Oni imaju visoka čela, vijorne kose, široke grudi;
od gromora njina glasa šuma i more se budi,
a kada rukom mahnu, obzori svijeta se šire
i bune, i prodiru u vis, u etire.
Izraz „deca komunizma“ nije metafora. Naprotiv, on označava stilsku figuru potčinjavanja novom obliku takozvane istorijske nužnosti, koju uvodi i pod kontrolom drži postkomunistički proces tranzicije. Pod tom pretpostavkom, transition to democracy kao radikalna rekonstrukcija počinje ni iz čega. Shodno tome, Istočna Evropa nakon 1989. liči na pustoš s ruševinama koju naseljavaju još samo deca, nezreli ljudi, nesposobni da bez vođstva nekog drugog demokratski organizuju svoj život. Oni sebe ne poimaju ni kao subjekti niti kao autori demokratije za koju su se odista sami izborili i koju su sami stvorili. Upravo posredstvom ideje i prakse postkomunističke transformacije, ona im je oduzeta da bi se sada vratila spolja kao strani objekat koji se u dugotrajnom, mukotrpnom, često bolnom procesu najpre mora posvojiti.
U jаvnom diskursu uočljivа je postepenа аli istovremeno drаstičnа promenа poslednjih nekoliko godinа. Umesto zаpаljivih, nаcionаlističkih i otvoreno аgresivnih nаrаtivа, sve više se koristi umerenijа retorikа: sve je mаnje pozivа nа linč а sve je više otvorenosti zа sаrаdnju i kooperаciju. Nаizgled znаčаjnа promenа, ovo pomerаnje je sаmo prаktičnа kаmeleonskа sposobnost elitа dа promene svoju odeću аli dа suštinski sve ostane isto. U ovom člаnku pokušаću dа аnаlizirаm implikаcije nаvedene promene zа svаkodnevnih život „običnih grаđаnа“ i konzumenаtа ovаkvih političkih porukа.
Po koji put se u životu vraćam na tačku iz ostavštine starog Rima: ćutati, ćutim, ćutanje. Blago onima koji su rod tima trima stvari. U saobraćaju s ljudima i sa dogadjajima čovek govori; u sebi, čovek ćuti. Kako je zagonetna stvar ćutanje, i san je zagonetna stvar ali je ćutanje zagonetnije.
Kad ćutimo u sebi to je sasvim neko osobito stanje izvan svake konkretne realnosti. U životu, čovek je ograničen; u sebi on je neograničen, kraja mu nema. Naravno pod uslovom da duboko ćutimo i da duboko u sebi ćutimo. Duboko ćutanje i duboka samoća, dve apsolutno duhovne stvari u čoveku.
Zare sa Zvezdare nema sve što treba da nema da bi bio Srbin u tranziciji. Ima samo pamet i nešto razloga da veruje da se i od nje može živeti. Bar je tako mislio, do pre neki dan.
Bio je učitelj, u mnogim varošima Srbije, pa kako je ponestajalo i škola i đaka, selio se i revoluciju dočekao kao višak u mirijevskoj osnovnoj školi. I tada i sada mlad za penziju i star da ponovo bude đak, Dragoljub Zarić smišljao je kako da se priključi modernim reformama.
In memoriam Mirko Tepavac (1922. - 2014.)
Iz knjige "Moj Drugi svetski rat i mir"
Sastanak "Literarne družine" učenika starijih razreda zemunske gimnazije, 1939. godine (imala je i ime, valjda "Branko Radičević"). Recituju se sopstveni i tuđi stihovi, mahom, tada pomodna socijalna literatura. Svi smo skoro deca, nepunoletni, ali ipak već vidljivo podeljeni na leve i desne. Rasprave su sve burnije, kao i vreme događanja.
Na jednom od sastanaka, usred žučne rasprave, maturant Radoslav Pavlović uzvikuje: "Ova je literarna družina postala komunistička. Ovde još nije s' poštovanjem izgovorena reč "Kralj" i "Otadžbina". Nije čudo što se već i policija, kad neće uprava škole, raspituje ko ovde truje srpsku omladinu!..."
Vika, gužva... Reči: policija, otadžbina, komunizam, fašizam -najčešće se čuju. Pavlović u sve to glasno upliće imena - Branka Abafija, Milenka Šuvakovića, Branka Pešića, Miloša Hadžića, Duška Zalića, Mirka Tepavca...
It is in truth not for glory, nor riches, nor honours that we are fighting, but for freedom — for that alone, which no honest man gives up but with life itself.
(The Declaration of Arbroath 1320)
Referendum o nezavisnosti Škotske (ili njenom ostanku u Ujedinjenom Kraljevstvu) predviđen je za septembar ove godine. I, čini se, po trenutnim istraživanjima, da će se Škotska ipak zadržati u Uniji. U, po pristalice otcepljenja najoptimističniem slučaju, ako bi se, po Newsweeku, danas održao referendum, od opredeljenih birača bi 48% bilo za a 52 % protiv nezavisnosti. Po istraživanjima komisija bliskih britanskoj Vladi procenat pristalica nezavisnosti je 36 % i u konstanom je opadanju a neodlučni birači (million njih) su i dalje neodlučni. Kako god da se birači izjasne sigurno je da će Škotska zadržati svoj lokalni Parlament, autonomiju i da će, mravljim korakom, ići putem postepene devolucije kojim je krenula od sredine devedesetih godina prošlog veka. Pitanje koje se postavlja pred Škote nije, međutim, samo nacionalno, državotvorno pitanje već i pitanje doživljavanja slobode u razvijenim zemljama (i ne samo njima) te koliko politička sloboda zapravo košta i da li se uvek može i mora meriti novcem.
Autor:Maršal Salins, profesor antropologije na Univerzitetu u Čikagu
Sa zamišljenom prirodnom i dodeljenom pozitivnom ulogom u održavanju društvene ravnoteže, sebični interes, koji pulsira u grudima svakog ljudskog bića, do kraja XVIII je počeo da se smatra za nešto dobro – toliko dobro, da su ga do XX veka neki proglasili za nešto najbolje. Naravno, izbavljenje pouzdanog i izračunljivog sebičnog interesa od Prvobitnog greha u obliku kapitalizma, nikada nije bilo potpuno. Naprotiv, to nas je ostavilo sa pohabanom kontradikcijom između društvene moralnosti i ličnog interesa (kontradikcijom poznatom i kao „društvena nauka“). Ali, iako nikada nije mogla da se sasvim otarasi aure pokvarenosti, samoživost je izašla iz senke svog grešnog porekla da bi zauzela moralni položaj pomeren za skoro 180 stepeni. Isključiva posvećenost pojedinca vlastitom dobru postala je osnova društva, pre nego njegova Nemezis – kao i neophodni uslov za najveće moguće bogatstvo naroda.
Ispričaću vam priču koja je malo drugačija od zvanične verzije „grčkog scenarija“. Priču koja je skrivena iza dimne zavese makroekonomskih pokazatelja i statističkih podataka; priču koja govori o dahijskoj demokratiji, socijalnom masakru i legalizaciji otimačine.
Nekoliko umreženih grupica tesno koegzistiraju u mutnom ekosistemu ispreplitanih interesa, koji se nalazi u vrhu društvene piramide moći. Glavna pozicija moći oko koje orbitiraju periodično prelazi iz jednih u druge ruke, ali uvek ostaje u okviru istih grupica. Dok se pred očima javnosti predano glože, iza kamera se uz tompuse i Čivas donose zajedničke odluke diskutabilnih pobuda, i prave javnosti nedostupni off the record dilovi.
Prema legendi, sin je ubio svoga oca te pomoću kuke ga vukao do groblja. Vodio je i svoga sina. Kada su stigli do groblja on htjede da baci kuku ali mu djete reče: „Ne bacaj kuku! Biće mi potrebna kad ti ostariš.“
Ovu priču su mnogi ispredali jer su i njima njihovi očevi je pričali. Ona se odnosi na lapot, stari običaj kod Srba.
Međutim, ovaj obred ima dublje i šire korenje. Još su antički pisci Hesiod, Herodot i Strabona pisali o narodu oko Kaspijskog jezera koji su starce od preko 60 godina ostavljali u nekoj zgradi bez hrane i vode gdje su držani zatvoreni dok ne umru. Skitsko pleme Masageta se prema starim članovima odnosilo još surovije. Oni su ih klali a zatim kuvali i jeli. Kod njih se smatralo za nesreću umreti prirodnom smrću. Na ostrvima Melanezije su ih takođe ostavljali da umru od gladi. Negdje su im čak pružali mogućnost da biraju, da li žele da ih ubiju gušenjem ili da ih žive sahrane. I Lužički Srbi su ubijali svoje roditelje koji nisu mogli više da rade i od svog truda se izdržavaju. Baš kao i Masageti, klali su ih pa jeli.
Vladimir MAROVIĆ
REDAKCIJA
Sadržaj Akuzativa čine tekstovi autora, kao i preneti tekstovi, za koje nalazimo da su vredni čitanja, bez obzira da li se sa sadržajem slažemo ili ne.
Akuzativ je rezultat entuzijazma osoba koje učestvuju u njegovom radu.
Ukoliko imate autorski tekst koji želite objaviti na Akuzativu, a za koji smatrate da bi se uklopio u našu koncepciju, kontaktirajte nas.
