Govorite li zajednički?

Ali kakva god i kolika god bila, nacija okuplja svoje pripadnike, nudi im identitet, samosvest i sigurnost, zauzvrat tražeći njihovu ljubav, bespogovornu lojalnost i spremnost da se žrtvuju za njenu dobrobit i odbranu u slučaju opasnosti. (Poznata je ironična definicija po kojoj je nacija grupa ljudi povezana zabludom o zajedničkom poreklu i posedovanjem zajedničkog neprijatelja). U tom viđenju ona je neupitna vrednost ne samo iznad pojedinca (nacija je sve, pojedinac nije ništa) nego i društva (Erik Hobsbom: "Kad društvo zakaže, dizgine preuzima nacija"). U teorijskoj literaturi o prirodi i tipovima nacije još uvek je uticajna stara podela nemačkog istoričara Fridriha Majnekea iz 1908. godine na kulturnu naciju (Kulturnation) srednje i istočne Evrope, gde etnički zasnovana nacija teži sopstvenoj državi (nemački model) i državnu naciju (Staatsnation) zapadne Evrope, gde uspostavljena država izgrađuje svoju političku naciju (francuski model).

Nacija je usko povezana sa nacionalizmom. Njegove mnoge i različite  definicije mogu se približno svesti na izrazitu i aktivnu vezanost za naciju i identifikaciju s njom, odanost i lojalnost naciji uzdignutoj na stepen kulta, spremnost da joj se služi kao vrhovna obaveza, izraz nacionalne svesti koja nadilazi sve druge grupne i pojedinačne interese. Ovo najčešće podrazumeva uzdizanje sopstvene nacije iznad svih drugih i traženje za nju prava koja se drugima odriču. To je i želja za samoodređenjem, odnosno politička ideologija sa ciljem sticanja i održavanja suvereniteta nad nekom istorijski značajnom teritorijom kao mitskom postojbinom nacije, koja vrhuni u težnji za sopstvenom državom.

U cilju boljeg razumevanja nacionalizma potrebno je odrediti njegovo mesto među srodnim pojmovima, što ćemo učiniti sažimanjem prikaza u Bugarski (1997b: 72-74), u vidu sledećeg niza: rodoljublje (ljubav prema narodu) - patriotizam (ljubav prema domovini) - nacionalizam - šovinizam (agresivni i militantni nacionalizam prožet predrasudama i mržnjom prema drugim narodima) - ksenofobija (strah od drugog i drukčijeg, odbojnost i mržnja prema strancima), pri čemu ideološku podlogu šovinizma i ksenofobije čine etnocentrizam i rasizam, koji ostaju izvan ovog aranžmana ali su ipak relevantni. Prva dva člana osnovnog petočlanog niza su nesumnjivo pozitivna, poslednja dva su nesumnjivo negativna, a u centru je nacionalizam kao Janus koji gleda i levo i desno, pa je otuda najteži za definisanje i najsporniji. Pri tome je bitno da se navedeni pojmovi ne mešaju, jer to omogućuje demagogiju i manipulacije (npr. ''Ja sam nacionalist  zato što volim svoj narod i ne vidim šta tu ima sporno").

U temelju nacionalizma su dve njegove komplementarne funkcije: integrativna, koja okuplja članove nacionalnog kolektiva, i demarkaciona, koja taj kolektiv odvaja od drugih, njemu sličnih; tako se uspostavlja za nacionalizam suštinska opozicija Mi I Oni, pri čemu je grupa Mi obavezno markirana pozitivno, a grupa Oni negativno, u raznim dimenzijama.

U stručnoj literaturi opisano je više vrsta nacionalizma. Najčešće citirana i najpodrobnije elaborirana je podela na etnički (etnonacionalizam) i građanski, u različitim verzijama, koja vodi poreklo od Kohna 1967. Prvi ili istočni tip je organski, mističan i simbolički ukorenjen u slavnoj prošlosti, dok je drugi ili zapadni tip institucionalan, racionalan, i okrenut budućnosti - što u osnovi odgovara i pomenutoj ranijoj podeli nacija na kulturne i državne. U drugim, novijim oblicima, slično razmišljanje razlučuje centralno­evropski tip (čija je teorijska okosnica doktrina o poželjnoj podudarnosti nacije i države, gde etnička država emotivno i netrpeljivo istupa protiv stranaca i domaćih manjina, te se takav nacionalizam redovno ocenjuje kao "loš") od anglosaksonskog tipa (usredsređenog na sopstveni nacionalni identitet, što se obično smatra "dobrim" nacionalizmom). Ali ovakva razvrstavanja i vrednovanja, premda metodološki korisna, ipak su isuviše šematska kada se primene na široki spektar realnih situacija na terenu.

Takođe se razlikuju istorijski nacionalizam (koji dovodi do formiranja nacija izdvajanjem iz multietničkih imperija i imperijalnih kolonija u procesu raspada, pa je otuda "dobar"), i savremeni nacionalizam (po manje-više završenom formiranju nacije, koji je već pretnja drugima, pa je utoliko "loš"). Uz bok "zvaničnog", formalnog nacionalizma kao državnog programa, odnosno ideologije koja stvara i održava nacionalne države, pritajio se - kao rezerva za kojom će se posegnuti u slučaju potrebe - svakodnevni i neprimetni, "popularni" nacionalizam slabijeg intenziteta, bliži patriotizmu i manifestovan kroz isticanje nacionalnih zastava ispred privatnih kuća, pevanje himni u svakoj prilici, bojkot uvozne robe i slična ponašanja, u novije vreme nazvan banalnim (što ipak ne znači i bezazlenim: Bilig 2009). U svemu tome vidljiva su različita značenja i generalna vrednovanja nacionalizma u raznim jezicima i kulturama, zavisno od lokalnih istorijskih i aktuelnih prilika, pa sama ta reč nema nužno negativnu konotaciju u engleskom, na primer, koji i nema zasebnu reč za rodoljublje, pa nationalism (uz patriotism) pokriva i taj segment semantičkog spektra, time dobijajući pozitivniju notu.

Prema području ispoljavanja postoje podele na kulturni, religijski, jezički nacionalizam itd. U istorijskoj projekciji kulturni nacionalizam je iznedrio vredna svedočanstva odanosti sopstvenoj naciji u procesu formiranja, kao što su narodni epovi i sage, te dela muzičke i likovne umetnosti  inspirisana poletnim nacionalnim duhom. Ovakvim uzletima teže bi se mogao pohvaliti religijski nacionalizam, hronično prožet iskonskom mržnjom prema inovercima ma kakvi bili. Ali kad se sve sabere, nacionalizam se u savremenom svetu uopšte uzev najčešće doživljava kao nešto štetno, preteće i opasno. 0 tome svedoče i karakteristične ocene da je to svojevrsna sekularna religija, ideologija bez ideje, ideologija banalnosti (Danilo Kiš), bolest porobljavanja države od strane nacije (Hana Arent), i slične. A ne kaže se slučajno ni da nacionalizam počiva na krvi i tlu, ili da počinje u pesmi a završava u krvi. Sve to, dakako, u najvećoj meri važi upravo za zloćudni etnički tip nacionalizma koji caruje i na južnoslovenskom prostoru, nanoseći veliku štetu kako drugim nacijama u okruženju tako - a neretko i više - i svojoj sopstvenoj.

Zaključićemo da, šta god se u prošlosti zbivalo pod ovim zaglavljem, danas i ovde nema dobrog nacionalizma. Ipak, pri svemu tome ostajemo uskraćeni za odgovor na pitanje kako nacionalizam, pa i onaj najcrnji i najgrđi, uspeva da svojom neobjašnjivom snagom i privlačnošću opčini toliki broj ljudi, da zagospodari njihovim srcima i umovima do mere kada su spremni da u slavu nacije ubijaju druge ljude, pa makar u tom poslanju položili i sopstveni život. Dugo i temeljito proučavan, nacionalizam još uvek čuva neke svoje duboko zapretane tajne.

Najzad, šta je jezički nacionalizam? Najkraće rečeno, to je nacionalizam izražen u jeziku, koji se popularno doživljava kao glavni simbol, najvažnije i nezamenjivo obeležje nacije, garant njene posebnosti, pa i samog opstanka. On tipično teži ostvarivanju svojih ciljeva kroz manipulisanje jezikom. Uz to često ide uverenje da je sopstveni jezik (nekada zajedno sa pismom) najstariji, nepatvoren i najvredniji; on je stoga stalno ugrožen, pošto se drugi bezuspešno trude da ga podražavaju ili prisvoje (u nekim verzijama, ukradu!). (Detaljno i argumentovano o  jeziku i nacionalizmu v. u Kordić 2010). Izvor mu je u evropskom romantizmu (Herder, Fihte, Siegel, Humbolt, Ruso) kao idejnom ishodištu nacionalizma, a veza s nacijom dovodi do raspaljivanja strasti i politizacije jezičkih razlika. Kod nas su neformalnu teoriju jezičke nacije prihvatili panslavisti (Vuk, Ilirci); tako će Vuk, izjednačavajući jezik s narodom, čakavski pripisati Hrvatima, kajkavski Slovencima a štokavski Srbima. A u naše doba, kako ćemo videti i u nastavku ovog priloga, važna strategija jezičkog nacionalizma jeste da se u sopstvenom jezičkom varijetetu potenciraju ili izmisle razlike kako bi se on ustoličio kao samosvojan naspram blisko srodnih varijeteta.

Manifestacija jezičkog nacionalizma ima mnoštvo po celom svetu, ali ćemo se mi ograničiti na bivši jugoslovenski prostor. Razbijanju Jugoslavije značajno su doprineli, kao prethodnica i pratilac ovog procesa, agresivni jezički nacionalizmi koji su na kraju porodili hrvatski, srpski, bosanski i crnogorski u statusu zasebnih nacionalnih jezika na području koje je dotada pokrivao zajednički srpskohrvatski/hrvatskosrpski jezik; tako je ovaj jezik, sistematski zloupotrebljavan kao instrument raspirivanja međunacionalne mržnje, i sam postao žrtva razaranja. U nastavku dajemo pregršt primera jezičkog nacionalizma na ovom prostoru, idući po jezicima, a uzimajući u obzir i njihovu ulogu u pomenutom procesu; pri tome se uzdržavamo od njihovog uporednog vrednovanja, kao i od ocenjivanja njihovog obima ili stepena.

Hrvatski. Poznata Deklaracija o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika iz 1967. godine, koja upravo slavi svoju 50. godišnjicu, može se uzeti kao početak organizovanog rastakanja zajedničkog, iako varijantno raslojenog jezika, i najava buduće secesije Hrvatske iz SFRJ. U ostvarenju ovog cilja i stabilizovanju njegovih lingvističkih rezultata važna uloga pripala je izraženom purizmu kao prirodnom pratiocu nacionalizma, o čemu upečatljivo svedoče "razlikovni rječnici", čija je jedina svrha da se pučanstvo uputi kojim čisto hrvatskim rečima (makar i izmišljenim) treba zamenjivati prokažene srbizme, potom institucionalizacija lektorskih službi u ulozi svojevrsne jezičke policije, te drastični slučajevi poput vukovarske ćirilice, kao i odlučno odbijanje svake pomisli na bilo kakvo zajedništvo, potvrđeno i u zvaničnim reakcijama na ovogodišnju Deklaraciju o zajedničkom jeziku.

Srpski. Osnovno uporište srpskog jezičkog nacionalizma jeste postavka da je na celom srpskohrvatskom prostoru postojao i još uvek postoji samo jedan jezik i to srpski, dok su drugi, ukoliko uopšte postoje, samo njegove političke varijante. Hrvati su Srbima taj vukovski srpski jezik navodno ukrali i preimenovali, a sada kradu i pismo  (ovo drugo povodom nedavne izjave rektora Zagrebačkog sveučilišta da bi hrvatski đaci trebalo da uče i ćirilicu, kao pismo u kome je ostvaren i deo hrvatske kulture). Za razliku od drugih zvanično osamostaljenih jezika, srpski nije ciljano menjan merama jezičke politike kako bi se odvojio od njih. (Svojevrstan privremeni i neslavni izuzetak je groteskna pretenzija na menjanje izgovora samog srpskog jezika u kratkovekoj epizodi "prekodrinske ekavice", kada je ratno rukovodstvo bosanskih Srba pokušalo da lokalnoj ijekavskoj populaciji nametne "srpskiju" ekavicu). Međutim, pogodan teren za razbuktavanje jezičkog nacionalizma pronađen je u pismu. Ćirilica je proglašena temeljem srpskog identiteta i nacionalnom svetinjom koju ugrožava navodno tuđinska latinica, pa zato ovu treba proterati ne samo iz službene nego i javne upotrebe. Katastrofični scenario gašenja ćirilice, a time i nestanka srpskog jezika i posledično samih Srba, već decenijama provejava u zvaničnim proklamacijama i dokumentima, uključujući i aktuelnu strategiju razvoja kulture u Srbiji u narednoj deceniji i najavljeni novi zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma. (NB: raniji i još važeći zakon u nazivu ima množinski oblik pisama, koji evidentno bode oči zaštitnicima srpskog jezika i njegovog, kako se sada insistira, matičnog ćiriličnog  pisma).

Slovenački. Tradicionalni slovenački purizam, razumljiv u datom istorijskom i geopolitičkom kontekstu, u novije vreme se manifestovao najpre kroz aktivnost tzv. Jezikovnog razsodišča, poluzvanične institucije zadužene za brigu o čistoti jezika, a potom u masovnim i burnim  protestima  povodom suđenja grupi optuženih za odavanje vojnih tajni u vojnom sudu u Ljubljani na srpskohrvatskom a ne slovenačkom jeziku, što je delovalo kao direktna najava oružanog sukoba jedinica JNA i teritorijalne odbrane Slovenije koji je usledio uskoro potom. Posle osamostaljenja, kada je srpskohrvatski izgubio aktuelnost kao izvor pretnji, u ulozi novog Drugog pojavio se engleski, izazivajući otpore koji se u jačim ispoljenjima mogu okarakterisati kao jezički nacionalizam; primera radi, upravo je u toku živa debata izazvana odlukom nadležnih vlasti da se na slovenačkim univerzitetima deo nastave može odvijati na engleskom jeziku. A ostaje otvoreno i pitanje jezičkih prava mnogobrojnih govornika raznih varijanti srpskohrvatskog, poslednjih godina aktuelizovano na inicijativu Saveta Evrope, u kontekstu Evropske povelje o regionalnim ili manjinskim jezicima.

Crnogorski.  Ova varijanta jezičkog nacionalizma dobro je poznata u Crnoj Gori, pa ćemo ovde samo kratko podsetiti da su intervencije u strukturi i upotrebi jezika pratile politička nastojanja koja su kulminirala odvajanjem Crne Gore od Srbije. Novoproglašeni službeni crnogorski jezik, koji je teško razlikovati od srpskog, morao se pokazati drukčijim i samosvojnim, kako na istorijskom planu kroz svoje navodno poreklo iz gornjeg Polablja, tako i u strukturi (dve nove grafeme, jotovani oblici) i leksikon u (standardizacija arhaizama i dijalektizama), te konačno u pismu (izrazito zvanično  favorizovanje latinice, koje je prethodno dominantnu "srpsku" ćirilicu potpuno marginalizovalo). A na polju književnosti  biju se bitke oko pitanja čiji je Njegoš i kojim je jezikom pisao, itd. Podrobnu i naučno utemeljenu kritiku nacionalističkih mitova i projekata, kao i aktuelne jezičke politike koja podržava uveliko veštačku i nasilnu separatnu kodifikaciju crnogorskog naspram srpskog, sadrži niz radova Rajke Glušice.

Bosanski. Ovaj naslednik predratnog, nezgrapno nazvanog "bosanskohercegovačkog standardnojezičkog izraza", rođen je kao čedo bošnjačkog nacionalizma, a njegovo ime žučno osporavaju konkurentski nacionalizmi, srpski i hrvatski, tvrdeći da on iz razloga simetrije može da se zove samo bošnjački. Odmah po rođenju pripisan mu je neuobičajeno dug period gestacije, meren stotinama godina, i proglašen je ne samo drukčijim od srpskog i hrvatskog (što se dokazivalo naglašavanjem pojedinih manje važnih osobenosti u glasovnoj i gramatičkoj strukturi i naročito u orijentalnom segmentu leksikona) nego i starijim od njih, koji su navodno njegovi izdanci. Nacionalisti, za koje su uvek najvažnija pitanja ko je stariji, te ko je prvi stigao na određenu teritoriju i pre koga drugog, i u ovoj prilici su - ne prezajući ni od povremenih falsifikata - uložili znatan trud ne bi li nekako osnažili te svoje teze. Uz to je bosanski prikazan kao zlonamerno osporavan i ugrožen, a pomenuta Deklaracija o zajedničkom jeziku pre koji mesec je optužena za pokušaj potiranja "višestoljetne opstojnosti bosanskog jezika".

Makedonski i albanski. lako bi se o njima moglo govoriti i pojedinačno, mi ih ovde uzimamo u paru zato što su se upravo tako, suprotstavljeni, uzajamno hranili kroz više decenija na teritoriji Makedonije, i zato što je  njihov sukob nedavno iznova aktuelizovan posle jednog perioda prividnog mirovanja počev od tzv. Ohridske deklaracije iz 2001. godine. A njegovu suštinu već tada smo sažeto okarakterisali sledećim rečima: "Za makedonski nacionalizam, inače već frustriran činjenicom da makedonski jezik nije svugde priznat, nepodnošljiva je pomisao da bi on sada i u samoj Republici Makedoniji trebalo da ustupi deo terena albanskom jeziku. A za albanski nacionalizam neodrživa je situacija da albanski, kao jezik četvrtine stanovništva te republike, nema u njoj nikakav zvaničan status. Međutim, jezik je u tom sukobu dvaju nacionalizama samo pokazatelj u borbi koja se vodi oko organizacije zajedničkog ili separatnog života Makedonaca i Albanaca na toj teritoriji. Stoga svaki kompromis oko jezičkog pitanja samog po sebi ostaje na krhkim temeljima". Dakle, kao i u mnogim drugim slučajevima, jezički sukobi su zapravo priručni paravan iza kojeg se kriju dublji društveni konflikti.

Pomenućemo još samo da postoje i brojni drugi manjinski jezički nacionalizmi, koji takođe mogu da podriju same osnove zajedništva u mešovitim sredinama - na primer, kad jedna relativno jaka manjina, poput albanske ranije ili mađarske danas u Srbiji, insistira na kompletnom školovanju svoje dece isključivo na sopstvenom jeziku, čak odbijajući da uopšte uči jezik većinskog naroda kao službeni jezik države u kojoj živi. Do čega takav stav može dovesti imali smo prilike da vidimo u sudbini Kosova, za čiju se secesiju može slikovito reći da je počela sa razdvajanjem albanske i srpske dece u dve kolone na prištinskom korzou ranih 1980-ih godina.

Zaključujemo da posmatrani prostor pruža obilje primera raznih vrsta jezičkog i svakog drugog nacionalizma - otvorenog i prigušenog, većinskog i manjinskog, ekspanzivnog (koji  teži da proširi polje svoje kontrole) i odbranaškog  (koji  se  takvim  nasrtajima odupire učvrščujući sopstvene  granice), i drugih. Pri tome ti nacionalizmi svoju mobilizacijsku moć i pogonsku snagu uveliko crpe iz osećanja ugroženosti; a bila ta ugroženost realna ili samo  fiktivna, njome rutinski manipulišu samoproklamovani zaštitnici domaće nacije i njenog jezika.

Dr Ranko Bugarski
redovni profesor Filološkog fakulteta u Beogradu
Prilagođeni odlomak iz knjige "Govorite li zajednički?", strane 15-27
Izdavač: Biblioteka XX vek;Godina izdanja: 2018.
Objavljeno uz dozvolu izdavača
Akuzativ, 12. jun 2018.