gostujućeg sektora klicalo je “Ubij, ubij Srbina!” Bilo je pomalo čudno to doživeti na stadionu na kom sam proveo devet godina i koji sam svim srcem smatrao svojim. Posle utakmice, svita novinara, među kojima i par “naših”, tražila je od mene da prokomentarišem taj detalj. Bilo je previše lako i nimalo viteški reći kako su to sve hrvatski ekstremisti koji, eto, po ko zna koji put pokazuju svoju pravu narav. Umesto tog tradicionalnog “balkanskog” refleksa, koji je danas medijski i huškačko-forumaški sveprisutan, rekao sam da su to isto moji, u ovom slučaju ne toliko zbog toga što sam odrastao u jugoslovenskom duhu, već zbog toga što nisam hteo nikom “napolju” da dam povoda za priču o balkanskim plemenima i varvarima koji imaju tradicionalno šovinistički odnos jedni prema drugima.

Detaljnije...

VAN GOG: Pisma bratu

 „Ja sam, na veliku radost gostioničara, poštara... noćnih švrljala i sebe samog, tri noći probdio slikajući. Spavao sam danju. Često mi se čini da je noć mnogo življa i bogatije obojena nego dan.“

Uvek je pokušavao da pronađe idealnu boju sunca, mešajući je sa crvenim tonovima sutona, ljubičastim čempresima i tragovima zvezda iznad polja. Uvek je tražio svoje ptičje gnezdo tumarajući po nepoznatim evropskim gradovima, lutajući u cipelama koje su u porama svojih đonova i dalje nosile zrnca zemlje sa holandskih drumova. Te cipele, večno same u svojim koracima, ostavljale su tragove smisla svetom, bojeći usnule pejzaže. Za uzvrat nisu dobile ništa, sem promrzlih prstiju, loše nameštenih soba u potkrovljima, pogrešnih dodira i razočarenja. Ruke velikog majstora, impulsivnog slikara, strasnog vladara bele tkanine u drvenom ramu, morale su ljudima dokazivati da su žive, da imaju ime i prezime i da se razlikuju od drugih ruku po svojim pokretima, zanosima i upornošću.

Detaljnije...

Tajne farmaceutske mafije

Nakon pet godina istraživanja, zagrebačka internistica Lidija Gajski objavila je knjigu “Lijekovi ili priča o obmani”. To je prvi put da jedna hrvatska liječnica, koja poznaje sustav iznutra, otvoreno kritizira farmaceutsku industriju, razotkriva njihovu spregu s liječničkom strukom i manipulacije kliničkim ispitivanjima lijekova, sve u službi povećanja profita. Zbog podataka koje je iznijela u knjizi dospjela je na “crnu listu”, jedva je pronašla izdavača i recenzenta, a podrška liječničke struke potpuno je izostala.

Jesu li lijekovi spas za bolesne ili je riječ o najobičnijoj prijevari iza koje stoji interes jakog lobija farmaceutske industrije i liječnika, razgovaramo s dr. Gajski, koja kaže da je nastupilo “medicinsko ludilo“.

Detaljnije...

Rano detinjstvo Branka Ćopića

Nad bezbrižnim detinjstvom mališana nadvila se senka, nagoveštavala je da su dani igre, nestašluka, nadmudrivanja strica Ilije, očevog polubrata nekoliko meseci mlađeg od Branka, nepovratno na izmaku.

Kako se primicao dan polaska u školu, bojazan postaje sve veća. Koga god susretnu, plaši ih.

,,-Šta mislite, braćo, hoće li ovu dvojicu najpre tući bagremovom šibom, onom s bodljama, ili će raditi vojnički opasač?

  -Sve ce biti pjesma, ako njih ne oderu kao dva jareta." 

Detaljnije...

Vuče, Vuče zbog tebe smo bube lijene!

Zanimljivo je misliti o pismu. Posebno o japanskom pismu koje izgledom i simbolikom ostavlja prostor za razmišljanje, za pogađanje i nagađanje značenja. Da li zaista kandži koji znači planina, izgleda kao planina (山)? Da li kandži koji znači rijeka, zaista asocira na tok rijeke (川)? I da li se svakim sledećim naučenim znakom uči i njegov nastanak? Zanimljivo je misliti i o našem, srpskom, ćiriličnom pismu. Ponosni na 30 znakova, posebno na zvučne i jedinstvene, ж, ш, њ, љ, ђ, ћ, ч koji su ga dodatno pojednostavili, da li smo se ikad zapitali koliko nam je misli i asocijacija pomenuto pojednostavljenje donijelo, a koliko odnijelo? Uporediću japanski i srpski baratajući, za početak, samo brojevima i logikom nekoga ko se susreo i sa jednim i sa drugim i ko je pokušao da nauči oba pisma. Zašto je ovo nauči ukošeno? Zato što srpsko pismo može da se nauči, ima konačan broj znakova koji je relativno mali. I drugo zato – zato što se japansko pismo uči i ne može da se nauči do kraja. U najmanju ruku, to je pogrešan pristup stranca pristiglog iz Vukovog bukvara, koji pokušava u određenom vremenskom roku da savlada pismo da bi mogao da čita i da, čitajući, nauči i  da govori

Detaljnije...

Mladim devojkama „universitet” treba da je roditeljska kuća

NOVOSADSKA I BELOSVETSKA POSLA I ŠKANDALI (2)

Rajkovićev „Zemljak” (izlazio 1870–1871) od 10. 10. 1870. godine u tekstu pod naslovom „Misli o vaspitanju ženskinja”, skreće pažnju na to da, ako želimo da iz temelja popravimo vaspitanje, moramo krenuti sa ženskim „spolom”. Mlade devojke moraju opet postati čuvarice morala, mora im se nanovo omiliti kućevnost. Zbog toga vaspitajmo ih u porodici, a ne u institutima (stari  Džon Lok ovo bi pozdravio!). U ovim omraženim ustanovama prave se pomodarke; umesto toga, njihov „universitet” treba da je roditeljska kuća. U institutu ima samo drugarica, ali „beda je, što ovi drugarica ima i suviše; srce se rastroji i postane ladno”, a devojka se odmetne u sebično stvorenje. 

Detaljnije...

SKICE: Zoran Predin

Njegov Maribor je ,,tak fejst nor". Tamo je rođen 1958. godine. Posle povrede u srednjoj školi nije se više mogao baviti košarkom pa je, kako je rekao u jednom intervjuu, ostao bez smisla života. Vrlo brzo ga je opet pronašao, kad je na moru opazio koliko uspeha imaju tipovi s gitarama. Od tada se počinje aktivnije baviti  muzikom, a danas je iza njega značajna karijera tekstopisca, pevača i muzičara. Okušao se i u sferi književnosti. Nedavno je izašla njegova knjiga ,,Druga žena u haremu”. Za sebe kaže da je ,,nekada bio najtalentiranija ljenčuga”, a da je danas ,,neumorni radnik". O tome svedoči i činjenica da je u poslednje dve decenije skoro svake godine izdavao album, često sa sasvim različitim muzičarima i u drugačijim žanrovima. Njegova najpoznatija grupa je svakako Lačni Franz, a posle nje osnivao je bendove zanimljivih naziva: Ambasadorji užitka, Orkester Adijo pamet, The Gypsy Swing Band, Cover Lover. Tokom karijere prošetao se kroz razne vrste muzike, rokenrol, swing ("gipsy swing"), etno, šansona... 

Detaljnije...

Kafkinim očima promatrati svijet

Kafkinim očima promatrati svijet, to je nešto čemu sam oduvijek težio ili bio prirodom natjeran. A onda se dogodilo da sam nenadano dobio poziv u Češku, u Prag, njegov grad i naravno da me je odmah počela kopkati zamisao: pokušati promatrati ga njegovim očima. Nisam mogao poželjeti više! Sa sobom na put ponio sam debelu žutu knjižurinu koju obično držim na polici kao branu za ostale knjige, kako ne bi popadale: Kafkine Dnevnike. Sa svakom pročitanom riječi u kupeu vlaka koji se trucka najprije slovenskim, a potom austrijskim brdima kao da ulijevam i malo Kafke u sebe.

Detaljnije...

Uplati mi 500 dinara na ovaj broj

Jesam li izneverio bližnjeg ili sam pak ispoljio zavidnu svest da je svet pun prevaranata te zadao udarac bežičnom kamčenju novca koje je tek u povoju

Dobijem sinoć SMS od nepoznatog pošiljaoca, možda i od poznatog, ali čije ime nemam u imeniku mog centralnog mobilnog (dobio sam još dva službena koje još nikako da pustim u svečani opticaj): Uplati mi dopunu od 500 dinara na ovaj broj, pa ću ti ja dati pare, nemam ovde gde da dopunim, a hitno mi treba...

Ako ste raznosač reklamnog materijala, lopov, obijač, ako hoćete da se ugrejete u nekoj pristojnijoj zgradi, koja naravno ima interfon, pritisnite sedam-osam dugmića, odazvaće vam se troje ili četvoro stanara, iznenadićete se koliko je ukućana očekivano u svako doba dana, recite "ja sam" i neko će vam već otvoriti, tako i ovo stvorenje koje od mene ište 500 dinara...

Detaljnije...

BILLIE HOLIDAY: Život (ne)potrošenih poljubaca

Bluz je poezija i uteha tužnih ljudi. Poeziju stvaraju izgubljene ljubavi, nedostajanja, zvuci gramofonskih ploča u praznim sobama, papir potrošen na pisma koja nikada nisu poslata. Bluz je slika „Ranjenog anđela“ Huga Simberga, osećanje bola, poslednje nade, ljubavi, smrti, večnosti i jedne „Dame koja peva bluz“.

Bluz je Billie Holiday. Tuga. Nasilni muškarci u njenom životu. Propali brakovi. Narkotici i alkohol. Njena bolnička soba. Nepregledni hodnici i stubišta sa zidovima okrečenim u zeleno i miris hlora u vazduhu. Prazan krevet posle njene smrti i otvoren prozor. Pocepana istorija bolesti. 

Detaljnije...
Subscribe to this RSS feed

AkuzatiV - Online magazin

Back to top