Linguae non sunt multiplicandae: 4 objasnidbe o bosanskom jeziku

Zabuna je, čini se, nastala zbog adresa: i akademik Prokrust i ja smo vam se obratili uvereni da pišete s Instituta za jezik u Sarajevu. Ta adresa, naime, u trenutku kad ovo pišem još uvek stoji uz vaš tekst i na Peščaniku i u Dnevnom haberu i u Danasu. Jasno mi je da vam se ne odgovara na poštu upućenu Institutu, pa bi možda bilo dobro da zamolite 3 redakcije da uklone pogrešnu adresu.

Pročitao sam na kraju da ste okončali debatu s jednim od nas, ali ne znam s kim, tako da ću ovaj odgovor pisati kao da je poslednji i ograničit ću se na najvažnije.

Ime i pravo na samonaziv

Pošto me već pitate, nije mi problem kada mi netko promeni ime, a posebno mi nije problem kad ga netko prilagodi svojem jeziku. Ovde gde živim se moje ime redovito piše kao Marco i bez dijakritičkog znaka na prezimenu, a izgovara se već prema fonologiji nizozemskog. Jasno je da bi moje ime trpelo veće modifikacije kad bih se preselio u Kinu ili Japan. Tako je to sa stranim imenima, i ona se, kao i tuđice, integriraju sukladno strukturi jezika primatelja. Imena u standardnom srpskom, inače, često pretrpe velike modifikacije u pisanom obliku. Pre nekoliko godina sam nizozemskom piscu koji se preziva Vuijsje objašnjavao kako se na koricama srpskog prevoda svoje knjige pretvorio u Faušea. Njemu, naravno, na pamet nije palo da se buni i traži da mu se ime piše i izgovara onako kako on misli da treba. Vuijsje je bio svestan da se radi o stranom jeziku, koji ima svoje pravilnosti.

Vi sad sigurno mislite “Simonovićeva zamena teza” jer nizozemski i srpski nisu u istom odnosu kao bosanski i srpski. I tu je srž problema: u kakvom su odnosu? Ako se zaista radi o dva jezika, onda poštovanje samonaziva ne može biti argument. Ako bosanski i srpski nisu deo istog jezika, onda srbisti mogu sutra proglasiti da se imena čitaju s desna na levo i vi ćete u transkripciji sa standardnog srpskog biti Asila, a ja ću biti Okram. Jedini koji tu nešto mogu jesu govornici standardnog srpskog, koji mogu odbiti da implementiraju to normativno rešenje. S druge strane, ako bosanski i srpski jesu deo istog jezika, ili čak dva imena za isti jezik, onda ima smisla inzistirati na doslednom imenovanju i poštovanju samonaziva.

Tu bi se mogla povući paralela s nazivima za stanovnike gradova. Ja osobno od reči “Bihać” nikad ne bih izveo “Bišćanin” niti bih od reči “Niš” izveo “Nišlija”, ali u oba slučaja za stanovnike ovih gradova koristim samonaziv jer “valjda oni znaju kako se zovu”. Ta logika “valjda oni znaju kako se zovu” ne važi izvan granica jezika: na pamet mi ne bi palo da na našem jeziku stanovnika Istanbula zovem İnstanbullu ili da stanovnika Celja zovem Celjan.

Pravo Odbora na preimenovanje “bosanskog jezika” u “bošnjački jezik”, ovisi, dakle, o tome postoji li jezična granica između jezika o kome govorimo i jezika koji Odbor standardizira. Pogledajmo šta o postojanju te granice govori sam Odbor.

Babuška-efekat

Odbor o odnosu srpskog i bosanskog iznosi same kontradikcije. O ovome nismo ništa čuli u reakcijama na Odluku jer su se sve reakcije fokusirale na pridev (“bosanski” ili “bošnjački”), pa nitko nije primetio šta se dogodilo s imenicom koju taj pridev određuje - jezik. Tko dobro pročita Odluku, videt će da se u njoj termin “jezik” koristi na vrlo problematičan način. Odbor piše kako je "u srpskom jeziku jedino moguće i jedino ispravno jezik kojim govore Bošnjaci, a koji je zapravo samo varijanta srpskoga jezika, zvati ’bošnjačkim jezikom’”. Govornicima standardnog srpskog se, dakle, servira apsurd: nešto što je varijanta jezika X na jeziku X treba zvati jezikom Y. Ovaj babuška-efekat (jezik u jeziku) Odluku zapravo čini neprimenjivom, a i lepo pokazuje koliko je lingvista u Odboru. (Tačan odgovor: između nula i manjine koju je lako preglasati.)

Problem s terminom “bosanski jezik”

To što je Odbor izrekao niz kontradikcija ne znači da ne postoji realan problem s lingvističkim terminom “bosanski jezik”. Taj problem, međutim, ne treba tražiti u reči “bosanski”. Naravno da postoje bosanske reči, bosanski oblici i bosanske konstrukcije, jer postoji Bosna, a za gotovo svaki prostor se vezuju određene lingvističke karakteristike. Uvek se govorilo i zvučalo bosanski, srpski, crnogorski, hrvatski, pa i hercegovački, vojvođanski, prečanski, zagorski, slavonski i dalmatinski i uvek se pritom pre svega mislilo na ono što se doživljava kao lokalni jezični izraz. Problem s lingvističkim terminom “bosanski jezik” je u reči “jezik” i isti taj problem imaju termini “crnogorski jezik”, “hrvatski jezik” i “srpski jezik”. Svi ti lingvistički termini su znanstveno adekvatni koliko i astronomski termini “bosanski univerzum”, “crnogorska galaksija”, “hrvatsko sazvežđe” i “srpski planet”. Svi ovi termini sadrže diskrepancu između onoga što označava pridev i onoga što označava imenica.

Ovo, naravno, nije poziv na zabranu određenih imenovanja, već na pravljenje razlike između laičkih imenovanja i znanstveno validnih termina. To ne važi samo za imena jezika. Ako npr. Sanda, Ivan i Senahid žive u istoj kući, svatko od njih će o toj kući govoriti kao o svojoj kući i za Sandine prijatelje će to uvek biti “Sandina kuća”, dok će Ivanove kolege uvek govoriti o “Ivanovoj kući”, a Senahidova familija će naravno uvek reći “Senahidova kuća”. Sve su to legitimna imenovanja, ali to nikako ne znači da postoje tri različite kuće. To također ne znači da postojanje kuće ovisi o tome da li se Sanda, Ivan i Senahid slažu oko toga kako će je imenovati.

Ne radi se ovde o negiranju bilo kog imenovanja jezika. Postoje i bosanski i srpski i hrvatski i crnogorski, ali ništa od toga nije jezik jer nema jezičnih barijera među susedima Bošnjacima, Crnogorcima, Hrvatima i Srbima, a nema ni jezičnih granica na Drini i Savi. Termini “bosanski jezik”, “crnogorski jezik”, “hrvatski jezik” i “srpski jezik” svi sadrže jednu elementarnu neistinu, jedno obećanje jezične granice tamo gde jezične granice nema. Zato ne mislim da će se ijedan od četiri “jezika” ovajditi od međusobnog priznanja koje zagovarate. Ljudi koji standardiziraju jezike koji to nisu nemaju kredibilitet da išta drugo priznaju kao jezik (a ni mandat da bilo čemu ospore status jezika). Slažem se, međutim, da se službeno priznanje mora dogoditi, i to takvo priznanje koje će staviti točku na svaku mogućnost instrumentalizacije jezika i pseudolingvističkih termina za teritorijalne pretenzije (što uporaba termina “bošnjački” nedvojbeno jeste). Ja tu vidim samo jednu mogućnost - priznanje vlastitog jezika.

Službeno priznanje vlastitog jezika

Da bismo mogli formulirati bilo kakvo rešenje, moramo razlikovati ime od lingvističkog entiteta. Tek kad tu razliku napravimo, možemo govoriti o preduvetima da bi se raspetljala naša jezična zavrzlama (koja jest najzapetljanija u BiH). Prvo pitanje je koliko jezika i imenovanja tih jezika se mora službeno priznati? Moj odgovor bi bio: “Jedan i nijedno”. Sve što je potrebno jest službena potvrda da je naš jezik, kako god ga zvali, jedan jezik i da govornicima našeg jezika ne treba prevođenje.

Ozvaničenje činjenice da imamo jedan jezik u jednom “cugu” bi stavilo i bosanski i crnogorski i hrvatski i srpski tamo gde im je mesto - među laičke nazive s dugom tradicijom koji odgovaraju nekom lingvističkom entitetu, ali ne i čitavom jeziku. Kako bismo onda taj jezik zvali? Sa svih sto imena kojim ga sada zovemo, i neka od tih imena mogu čak zadržati nezasluženu aureolu službene priznatosti, ako se samo dogovorimo da je to ime jedno od mnogih legitimnih.

Ipak, ni o službenim imenima ne treba previše raspravljati — službeno imenovanje našeg jezika nije neophodno nigde gde on funkcionira kao jezik države. Nijedna država našeg jezika nema realnu višejezičnost na državnoj razini, pa stoga nisu potrebni ustavi i zakoni u kojima se imenuje nacionalni jezik. Nacionalni jezik se lahko prepozna iz činjenice da je ustav ili zakon na njemu napisan. Ovo, inače, nije nova teza, radi se o stanovištu koje već godinama uverljivo zastupa Snježana Kordić.

Službeno priznanje da imamo jedan jezik je kisela jabuka u koju moraju zagristi sve četiri države našeg jezika skupa. Inicijativa za sporazum o razumljivosti svakako neće doći od etnonacionalnih “lingvista”, koji žive od nerazumevanja. Inicijativa mora doći od ono malo lingvista koje naš jezik ima, ali i ono mnogo ljudi koji razumeju da razumeju ono što razumeju.

No bojim se da će naše države na priznanje međusobne razumljivosti pre naterati ekonomizam europskih institucija nego saveti lingvista ili pritisci osvešćenih. Neće europskim tehnokratima na pamet padati da plaćaju prevode na četiri verzije istog jezika. Tako će i etnonacionalni lingvisti i govornici biti primorani na suočavanje sa sadašnjošću, s elementarnom činjenicom da se jezik ne pravi izjašnjavanjem na popisima stanovništva, odlukama Odbora za standardizaciju i referencama na danas nerazumljive srednjovekovne povelje/ploče/evanđelja. Okrit ćemo najbolje čuvanu lingvističku tajnu: da si možemo do prekśutra zabranjivati da izgovaramo i pišemo određene reči i konstrukcije, ali se nikako ne možemo sprečiti da ih razumemo, te da se jezik pravi i održava komunikacijom, koja je među nama vazda nesmetana. Netko će, dakle, morati objasniti govornicima da zajednički jezik nije samo ono na čemu se pevaju ratničke pesme, ispredaju nacionalni mitovi i piše junačka historija, nego jednako tako i ono na čemu se optužuje, vređa i psuje majka na etničkoj osnovi.

Zajednički je jezik, primetit će možda netko, čak i ono na čemu se vodi diskusija o tome šta činiti kad već nema zajedničkog jezika.

Marko Simonović
Akuzativ, 14.10.2015.