NAPIŠI NEŠTO PROTIV (Riječ urednika)

Napiši nešto protiv. Ali, ne baš skroz. I tako, ne baš direktno. Ako može, partija da se ne pominje. Ime, nikako. Vrijeme izbjegni. Prebaci negdje u daleku prošlost, ili još dalju budućnost.

Ne duži, ali sve izokola. Konkretnost ne dolazi u obzir. Sve bitne podatke ukloni. Analize prepusti istoriji. Zaključke ne donosi. Rasuđivanje zaboravi. Činjenice ne povezuj. Ne pravi se pametan. Stani kad misliš da treba da iskoračiš. Inicijativu prepusti nepromišljenima. Stani. Reci, dosta! Zašto se uopšte zaletati. Ko sam ja! Čemu sve ovo! Razmisli. Stavi prst na čelo. Zašto? Pa nisam lud. Umijem ja da mislim normalno. Samo polako. Ne treba nagliti. Sve će to proći. Ako boli, al' barem ne mene. Niko mi ništa neće. Samo da ne načinim pogrešan korak. Zato oprezno. Polako. Osvrni se. Ne žmuri. Pogledaj još jednom. Pravo. Ne zvjeraj. Ne skreći. Šta te briga.

Napiši nešto protiv. Ali ne baš skroz.

 

Iz zbirke satiričnih priča ,,Druže moj" autora Gorana Kljajića

 

Detaljnije...

Ludaci me privlače

Ludaci me privlače. Ti ljudi žive u tajanstvenoj zemlji neobičnih snova, u neprobojnom oblaku bezumlja, gde sve ono što su videli, voleli i radili, počinje za njih iznova, u jednom novom, zamišljenom životu, koji je izvan svih zakona, koji vladaju u prirodi i koji upravljaju ljudskom mišlju.

Detaljnije...

Pohvala 'životinjskoj vještini'

Piše: Igor Mandić

“Jedite govno!” Pardon, molim, ovo nije ništa lično iliti osobno, niti je ikome upućeno (moram se ograditi da se tkogod ne uvrijedi i stog dobije vrijed). Ovo je samo početak transkripta jednog zahodskog grafita, koji je odnekud iz bijeloga svijeta, još prije mnogih desetljeća bio počeo kružiti našim prostorima, na uveseljavanje prostote. “Eat shit!” proklamirao je dotični zahodski aforističar, potkrepljujući svoj nalog ovakvim obrazlaganjem: “100 trilijuna muha ne mogu – biti u krivu!” Što nas je više, to (nam) je slađe i štoviše, dokaz je kako smo – u pravu! Možda nije baš sasvim fer, ali ja bih i ovu predodžbu (o trilijunima muha koje su okružile svoj objekt obožavanja/naslađivanja) metonimijski prenio na one euforične navijačke gomile širom svijeta, koje su, vratile svijet u prvobitni kaos, svojim nesnošljivim urlanjem kako je nogometna lopta središte svijeta, a da su oni sami kad arlauču – u pravu, zato jer ih je mnogo.

Detaljnije...

Državni posao

Nakon tek stotinak epizoda čini se da je (i) beogradska centrala konačno otkrila fenomen satirične televizijske serije „Državni posao“ u produkciji, ironično, državne Radio televizije Vojvodine. Koja od lokalnog i svakako kultnog fenomena strpljivo grabi ka statusu nečeg najboljeg što se televiziji u Srbiji dogodilo u poslednjih isuviše godina.

Važne istine radi, u pitanju je ponovno otkriće, jer je ista ekipa već radila odlične programe „Noćna smena“ i „Velika Srbija“ sa mnogim sličnim motivima i akterima. Ali Novi Sad je već dobro utreniran u maksimi o ponavljanju kao majci beogradskog znanja. Razloge za to otkriće valja tražiti i u sokoćalu zvanom YouTube (i već izlizanom fenomenu društvenih mreža), ali pre svega u vanserijskom talentu kreatora i glumaca Dimitrija Banjca, Nikole Škorića i Dejana Ćirjakovića.

Za eventualno neupućene i nišče duhom, koji ovaj put propuštaju carstvo televizijsko, „Državni posao“ je kratka forma oštre političke i socijalne satire umotane u fantastičan verbalni humor i komediju karaktera. Dinamiku serije čini autoironični razdor u komunikaciji i pogledima na svet po dve ključne ose: zavičajnoj i generacijskoj. Osovina serije je svakako Dimitrije Banjac kao Đorđe Čvarkov, starosedelac u firmi i na vojvođanskom kopnu. Koji na zapanjujući i samo sebi znan način logorejično uvezuje bizarne vojvođanske toponime i opskurne artefakte, nekadašnje popkulturne ikone, komično zadrto autonomaštvo, i avanture sa svojom mitološkom babom. Dakle, Banjac nije osoba, on je čitav komitet. Sačinjen od likova dežurnog poznavaoca istorije i svetskih prilika, sitnog preduzetnika, lažnog poliglote, pasioniranog borca protiv dođoša, izgubljenog turiste na grčkom moru, te kultnog pseudointelektualnog TV-sveznalice lokalnog dometa (dr Svetislafa Kišprdilova), bezbednjaka (druga Ostoje), ministra (Marinka Magle) i drugih antiheroja svakodnevice. I čiju glumačku uverljivost najbolje ilustruje internetsko pitanje da li to Banjac glumi Čvarkova ili zapravo je Čvarkov taj koji kada se pogase kamere glumi Banjca.

Zatim, Škorić kao Dragan Torbica, kolonista pritisnut kreditima i zahtevima uže i šire porodice, sa sopstvenim repertoarom ličkih i/ili krajiških idiosinkrazija kao prividna antiteza i arhineprijatelj Čvarkovu. Pri čemu njih dvojica, uprkos tim (pokazuje se) površinskim, veštačkim i besmislenim kulturnim razlikama zapravo glatko sarađuju pred zajedničkim neprijateljem: izazovima modernog života oličenim u mladom liku Ćirjakovića, odnosno Boškića. Paradigmatičnog novosadskog „wannabe“ mladog lidera sa lažne reklame za gorepomenuti kredit, sa svojim nekritičkim prihvatanjem političkog i ekonomskog novogovora i tehnoloških inovacija. A zapravo naivnog momka koji je na tom mestu torture jezuitskog tipa zbog brata na političkoj funkciji. Tu je i nezaobilazna žalopojka za starim dobrim vremenima koja – kako pritajeno demonstriraju Banjac i Škorić – nikada nisu ni postojala. I sve to u mikrokosmosu državne kancelarije tranzicionog društva koje, kao takvo, ne ide nikud.

U sporadičnim izveštajima obaveštenijih beogradskih medija o fenomenu „Državni posao“ često se ističe amaterizam trojke kreatora i glumaca, čime kao da se previđa njihov vanserijski talenat. Pre svega za izuzetno duhovito, ali i promišljeno napisan tekst, uz radnju bez jeftinih gegova i sa eksplozijom suptilnih, implicitnih i gotovo „internih“ momenata pri šaljenju. S tim u vezi, česte su i potpuno neadekvatne i bespotrebne komparacije sa „Top listom nadrealista“, koja „Državnom poslu“ ne odgovara ni po formi ni po sadržaju. Adekvatnije bi bilo uporediti novosadsku seriju sa vrhuncima britanskog humora, poput „Crne guje“ (Blackadder, 1983-1989), kao još jedne grupe makijavelističkih i naivnih antiheroja u briljantnom verbalnom sukobu sa ljudima, sobom i svetom. Valjalo bi uputiti i na genijalnost američke TV serije „Sajnfild“ (Seinfeld, 1989-1998), samoproklamovane „serije ni o čemu“, koja takođe počiva na govornom humoru, složenim karakterima, te na suptilnim opservacijama sitnica iz svakodnevnog života. Dakle, „Državni posao“ je posebno svedena i minimalistička forma „sitkoma“, bez efekata i kinđurenja, koju iznose složeni likovi u sjajnom dijalogu. Uostalom, zamislimo se: svaki (radni) dan uspešno praviti po epizodu, zasnovanu isključivo na razgovoru tri osobe koje sede u jednoj sobi, po sebi predstavlja projekat vredan divljenja.

Konačno, političke teme, kojih u seriji ne manjka i koje su sasvim ozbiljne, neposredne i oštre, zapravo su takođe sekundarne. Poenta je u mnogo obuhvatnijoj satiri od one političke koju, uzimajući u obzir sastojke, i nije teško umesiti. Dakle, poput dnevnih novina koje ovi državni službenici komentarišu na poslu (a Banjac u seriji neretko čita i „Danas“), dnevna politika je samo motiv ili šlagvort. Samo radna površina na kojoj se tek stvara istinska magija. Jer, kamen mudrosti u alhemiji „Državnog posla“ zapravo je brutalan sumrak arhetipskih idola. Koji je, srećom, i brutalno smešan do granice inkontinencije bešike, pa učini da neke istine manje bole. Suština je u krahu te popularne fikcije o malom, dobrom, običnom čoveku. Jedne statističke apstrakcije ili mitološkog bića koje tako olako volimo da vidimo samo kao objekat obmanjivačkog dodvoravanja od strane domaćih političara, te lihvarskog pljačkanja od strane inostranih banaka. A zapravo se radi o katarzi prema kojoj komadina odgovornosti i krivice leži na subjektu, na nama samima.

Naime, likovi iz „Državnog posla“ nisu zli, naprotiv, ali nisu ni naročito dobri. I poput antiheroja iz špageti vesterna slabo su zainteresovani za svetsku istoriju i dobrobit srpskog naroda, već ih je briga za svoj sitnosopstvenički interes ili džep. Uskogrudo, neobrazovano, grubo i svakako naivno, zbog čega su i zaglavljeni u podrumu neimenovano univerzalne državne firme. Od Šurde do Gige Moravca, isuviše često su ovdašnje serije prikazivale suštinski dobrog i poštenog radnika u sukobu sa korumpiranim direktorima, sa kojim smo se tad udobno simpatisali. Preduzeća i direktori, iako nesumnjivo odvratni, ovaj put ne postoje i preostaje nam samo pogled sa kamere na plafonu na nas same.

Dakle, među komentarima novinskih stranica o visokoj politici i ekonomiji, „Državni posao“ zapravo prikazuje repertoar ponašanja sačinjen od servilnosti, tvrdičluka, sujeverja, nepotizma, udvorištva i besramnog hvalisanja. Uz dvostruke standarde kao pravilo i kognitivne disonance kao način života. Starosedeoca ili dođoša, matoraca ili omladine, isto je. U čemu je onda kvaka? Ovi sjajni i duboki likovi su tako neodoljivo simpatični jer su poput nas samih u jednoj komično preteranoj formi. Oni su poučno i realno ogledalo naše ljudske prirode u radnom okruženju. I na kraju, ekipa „Državnog posla“ razne abortuse od humora po televizijskim programima Srbije uči važnu lekciju: kvalitetna komedija je moguća. Ali je to ozbiljan posao.

 

Tekst je, uz saglasnost autora, prenet iz dnevnog lista ,,Danas"

Detaljnije...

Dr Nebojša Popov: KULTURA I POLITIKA

Mnogi događaji u ovih desetak godina ostaju nerazgovetni, a nove pojave – mutne. Olake analogije sa fašizmom i nacizmom i načinom njihovog uklanjanja (vojni poraz – protektorat – denacifikacija, pa potom demokratija) ne pomažu ni razumevanju niti rešavanju problema. Tome nije od koristi ni izuzimanje vlastite ličnosti od svake odgovornosti, a ne samo krivice. Možemo se zanositi da postoje dve ili više Srbija, i da pripadamo »drugoj Srbiji«, ali se time ne možemo osloboditi odgovornosti za ono što se događalo i što se zbiva. Od sektaškog čistunstva jedva da imaju neku korist sami sektaši, opčinjeni svojom sujetom. U istoriji, u malim i velikim promenama, učestvuju veoma različiti akteri; kako je to lepo zapazio Adam Mihnjik, istoriju ne stvaraju samo »sveci«, već i »prostaci«.

Detaljnije...

Jesenja bajka

Gospodin Zlatić spava na velikom, belom dušeku, ograđen s nekoliko metalnih opruga što se oko njega uzdižu poput odbrambenog zida, umotan je u kaput od crne čoje i, kad bi ga neko samo pogledao, sigurno bi ga podsetio na pijanistu izgubljenog u nekom budućem svetu bez muzike. Iznad glave mu svira platan kroz koji se katkad ušunja kap kiše iz loše zakrpljenog oktobarskog neba, on se malo promeškolji, uvuče se još dublje u kragnu, odakle mu viri tek kuštrava, zagasitocrna kosa što se mokra povremeno zabelasa na neonskom danu ulične svetiljke. Nečiji koraci promiču toliko blizu njegovih zgrčenih kolena, da se ponekad uplaši da će ga zgaziti, onda se seti da je okružen svojim metalnim vojnicima, pa nastavi da sluša vetar i šljapkanje po barama, sve dok ponovo čvrsto ne zaspi. 

Detaljnije...

Dr Nebojša Popov: O POPULIZMU

Populizam kao poredak karakteriše izvesna otvorenost za “vertikalnu pokretljivost” ne samo “kadrova”, nego i “ljudi iz mase”. U tome je i glavna razlika prema poznatim sistemima totalitarizma (staljinizam, fašizam i nacizam) koji su bili zatvoreniji i rigidniji prema onima koji se – ideološki, politički i socijalno – ne uklapaju u vladajući poredak. I njima, raznim ideologijama, strankama, medijima, nevladinim organizacijama, u populizmu je prepušten izvestan prostor, što je nezamislivo za autentični totalitarni sistem. Taj prostor je širi i tolerancija veća ukoliko je jezgro režima stabilnije, a sve uži kada je i sam režim ugrožen. Populizam kao pokret, a još više kao poredak, počiva na osobenom savezu interesa malih i velikih, sitnih i krupnih, koji srazmerno svojoj moći grabe svoj deo ratnog plena. Kao što je nekada fasada samoupravljanja skrivala razne uzurpacije vlasti i imovine, tako sada tu ulogu ima nacionalistička retorika preko koje se prepoznaju “prijatelji” i “neprijatelji” a koja skriva razbojništvo i lopovluk.

Detaljnije...

Sestra Tereza - radikalna levičarka

Jedna španska časna sestra našla se među najuticajnijim evropskim levičarskim intelektualcima. Ona se po mnogo čemu razlikuje od svojih muških kolega - vodi kampanju protiv neumerenosti kapitalizma, za nezavisnost Katalonije, za veću javnu potrošnju i nacionalizaciju banaka ali i za pravo na abortus.

Sestra Tereza Forkada (Teresa Forcades i Vila) iz manastira Sent Benedet zanimljiva je i po tome što svoju političku borbu vodi i modernim sredstvima, kao što su društvene mreže. Ona inače stoji iza “pokreta ogorčenih” koji je često organizovao proteste zbog nemaštine, protiv strogosti međunarodnih kreditora, dozvoljavanja bankama da vrše razne manipulacije na štetu građana i sl. “Zbog čega bi postojao porez na osnovne namirnice, a ne i na finansijske transakcije”, često se javno pita Sestra Tereza. Iako kaže da je protiv zloupotreba kapitalizma, ističe da se ne protivi privatnoj inicijativi.

Detaljnije...

Srđa Popović (1937–2013)

U svemu sam se zadržao u manjini. Ponekad mislim, da sam živeo u bilo kom vremenu, živeo bih u manjini. Ima tu jedna matematički dokazana istina. Većina ljudi koji spekulišu na berzi nisu u pravu, ali to uporno rade iako gube novac. Dakle, 90% ljudi gubi novac na berzi, 10% zna šta radi. Baš tu gde vlada materijalni interes koji treba da opomene ljude da nisu u pravu, ništa ne pomaže. Većina nikada nije u pravu. To je istorijska istina.
...

Ja volim da mislim o politici. Tako sam navikao. Imam nekakav stalni unutrašnji monolog. Često ne dođem ni do kakvog zaključka, ali ima nešto što sam primetio: sa ovom sredinom složim se na svakih deset godina. U međuvremenu se uopšte ne razumemo. Ali posle deset godina dođemo na isto. Kada posmatram ovo okruženje, imam utisak kao da gledam kroz neku vodu, okean kroz koji se istina vrlo sporo probija.
...

Ima još nešto čega sam naučio da se čuvam. To je taj binarni model mišljenja. Ili si za ili si protiv. Ništa u životu nije tako jednostavno. Sve je mnogo komplikovanije. Retke su situacije kada možete da odgovorite sa da ili ne. Zauzmi stranu, zauzmi stav, a pritom se onim što je problem bavi samo onoliko koliko koristi tvojoj strani i tvom stavu.
...

Sve što ima da se kaže – neko je već rekao. Moja logika je da vredi govoriti samo ako je tumačenje originalno, ako predstavlja neki drugi pogled na stvari.

 

Esquire, oktobar 2013.; pescanik.net

Detaljnije...

Kako smo se upoznali Lou Reed i ja

Autorka: Iva Ušćumlić - Gretić

Ljudi su emotivni kad je u pitanju smrt. Emotivni smo kad odlaze slavni. Razlozi su, naravno, osobni. Zaboravili smo na ono slavno Memento mori, sjeti se da ćeš umrijeti, i onda nas neke „velike“ smrti potresu do dubine. Osobno – i nevezano uz ovaj tekst – imam teoriju po kojoj veliki ljudi, umjetnici, znanstvenici, jednostavno veliki ljudi čime god se bavili, toliko blještavo, potpuno, urlajuće žive da je jednostavno nemoguće zamisliti da ih jednoga dana neće biti. Oni su život sam i kad odu – a to je neminovno, svi na ovom planetu imamo vrijeme ulaska i vrijeme izlaska, s tim da ovo potonje nije definirano – imamo osjećaj kao da iza sebe ostavljaju golem procjep. Kao da možeš rukom proći kroz tu pukotinu koju su iza sebe ostavili.

Detaljnije...
Subscribe to this RSS feed

AkuzatiV - Online magazin

Back to top