Sklonost mitskom obrazlaganju stvarnosti, te njegova zavodljivost i prisutnost, ni najmanje nisu slučajni. Svoje utočište oni imaju kako na pojedinačnom (psihološkom ili antropološkom planu) tako i na kolektivnom, to jest socijalnom nivou primamljivosti. U tom se slučaju ovoj prijemčivosti uzroci imaju tražiti i u društvenim uslovima, koji je podstiču, i u osnovi ljudske psihe. Naime, mit jeste fenomen svesti još nedorasle zahtevima postavljenih pitanja, te ih odgoneta na način izmišljanja bajkovitih slikarija obogaćenih nelogičnim fantazmima i iracionalnim uplivima natprirodnih pojava. Iz tog razloga  mitu se može pronaći utočište u onom nerazumskom – iracionalnom – delu psihostrukture, kojoj mit podilazi ili je ohrabruje na raznorazne načine. Drugim rečima, težnja ka mitu duboko je ukorenjena u težnji ka onom iskonski nagonskom (još-ne-osvešćenom) u samom čoveku. Na polju masovnosti mit nailazi na prihvatanje u podudaranju sa iluzornim nadama, verovanjima, željama ili strahovima pojedinih kolektiviteta. Faktor integracije u uzgajanim iluzijama zahteva iluzorno-obmanjivački prikaz realnosti. A on deluje opijajuće naročito u kriznim vremenima i masovnom beznađu.