Beograd je raspadom Jugoslavije tokom poslednje decenije prošlog veka postao obeležje urbane elefantijaze. Prevelika glava na malom telu dovoljna je da se poremeti ravnoteža. Veliki broj stanovnika glavnog grada, pogotovo u odnosu na prvi sledeći grad, uglavnom je obeležje nedovoljno razvijenih ili u razvoju nedovoljno usklađenih sredina. Ovde čak nije reč o razvoju, već o prostom rastu. Rast bez razvoja dovodi do sloma. U slučaju Beograda on je najpre počeo da se uočava u socijalnoj sferi. Jer, kao što znamo, svi prostorni problemi, ma kako ih definisali, društveno su proizvedeni. Priču o Beogradu valjda će ispričati oni koji ga bolje poznaju. Međutim, ono što jeste konstanta tokom najvećeg dela njegovog dosadašnjeg trajanja, jeste senka koju baca na svoju okolinu. Na većem prostoru i senka se manje primećuje, sem ukoliko ne postoje oni koji uvek prvo senku primete. Takav je slučaj sa Novim Sadom. Uvek, hvaleći se da mu je sopstvena veličina baš dovoljna i da je baš ona oličenje humanosti i udobnosti za život (što uglavnom nije sporno), Novi Sad je video u Beogradu neprestanu smetnju ostvarenju potpune idile.

Šta je to bioetika i ima li je u Srbiji? – opravdana su pitanja, kako za stručnu, tako i za laičku javnost. Smatra se da je bioetika, kao etika života u najširem smislu (starogr. βιος, odnosno bios – život) nastala 1970. godine kada je američki onkolog i biohemičar Van Renseler Poter (Van Rensselaer Potter) skovao termin bioetika koristeći ga prvi put u svoja dva članka, a sledeće godine u svom delu Bioetika – Most prema budućnosti (Bioethics – Bridge to the Future). S druge strane, neka novija bavljenja istorijom bioetike otkrivaju činjenicu da još davne 1927. godine Fric Jar (Fritz Jahr), protestantski sveštenik i filozof u svojim radovima koristi termin bio-etika razmatrajući i proširujući Kantov (Immanuel Kant) moralni imperativ na sve oblike života. Tako u duhu vremena koga su obeležili moralni izazovi u vezi sa razvojem sekularnih i pluralističkih društava, Jar redefiniše moralne obaveze prema ljudskim i neljudskim oblicima života, dajući nacrt koncepta bioetike kao akademske discipline, principa i vrline. Ipak, brojni autori se slažu u oceni da se definitivnim rođenjem bioetike smatra formiranje prvog etičkog komiteta 1962. godine u Sijetlu (Seattle) kada je trebalo odlučiti kome će od 15000 bubrežnih bolesnika koliko ih je tada bilo u tom gradu biti dostupan prvi i tada jedan jedini aparat za dijalizu. Prvi etički komitet u stvari je bio prvo autentično bioetičko telo čija je glavna karakteristika raznolikost: u njegovom sastavu bila su samo dva lekara, a ostali članovi su bili medicinski laici, pripadnici različitih poziva i zanimanja: nastavnici, pravnici, sociolozi, radnici, domaćice itd.

Autor: Vladimir Simović

Konstantan stres na poslu, ubistvena monotonija, kontinuirano kršenje radnih prava. Mnogo ljudi stavilo bi znak jednakosti između svoje situacije i ovog spiska, ali malo ko bi, pretplaćen na konzumiranje reportaža o glamuroznom životu sportista, pretpostavio da je ovo početak priče o životu manje i više poznatih fudbalera. Jedan od njih, Žan-Mark Bosman je izašao kao pobednik iz sudskih okršaja sa Fudbalskim savezom Belgije, svojim klubom i UEFA, izborivši za sebe, ali i za ostale fudbalere slobodne transfere posle okončanja ugovora sa određenim klubom. To ipak ne znači da su danas fudbaleri slobodni i nezavisni, što pokazuju i neki tragični događaji iz prakse.

“Ja nikada nisam slikala snove.  Slikala sam svoju realnost.” 

Slike Fride Kalo (1907-1954) predstavljaju autobiografske artefakte tradiconalnog i živog meksičkog kolorita, kombinovanog sa fizičkim bolom, duševnom patnjom, mislima o ljubavi i smrti. Njene slike su slike njene realnosti, njen krik i vapaj, njen prkos i opsesija. Posmatrajući njena dela, mi zapravo čitamo njenu biografiju, tako da je njen život i stvaralaštvo nemoguće odvojeno posmatrati. Mi vidimo njenu patnju i prepoznajemo njenu prirodu. Veoma kompleksna, ona je strastvena i mislima moćna, ali krhka i fizički slomljena. Ona je “kaktus koji krvari”, ali se ipak ne predaje u svakodnevnoj borbi sa bolešću, sumnjom i emotivnom izdajom.