Baš-baš

Očekivao sam "izvini". Mada bi, verovatno, realnije bilo nešto kao "u redu je, dešava se, izguraćemo i ovo nekako". A onda me je poput metka pogodilo "mislim da bi najbolje bilo da se iseliš i da se više ne viđamo". Glupi SMS! Široki, sivi bulevar stegao mi je vrat vrelom julskom prašinom i u momentu me oborio na prvu klupu. Uplašio sam se da ću zaplakati. Zapalio cigaretu. To je jedino što se u ovakvim trenucima... (Čudno je reći "ovakvi trenuci". Kao da sam sve to nekada živeo. Bilo kako bilo, fakat je da ništa nisam naučio). Elem, to je jedino što se u ovakvim trenucima može uraditi. Sa kutije mi se kezilo upozorenje o štetnosti duvana, potkrepljeno pretnjom da nikada neću imati bebu. Ma nije valjda? Nakon pola cigarete smogao sam snage i ponovo se pridigao na noge. Koračao sam kao da sam tek prohodao. To je od vrućine, mislio sam, dok mi je sunce pržilo glavu i izgorela ramena. Još jutros, ona se smejala mom belom dupetu, koga vrelina nije uspela da oboji. Probudio sam se oko deset. Nedelja. Dočekala me je u hodniku, sa kesama u rukama. "Bila sam na pijaci", rekla je kroz smeh. Jutarnje ispijanje kafe je ritual važniji od molitve. Navikao sam da to radim sa njom, mada nikada o tome nisam razmišljao. Kafu je obično pripremala ona. Samo bih otvorio oči, a na malom stolu pored kreveta čekala me je crna, mirišljava šolja. Za mene sa malo mleka, za nju sa isto toliko mleka i nešto manje od pola kašičice šećera. Bio sam namršten, kao i obično. Život mi je već odavno otišao u kurac, a ja više nisam imao snage da se ponovo pokrećem. Verovao sam... Lažem. Možda sam priželjkivao, ali je nemoguće reći da sam verovao da će se išta samo od sebe promeniti. Znam da ju je to nerviralo. Ipak, trudila se da me nasmeje. I uspevala je u tome. Barem na kratko. Bila je previše ozbiljna. To je ono što je nerviralo mene. Utoliko su njeni povremeni detinjasti izleti izgledali još detinjastije i iskrenije. "A koliko me voliš?", pitala me je. "Misliš da te volim?" "Nisam te dobro razumela. Rekao si jako, ili baš-baš jako?" "Dobro, volim te malo." "Izvini, opet te nisam razumela. Kažeš baš-baš?" "OK, neka bude baš-baš." Ljubio sam je u dlan, smejala se. I ja sam se smejao. Bilo je dana kada smo se smejali satima, jurili se po malom stanu, čupali jedno drugom uši, štipali se i grizli poput štenaca. Znao sam da mrzi kada joj dodirujem kukove i stopala, i to sam obilato koristio. Bilo je i onih drugih dana, kada smo satima plakali. To želim da zaboravim. Svejedno, sad više ništa nije važno.

Na plažu smo krenuli oko jedan popodne. U pohabanom rancu koji sam vukao na leđima bio je žuti peškir, dve zelene prostirke, Pol Oster za mene i njena Izabela Aljende. Znam da mi je na pesku pokazala jedan pasus o tome kako pisci nužno moraju osećati odbačenost i neprilagođenost sredini. "Uteha za budale", izgovorio sam kroz polusmeh. Onda sam je poljubio u stomak. Pretrčao sam vreli pesak do vode, malo plivao, istuširao se, legao pored nje i opet je ljubio. Ili sam barem želeo. Nismo mnogo pričali. Bila je žedna, otišla po vodu, vratila se. Žena sa razglasa molila je posetioce plaže da se jave ukoliko primete devojčicu u crnom kupaćem kostimu. Silvana, ima sedam godina i plavu kosu do ramena. Ne znam da li je pronađena. A onda, ničim izazvano, jedno pitanje. I jedan nespretno-iskren odgovor, koji je, sada to znam, mogao uz osmeh biti prećutan. I moje naprasno ustajanje i istrčavanje sa plaže. Zaboravio sam sandale. Vratio se po njih. Onda opet jurnjava kroz gužvu. I bulevar. I onaj glupi SMS. I kraj. Razlog? Koga briga za razlog? Mrzim razloge. Ne sećam se ničeg više. Mislim da smo se uveče na kratko sreli u stanu. I ćutali. Možda plakali. Kasnije, mislim da sam bio napolju. Pio, pio, pio, povraćao, povraćao, povraćao. I opet pio. I opet povraćao. I pričao. O njoj, o sebi, ne znam. Sledeće čega se sećam je hladno svitanje kraj reke. Mislim da sam spavao na pesku. U stan sam se ušunjao na prstima. Krevet je bio nenamešten, a u susednoj sobi čuo sam njeno ravnomerno disanje. Mislim da je spavala, ali nisam smeo da je pogledam. Kroz odškrinuta vrata video sam joj otkriveno stopalo. Dodirni ga sad, ako smeš, ujeo sam sebe poput gladnog vuka. Cigareta. I druga. I treća. I peta. Onda opet praznina. Probudio sam se oko deset, bar tako mislim. Oči nisam smeo da otvorim. Poželeo sam kafu. Bojažljivo sam otvorio oči, a na stolu pored kreveta čekala me je puna pepeljara i pregršt praznih krigli, čaša i flaša iz nekog života kojeg se ne sećam. U susednoj sobi nije bilo nikoga. U kupatilu sam prebrojao četkice za zube i na trenutak postao zahvalan, ne znam kome, što ću je, ipak, danas videti. Gomila prljavih sudova pomogla mi je da progutam delić beskonačnog vremena. Kafu sam skuvao sam. Bila je slaba i ružna. Mučnina u stomaku i glavi terala me je da hodam skučenom sobom. Sa računarskog stola gledao me je Jesenjin. Kupila mi ga je pre nekoliko dana. Polovno izdanje iz 1966. godine. Na unutrašnjoj strani prednje korice posveta: "Editi za 18-ti rođendan. Lazo. 21. 4. '68." Rekao sam da mi se ne sviđa prevod. Onda mi je zbog toga bilo žao. Neke stvari treba prećutati. Sreća mora počivati na sitnim lažima. Sviđa mi se. Jesenjin je uvek Jesenjin, bez obzira na prevod. Kako god. Na komodi sa nakitom i sitnicama stajala su dva štapića od sladoleda. Igraćemo nagradnu igru i krstariti nepoznatim morima. Pomislio sam da bi trebalo početi sa pakovanjem. Ne za krstarenje. Ovlaš sam pogledao po stanu i shvatio da ne znam koje stvari su moje. Desetine, možda stotine knjiga, stara posteljina i mahom izrabljena garderoba. Ipak, slutio sam da postoji još nešto moje, čega se ne mogu setiti, a što nikada neću uspeti da preselim i ponesem sa sobom. Odustao sam od pakovanja i seo na krevet, spram koga je, na malom stolu, stajala šolja ohlađene kafe. Kroz minijaturnu rupu u spuštenoj roletni video sam čoveka koji je na zid svog stana postavljao klima uređaj. Iznad njegove glave vijorila se zastava. O toj zastavi sam ponekad voleo da joj pričam. U tom komadu krpe, koji je naizgled dostojanstveno lepršao na vetru, uglavljen među porušenim zgradama, kao da se oslikavala čitava svetska beda. Cinično i podmuklo ruganje malom čoveku, kakav ću i sam zauvek biti. Želeo sam da pišem o tome. Uveravala me je da svet nije takav, ili da nije samo takav. Govorila mi je da mogu pisati i veselije priče. Recimo o njoj. Nije razumela da je sve što sam do tada napisao bilo upravo o njoj. Čak i ono što je napisano mnogo pre no što je ona u meni postojala. "Ne tako", negodovala je. "Treba da bude o meni! Onako, baš-baš!"

OK, neka ovo bude tvoja priča. Onako, baš-baš. Ako već nije mogla biti drugačija.

 

 Priča je preuzeta iz knjige ,,Puna linija” koja je nagrađena godišnjom nagradom Kluba književnika Kraljevo.
Knjiga se može poručiti preko e-maila: This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.

Duško DOMANOVIĆ

Književnik, Novi Sad

AkuzatiV - Online magazin

Back to top