Reganova omladina

Početkom 80-ih godina prošlog veka u predgrađima pojedinih američkih gradova (Vašington, San Francisko, Los Anđeles, Boston) nešto se zanimljivo zakuvavalo. Jedan deo američke mladeži nije bio zadovoljan svojim praznim životima, gubljenjem vremena na dosadnim časovima, licemernim ponašanjem njihovih roditelja i društva uopšte. Sve to ih je nateralo da jednostavno stvore neki drugi svet. Svet u kome će, iako marginalizovani, moći da ispolje svoj bes, frustracije i negativnu energiju. Izgledalo je da su pronašli pravi način za to. Rešenje za njihove probleme bila je hardcore subkultura. Sam termin je jako teško objasniti, i najbanalniji prevod bi bio - tvrdo jezgro, ali on je postao univerzalni pojam iza koga se krije posvećenost i požrtvovanost. Odjednom više nije bilo bitno da li će neko postati član školskog tima u fudbalu ili biti izabran za „kralja“ maturske večeri. Najbitnije je bilo da se ode u najbližu garažu, odvrne pojačalo do kraja i na sav glas vikne: „We're just a Minor Threat !!!“ Zašto je čitava jedna generacija bila toliko besna? I na koga su ti mladi ljudi bili tako kivni? Šta ih je podstaklo da probaju da promene svet oko njih?  Odgovor na to pitanje možda je dao pevač benda D.O.A. kada je na jednom koncertu upitao okupljenu masu: „Ko je bila osoba koja je najviše uradila za hardcorepunk ’80-ih? I ja ne govorim o Jello Biafri ili John Lydon-u“; nakon kraće pauze, odgovorio je: „...pa to je Ronald Regan! Svi su ušli u pank zbog njega“.

Detaljnije...

Jelena

Više ni ne znam da li sam je voleo. Ne znam ni da li sam je poznavao. Živeli smo posve različite priče, koje su se sasvim slučajno slile u jednu. Na kratko. Onako nenadano, kako to obično i biva dok život ne počne da se dešava vođen nekim nerazumljivim spoljnim komandama. Sad znam da sam tada još uvek bio dečak. Ona je bila devojčica. Nismo previše pričali, ali smo se nekako čudno razumeli. Možda pogrešno, ali smo se razumeli. Sve što sam znao i voleo bilo je gotovo nevidljivo pred onim što je ona imala. Na moju sreću, oboje smo tada verovali da se znanjem ne može disati. Voleli smo Miljkovića, jablanove i tišinu. Smejali se deci što ispred dragstora menjaju svet. Hodali smo ćutke, ponekad se ljubili. Terao sam je da mi govori o Parizu, o kome je, kao i o svemu drugom, znala mnogo više od mene. Pričala mi je kako joj je ćale pijan plakao u kanalu kad je umro Dali. «Moj je bio predsednik sindikata, pa šta?!», kikotali smo se kao deca. Jednom sam joj poklonio pesmu, sveže odštampanu na jeftinom belom papiru. Nisam joj rekao da nije za nju napisana. Možda to nikada nije ni pomislila. Ipak, kada je sada pročitam, ne znam kome sam je drugom napisati mogao. Potajno smo verovali u dobro, ali smo to prećutkivali. Sprdali smo se s nesrećom što je cvetala iz televizije i crnih hronika dnevnih novina. Nekakav morbidan članak o mrtvim bebama, koji sam našao pod mokrim cipelama u njenom stanu, mesecima sam nosio u novčaniku. Čitali smo ga zajedno, smejući se. Kod nje sam prespavao samo jednom. Dugo me je zajebavala što nisam smeo da se svučem, i što sam noć proveo sklupčan na najudaljenijem delu kreveta. Soba joj je bila šarena, a u akvarijumu su, čini mi se, plivale neke smešne ribe. Imala je gomilu muzike. Ponekad čujem neku od pesama koje je volela. Onda smo jednostavno prestali da se poznajemo. Razmenili smo nekoliko gadnih reči, koje ću, zakleo sam se tada, zauvek pamtiti. Sad se ne sećam nijedne. Mislim da se više nismo videli.

Detaljnije...

Radosti notifikacija

Zagovornici NORMALNOG života, čuvari i konzervatori tradicionalnih, poslovično besmislenih, pravila ponašanja, kažu da komunikacija putem društvene mreže nije NORMALNA. Kažu da su  ljudi  izgubili NORMALAN, živi kontakt i zdravu komunikaciju oči u oči. Šta ima zdravo u gledanju u nečije oči? Moje iskustvo sa gledanjem u oči je potpuno suprotno. Mnogo više „nezdravog“ nego „zdravog“ sam imala prilike da vidim. Takođe, nikada nisam bila u stanju da po nečijim očima utvrdim da li me lažu, simpatišu ili preziru. Oči muljaju podjednako kao i jezik. I otuđuju. Ako ste npr. stidljivi, onda vas sprečavaju da lažete, a NORMALNA međuljudska komunikacija to podrazumeva. Ako ne lažete, ne vole vas i opet ste otuđeni. Na društvenoj mreži laganje se odvija olakšano, bez gledanja u oči i to samo ako želimo. Jer na društvenoj mreži nas, u principu, boli briga, pa i ne moramo da se lažemo. I opušteniji smo. Ako bismo, kojim slučajem, na ulici prepoznali nekoga koga nismo videli 20 godina i razmenili s tom osobom koje lažno gledanje u oči, sve bi, praćeno mučnom konverzacijom, završilo za beskrajnih pet minuta. Na društvenoj mreži, takvo prepoznavanje rezultira veselom skarletnom notifikacijom da te neko želi za prijatelja, posle koje, neretko, usledi dugotrajni, maštoviti čet u toplini sopstvenog doma. Dok sediš u pidžami sa nogama u lavoru. Ima li idealnije atmosfere za zdravu i neotuđenu komunikaciju?

Detaljnije...

INTERVJU: Prof.dr Lino Veljak sa Filozofskog fakulteta u Zagrebu

O SARADNJI SA ZORANOM ĐINĐIĆEM, O TOME KAKO SU 1974. GODINE OSUĐENI NA 10 MESECI ZATVORA ZBOG PROTIVLJENJA REPRESIJI TADAŠNJEG REŽIMA, O STANJU U HRVATSKOJ I SRBIJI, O LAŽNOJ LEVICI I UTICAJU CRKVE...

AKUZATIV: Nedavno ste učestvovali u snimanju novog dokumentarnog filma o Zoranu Đinđicu, o čemu je reč?

Navršava se deset godina od atentata na Zorana Đinđića i to je bio povod da televizija B 92 snimi dokumentarnu emisiju o njemu, s time da je naglasak emisije – koliko mi se čini – na njegovim mladim godinama, dakle na razdoblju prije njegova aktivnog uključenja u stranačku politiku. Budući da sam se s Zoranom Đinđićem znao praktično od početka njegova studija, a u jednom periodu sam s njime intenzivno surađivao (to je period kad je on bio predsjednik Fakultetskog odbora Saveza studenata u Beogradu i kada je ukidana autonomija studentske organizacije i istovremeno vršeno čišćenje Filozofskog fakulteta od nepoćudnih nastavnika, čemu smo mi pružali aktivan otpor, što je završilo suđenjem i osudom u Ljubljani), autoru emisije Peđi Obradoviću bilo je zanimljivo da osvijetlim neke aspekte lika mladog Zorana Đinđića.

Detaljnije...

U krevetu punom snuzova

Gledano sa strane, iz kreveta u laptop, svako jutro mi počinje proverom kome sam zaspala usred razgovora na skajpu prethodne noći. Dopustim sebi još par snuzova i onda shvatam da je vrag odneo šalu.

Tako počinje dan jedne uspešne mlade žene. Ništa od jutra u 5 seksualnih poza iz prethodnog broja Blica. Nekad se nema vremena, nekad sirovina (tehnološkim rečnikom rečeno). Znate da te novine rešavaju sve naše probleme vezane za seks, naravno ukoliko ga upražnjavamo. Ukoliko nismo u ciljanoj populaciji ne očajavajmo. Veća je šansa da preživimo, vidite da ljubavne veze u Srbiji ovih dana pre dovode do mortaliteta nego nataliteta.

Detaljnije...

Istraživanja su pokazala

Ne znam da li ste primetili, ali novo vreme nam je donelo dve opšteraširene mantre; u medijima, kako tradicionalnim, tako i ovim novijim, internet, svakodnevno možemo naići na „istraživanja“ koja „su pokazala“, te na nešto što su „naučnici utvrdili“. Ne mogu se oteti utisku da su ova dva opšta mesta u tekstovima analogno onome: „zaista, zaista vam kažem“, tj. treba da vam kaže da iza izjave koja sledi stoji neprikosnoveni autoritativni glas kome se nema šta prigovoriti, jer on sve zna. U stara vremena to je bilo ovo „zaista, zaista“, a danas su ove dve fraze.

Detaljnije...

5478 DANA

Ispostaviće se na kraju da je sva njena nesreća bila, u stvari, zavist. Izgubila je majku, još dok je bila mala. Lako se izgubi majka. Opereš zube i noge prije spavanja, legneš, dobro se pokriješ i ušuškaš, zaspiš, sanjaš, probudiš se, ustaneš, umiješ se, opereš zube, doručkuješ, a za stolom kruže neke priče ili lebdi neprijatna tišina. Prećutkivanje i pogledavanje, čajevi sa tabletama za smirenje, podočnjaci, jauk majčine majke, neke žene što te sažaljivo gledaju i kiša i snijeg i praznik bez svečanog ručka i redovni odlasci na groblje, bez izuzetka. Nisi bolestan, nisi malaksao, nisi drugačiji, ali nekako kao da si sve to odjednom. I bolestan od tuge i malaksao od težine koja pritisne grudi pa dišeš, dišeš duboko ali nikako da uhvatiš dovoljno vazduha, pa ti se otme jecaj, koji kriješ i od sebe i od drugih. Dobro je. Dobro si. Smiješ se dobronamjernim pošalicama, i više nego što su zaista smiješne. Ideš u školu, učiš i ne spominješ. Praznina ćuti, pa i ti ćutiš. Kad oteku suze i dani, jedan za drugim, pa kad umjesto dana počnu godine da se broje, ne sjetiš se težine ni tuge, samo te lakše lome - i filmovi sa nesrećnim (ili srećnim!) krajem i romani o svima onima koji imaju majke i očeve i o svima onima koji ih gube (ili ne gube!). Imaš jednu nesreću zajedničku sa nekim nesrećnim ljudima, za koje pomisliš, nekad, da su nesrećni, kao što za sebe ne pomisliš, nikad. Pomisliš, možda, rijetko, kad vidiš da teče razgovor u šetnji dvije ili tri generacije žena – jedne bake, jedne unuke, dvije majke i dvije kćerke. Bude ti nešto žao, pa ti se, kao onda jednom, otme uzdah, jecaj, šta li je. A misao odleprša sa vjetrom (ljubljenim), koji prošeta lišće po trotoaru, pa ga, skupa sa zavišću, odnese. Laka je zavist, kad je nošena vjetrom. I odleprša i doleprša i pomisliš, na tren, da si loš, pa i to prođe.

Detaljnije...

,,Plan 21" – Plan za naš klan

Definicija demokracije kao sistema koji nije dobar – ali je najmanje loš oduvijek me izbacivala iz takta. Vodio sam često rasprave i uvijek smo dolazili do toga da sistem predstavničke demokracije treba mijenjati. Danas je svima jasno da je sistem generator problema, a nikako sustav rješenja istih. Društveno političko uređenje je potrebno mijenjati u cijelom svijetu, Hrvatska nije nikakva iznimka. Kroz naš sustav mane su se samo pokazale u grotesknom obliku.
Događaji iz nedavne prošlosti to vrlo zorno pokazuju. Uzet ćemo posljednji primjer izbora u Hrvatskoj. 

Detaljnije...

Šuga u doba Interneta

Setila sam se skoro one igre “Šuga” koju smo igrali kada smo bili deca. Sećate se? Okupe se deca na igralištu, odrede prvog koji će biti šuga i zatim taj krene da juri ostale sa ciljem da nekoga dodirne, prenese na njega šugu i time on sam više nije šuga jer neko drugi je. Setila sam je se čitajući komentare na Internetu. Iako je šuga bolest koja se razvojem jednog društva uglavnom uspešno iskorenjuje iz razloga što razvoj nosi i kvalitetnije uslove života, a samim tim i više posvećivanja higijeni, upravo je razvoj krivac za bujanje šuge na Internetu. Sa razvojem je došao Internet, sa njim društvene mreže, a na društvene mreže smo došli i mi – velika deca koja su dečije igralište zamenila virtuelnim prostorom. Neki više vole da se igraju na Fejsbuku, neki na Tviteru, ali sve u svemu, važno je učestvovati.

Detaljnije...

Borislav Pekić: Maske naše nasušne

Obrazina kojom se krije lice i maska koja ga preobražava; obrazine nečasnih drumskih razbojnika i maske časnih građana; posmrtne maske i maske od kojih se živi...

Mikenske maske od zlatnog lima (s onom za koju je Šliman 1876. držao da je lik razoritelja Troje Agamemnona). Maske indijskih vračeva sa očnjacima Grizlija. Demonske perjane maske Inka. Maske sa otoka Jave od drveta. Krznene maske Eskima. Japanske pozorišne maske. Dodolske maske Istočne Srbije za prizivanje kiše. Maskenbalske maske.

I najzad maske od ljudske kože kojima se služimo svakodnevno ...

Detaljnije...
Subscribe to this RSS feed

AkuzatiV - Online magazin

Back to top