Nemam ništa protiv lakih autoanaliza sa prijateljima uz kafu, pa sam često žrtva pitanja o ličnoj ostvarenosti. Najčešće ništa ne odgovorim, jer kad god sam pokušala nekome objasniti svoje stavove o ostvarenosti, našla bih se u problemu. Imam među prijateljima i onih koji vole da mi skrenu pažnju na to da se retko smejem, te da sam iz tog razloga, evidentno, nezadovoljna nečim. Jedini prihvatljiv odgovor (koji bi pokrenuo onaj mali zlobni, ali često vrlo slatki thrill) mojim dušebrižnicima, bi bio da ispovedim da nisam sretna u braku i to ne iz nekih objektivnih razloga. Nego, npr. da kazem: „nema više hemije“. Ili da sam „hemiju“ našla na nekom drugom mestu. Tragači za ostvarenošću, „hemijom“ i thrill-om bi tada bili zadovoljeni. I sigurno bi imali šta da mi savetuju, podele neko tuđe iskustvo i obraduju me priručnikom za samopomoć. Ali, razumem to. Život bez „hemije“ i inspiracije je grozan. Ali je takav. Dugotrajni i učestali thrill-ovi mogu se održavati jedino uz malo hemije spolja. 

Dragi Šestić, producent i idejni tvorac projekta MOSTAR SEVDAH REUNION, u intervjuu za AKUZATIV o saradnji sa Šabanom Bajramovićem, Ljiljanom Petrović-Buttler, Luisom, o novom albumu Mostar Sevdah Reuniona, o predratnom i posleratnom Mostaru, etno muzici, Zvonku Bogdanu...

AKUZATIV: Dobar deo Vašeg rada vezan je za tzv. etno-muziku, posebno za sevdah. Šta je to što Vas toliko fascinira u toj muzici i od kad je istraživanje te muzike i njeno prezentovanje postalo Vaša preokupacija?

Dragi Šestić: Koliko god sam, kao cijela moja generacija, odrastao na rokenrolu, sevdalinka  je uvijek, nekako, bila tu pored mene. Htio - ne htio, te su se pjesme često pojavljivale na radio i TV stanicama u bivšoj Jugoslaviji i samim tim su ulazile u uši - bili toga svjesni ili ne. Baš kao i mnoge starogradske, makedonske, dalmatinske, srbijanske, itd… sve su te pjesme bile dio odrastanja i koliko god sam ih u mladosti negirao vremenom sam se počeo u njih zaljubljivati. 

Čim proleće nadođe kao kiselo testo za štrudlu i usukani meda ode buditi mečku nadajući se njenim živahnim šapama po svom mišićavom torzu – mene obori slabotinja. Tako je od načala sveta: makar padali fratri s neba ili Kosovo, nakantavši Brazil, osvojilo Mundijal – ja se moram obesvestiti u postelju. Već prvi susret s ogledalom (koji i inače nije lak) govori "više od riječi": namrežgani podočnjaci, babunski nos, tresem se ko otrovani pacov, sve me boli (osim narodnih rana), veđe se pote, a ispod potiljka sudaraju podluburene misli.

U detinjstvu grip leže ko seljaku pivo ispred zadruge. Sve se ugodno preokrene: opružiš se ispred televizora, zatrpaju te grickalicama, svako malo uviruju komšinice s fruktal sokovima, a otac žalopojno u vremenu i prostoru locira trenutak kad je pobrskan virus: "Ma, sigurno prošlog petka kad je izašao bos na terasu da mi doda cvik-cangle." Dremkavo maštaš da će ti učiteljica konačno s domaćim poslati onu medenkicu, a ne opet buljavog Vlastu koji se zanese u priču kao buva na tocilu i izjede ti sve živce (i napolitanke).