Ono što primećujem jeste da danas svako nalazi da je kompetentan da bude likovni kritičar i da je glavni kriterijum za sud o vrednosti nekog umetničkog dela kritičareva dnevna soba – sakralni prostor u kome je centralno mesto namenjeno TV-u, dok se na zidovima panoramski prostiru umetnička dela koja slave lepotu i uzvišenost šarenog cveća u staklenoj vazi, na policama se ređaju jeftina izdanja dekorativnih knjiga a na bakteriološki ispravnom podu se igraju dekorativna deca.  E pa dragi moji, umetnost odavno nema dekorativnu funkciju već postavlja pitanja koja vaši dekorativni mozgovi nisu u stanju da postave. A nisu u stanju zato što su sistematski godinama zaglupljivani. Da, vi ste krpe koje nisu u stanju da postave jedno obično „Zašto?“. Zašto je Danijela Tasić izabrala figuru raspeća? Šta je ona time htela da kaže? Koja pitanja otvara njen rad?

U najkraćem, optimizam je pozitivan stav prema budućnosti. Ljudi, međutim, često veruju da biti optimista znači biti pozitivno nastrojen prema svemu i verovati da će sve ispasti kako valja. Takvom pogledu na svet bi, ipak, više odgovarala sintagma slepi optimizam. Vrsta optimizma za koju psihološka istraživanja pokazuju da koristi jeste realni optimizam.

Realni optimista gaji generalno pozitivan stav prema budućnosti, ali ne i uverenje da će se sve odvijati savršeno po njega. On je svestan da ga povremeno očekuju nevolje, ali veruje da će biti u stanju da se s njima uspešno nosi. Recimo da osoba boluje od raka. Izvesno je da je ne mogu izlečiti “srećne misli”. U takvoj situaciji, realni optimizam sastojao bi se u njenoj odluci da proaktivno traga za lekarima sa dobrom reputacijom i metodama lečenja koje su se pokazale uspešnim u praksi, kao i da veruje da će i u njenom slučaju lečenje dovesti do pozitivnog ishoda.

Bečki koncert Džona Kejla i kratak osvrt na izložbu Endija Vorhola i Žan Mišel - Baskijata

     Retke su prilike kad možete da kažete da se dva krupna kulturna događaja dešavaju na pedeset metara jedan od drugog  a još ređe prilike da im lično prisustvujete. Sticajem lepih i čudnih okolnosti zatekao sam se u Palais Ferstel u “carstvujuščoj Vijeni”. Prilika koja se javlja jednom u deset godina, možda i ređe. Naime, bio sam u prilici da budem jedan od retkih koji su, igrom slučaja, uspeli da kupe karte za koncert velškog muzičara s velikim “m” i jednog od očeva alternativne muzike, Džona Kejla. Karte za koncert su se, naime, rasprodale preko interneta  za deset minuta. U galeriji u Austrian Bank Art Foruma je bila “pretpremijera” izložbe Vorholovih i Baskijatovih radova. Prekoputa ulice je bio Kejlov koncert. Kejlova prošlost i sadašnjost su sedele u dva zdanja, odvojena, različita u arhitekturi (galerija je moderna zgrada glatkih mermernih zidova a kocertni prostor starovremsko KuK zdanje sa skulpturom Hrista koji podupire noseću gredu) i atmosferi (hladna bankarska jednostavnost galerije /boemski kafei kojima je načičkan ulaz u koncertnu dvoranu, puni Bečlija koji neštedimice tamane vino i pivo). Davnih šezdesetih je Vorhol bio pokrovitelj “Velvet Undergrounda”, benda koji su osnovali Lu Rid i Džon Kejl  zajedno s harizmatičnom nemačkom manekenkom Niko, Sterlingom Morisonom i Morin Taker. “Velveti” su jedna od onih retkih grupa  koje su prodale hiljadu ploča ali je svako ko je kupio ploču, nadahnut onim što je čuo, osnovao bend. Da nije bilo ove grupe pitanje je da li bi svet imao “Sonic Youth”, “Bloody Valentines”, “Pixies”“Nirvanu”, “Pavement”, “Yo La Tengo”, pank, novi talas. I karijera Dejvida Bouvija bi imala potpuno drugi pravac. Jednom rečju, ne morate ih voleti ali ih ne možete zaobići ako govorite o istoriji rok muzike.