Šta bi poglavara SPC moglo navesti da krene u posetu Ginekološko-akušerskoj klinici „Narodni front“ u Beogradu? Nekoliko ideja mi pada na pamet: predvodio je crkvenu delegaciju, koja je klinici „darivala“ inkubator – aparat koji direktno spasava život prevremeno rođenoj bebi; hteo je da iz prve ruke dobije informacije o reproduktivnom zdravlju žena u Srbiji; želeo je lično da razgovara s pacijentkinjama (trudnicama i porodiljama) i osobljem klinike i obavesti se o načinima na koje bi crkva mogla da ih podrži; činilo mu se zgodniim da baš iz „Narodnog fronta“ obavesti „svoj narod“ kako će sveštenici, ubuduće, novac od naplate obreda krštenja uplaćivati na zaseban račun, koji će potom biti stavljen na raspolaganje GAK-u...

Nemojmo se lagati; ni najdobronamerniji čitalac nije očekivao ovako nešto ispod naslova: Patrijarh posetio GAK. Iskustvo nas uči da je interesovanje crkve za temu rađanja motivisano isključivo brigom za brojno stanje nacije. Žene, trudnice i porodilje u toj priči figuriraju kao nužno zlo – mašine koje se imaju staviti u pogon kako bi otelovile željenu demografsku sliku.

Film Nikole Vukčevića „Dječaci iz Ulice Marksa i Engelsa“ nastao je po motivima drame „Instant“, poznatog srpskog pisca i reditelja Đorđa Milosavljevića, po scenariju Milice Piletić i reditelja Vukčevića, a sniman je u Podgorici, Londonu i Zagrebu.

Uloge tumače: Momčilo Otašević, Goran Bogdan, Ana Sofrenović, Emir Hadžihafisbegović, Branka Stanić, Nebojša Glogovac, Branimir Popović, Petar Božović, a u filmu se pojavljuju i poznati muzičari, Damir Urban i Nenad Knežević Knez.

Selo Ušće, gde su azilanti zamalo završili, nalazi se više od dvadeset kilometara od Obrenovca. Oko baraka u koje je trebalo da  budu smešteni nema ničega, ama baš ničega sem mamutske elektrane. Ali ni ova periferija periferije nije dovoljno daleka od očiju da bi se u nju smestili Drugačiji.

Neki se sigurno sećaju kako smo bili ponosni što su kod nas, u Jugoslaviju, dolazili građani trećeg sveta da bi se obrazovali i da bi živeli život dostojan čoveka. Danas oni koji pokušavaju da protrče kroz Srbiju ne bi li se dokopali zemalja koje sada podsećaju na tu nekadašnju Jugoslaviju nailaze na tradicionalno srpsko gostoprimstvo, naučeno na ratištima devedesetih godina, pa doterano na vojnim vežbama po stadionima, molebancijama, u Zemun polju, Banji Koviljači a taktički usavršenom na poslednjim manevrima u Obrenovcu. I pošto sam obrenovčanin, osećam posebnu odgovornost povodom ove teme. Najnoviji izlivi ksenofobije-iz-komšiluka potvrđuju ono što odavno tvrdim: za rasizam nije potreban bilo kakav kontakt sa ljudima različite boje kože, iako je naizgled neizbežna pretpostavka da je "neka druga rasa" potrebna da bi se rasizam u jednoj zajednici pojavio i/ili razvio.