Ideologija nabreklog falusa i ubijanje „žene” u pojam

Naime, kada te nepristrasne ruke naučno-medicinskog diskursa preseku pupčanu vrpcu – kao da otvaraju rođendanski poklon ili šoping mol – one vrše imenovanje i određenje te “vrišteće vekne mesa”, daju joj čitljivi život, zapahnjuju je zadahom ustajale kulture, ocrtavaju joj sudbinu i (gotovo) determinišu ulogu koju treba da igra/performira na pozornici sopstvenog života.
Zaista, majke uopšte ne rađaju decu, decu (po)rađaju lekari, ti sekularni sveštenici, mafijaški kumovi patrijarhata, (ne)svesne apologete polnog dimorfizma.

- It’s a boy! – viče doktor - taj poznavalac majeutike, latentni poštovalac eugenike - radosnoj majci. Dečak je, viče on i, svestan toga ili ne, ontološki utemeljuje to dete, tog dečaka, predodređuje njegovu ulogu u društvu, žigoše ga heteronormativnim očekivanjima, kontekstualizuje njegov (iz)govor, sportski oblikuje njegovu telesnost, kandiduje ga za predsednika odeljenske zajednice etc.

- It’s a girl! – govori doktor i ontološki (anti)utemeljuje to dete, tu devojčicu, predodređuje njenu funkciju u društvu, bičuje je heteronormativnim očekivanjima, kontekstualizuje njeno ćutanje, seksom oblikuje njenu telesnost, kandiduje je za simpatiju predsednika odeljenske zajednice etc.

Nakon toga, bata i seka iz ovog hipotetičkog porađanja primaju biblijske zapovesti svojih identiteta, uče njihova jevanđela, obučeni u plave ili ružičaste košuljice i na taj način dobijaju prihvatljive forme svoga postojanja. Svako ko ispada iz začaranog kruga binarnosti i praktikuje jeretičke rodno-seksualne aktivnosti, biva prognan u apokrif, nevidljivost, neživljivost, dobijajući svoju sopstvenu identitetsku odoru – belu ludačku košulju.

Naravno, ovaj mentalni eksperiment može delovati suvišnim ili, kako kažu srednjeklasno-hipsterski pobornici (neo)liberalizma oba pola – passe, ali tu smo da ih vratimo na izvore moći na kojima napajaju svoje dražesne „muškosti“ i „ženskosti“.

Logori subverzije i medijska refleksija diskursa

Prava žena - izraz koji bi trebalo da je uvreda za čovečanstvo 2015. godine – pominju se samo povodom praznika i godišnjica, tih okoštalih brojeva u kalendaru koji ne predstavljaju ništa do alibija liberalno-demokratskog poretka¹.  Ti veličanstveni datumi su logori subverzije, zabrani mejnstrim toka u kojima se zabrana katarzično upražnjava do orgazmične praznine. Nakon toga, patrijarhalna reka nastavlja da teče svojim kapitalističkim koritom kroz ravnicu malograđanskih predgrađa i tek ponekad se desi da „čovek ujede psa“ izbacujući skandal-lešinu na obale medijske skarednosti.

Takav slučaj smo imali nedavno kada je Stevan Kojić svojim („sportskim-snažnim-muškim“) rukama i nogama brutalno ubio svoju suprugu Žaklinu pred svoje dvoje dece tetovirajući im doživotnu traumu u nevine memorije. Međutim, u ovom slučaju faktor „ujedenog psa” predstavlja to što je bračni par nekoliko dana pre toga učestvovao u emisiji DNK-a na televiziji Pink u kojoj se utvrđivalo očinstvo Stevana nad decom. Naime, Stevan je godinama sumnjao u bastardstvo svoje dece zbog čega je Žaklina, po rečima komšija, bila konstantno maltretirana i zlostavljana. Kako sa nesvesno genijalnim cinizmom primećuje Blic: „Žaklinu nije spaslo čak ni to što je DNK analiza potvrdila očinstvo.“

Ovaj slučaj je indikativan iz više razloga. Pre svega, zbog tradicionalne podele na privatnu i javnu sferu koja uzrokuje dugogodišnje saučesništvo sredine u jednoj vrsti „zločina u trajanju“, u kome komšije-saučesnici godinama slušaju krike & jauke, gledaju modrice & posekotine, ali ne reaguju jer njihova empatija, tobože, nema pristup tuđoj privatnoj sferi i zaustavlja se na vratima komšijskog kućnog praga tolerancije. Imunitet privatne sfere od uplitanja državnih institucija, očituje se (i) u blagoj kažnjivosti nasilnih porodičnih prestupnika gde su kazne obično novčane ili uslovne, a odnos policijskih službenika koji izbegavaju intervencije osim ako nisu one posthumne balističko-forenzičke, predstavlja odnos samog društva prema „drugom polu“.

Patrijarhat se tu javlja kao svojevrsni meta-diskurs koji kapilarno prožima obe tradicionalne sfere, učvršćujući „drugost žene“ i među top shop kuhinjskim elementima i u lakiranim skupštinskim klupama u kojima oči kamere ne idu dalje od par zgodnih gležnjeva na đavolski oštrim štiklama.

Tržišni mehanizam deluje simultano kao kreator pluralističkog simulakruma koji svojom zanosnom bordel-maskom održava postojeće stanje mačo-kapitalističke hegemonije, stvarajući privid mogućnosti i socijalne propustljivosti, preplićući slobodu izbora sa prostitucijom, šminkajući nepravdu kao prebijenu kurvu jer mušterija ne može da čeka, a posao ne sme da trpi.

Emisija DNK koja se emituje na televiziji sa nacionalnom frekvencijom, upravo pretenduje na status nekoga ko prestavlja “spas za žene” (kako su se predstavili), iako ih apriori smešta u defanzivnu poziciju na optuženičku klupu sa poligraf-štipaljkama i žicama, ušuškava ih u lažnu naučnu neutralnost i reprodukuje dominantni obrazac koji ih je i doveo u tu opskurnu emisiju pred milionski auditorijum. Na taj način, kapitalističko-patrijarhalni koloplet se završava – žrtva se pretvara u ping pong lopticu koju „reketiraju“ makroi sa maskama ljubavnika-spasioca, dok znatiželjna publika buljeći u ovaj „bolesno-ljubavni“ trougao doživljava klimaks ispred malih ekrana.

S druge strane, lament dušebrižničke (intelektualne) javnosti nad rijaliti programom „Parovi“ koji se emituje na HAPPY TV, deluje kao klasično staračko razočaranje sopstvenim nagim odrazom u ogledalu. To kompleksaško slepilo koje odbija da vidi bore podređenosti, masne naslage diskriminacije i socijalne krhkosti društvenog tela, samo govori o dubini društvenog pada.

Upravo te omražene „starlete”, “kurve iz TV-izloga”, predstavljaju proizvod patrijarhalno-kapitalističkih medijskih fabrika, a sa druge strane, strategija tih žena je sasvim razumljiva i legitimna: korišćenje svog najdragocenijeg resursa – tela - u kulturi koja ženu posmatra kao objekat zadovoljstva, kao teritoriju za osvajanje, „zapišavanje“ i posedovanje - klasičan je način opstanka u sistemu linijom manjeg otpora.²

Takva i tako uznemirena javnost podseća na mutavog poluimpotentnog malograđanina koji bi da plati prostitutku, jer drugačije ne može da dođe do zadovoljenja, i koji nakon „pražnjenja“ oseća grižu savest zbog samog čina. To, svakako, potvrđuje i izuzetna gledanost takvih emisija, iako niko koga znate nikada ne bi javno priznao da gleda takvu „glupost”, zar ne?

“Borba za ženska tela“ je zajednički sadržalac svih ideologija koje parazitiraju u društvenom polju. Za nacionaliste - kako je pokazala serija antifeminističkih tekstova u „državotvornoj Politici“ koju je povela novinar Katarina Đorđević - žena predstavlja fordovu mašinu za reprodukciju koja će u misionarskoj misiji i pozi poboljšati „natalitetnu statistiku nacije”, odgajiti sinove-vojnike dok se infantilni očevi nacije dečje igraju prekrajajući granice oštrim noževima nad geografskim kartama smrto-ozbiljni.

Žensko telo je predmet sistematičnog sistemskog “upodobljavanja” u kome interesne “pijavice” krvožedno orgijaju, gde kapitalistička “pantljičara” iznutra oblikuje telo po standardima robno-tržišne “tananosti”, a nacionalistički „virus” uteruje u tor poslušne “rasplodne krave”.

“Prva i najvažnija osobina jedne žene je blagost. Žena mora zarana da nauči da bez roptanja trpi nepravdu i podnosi grubost od strane muža”, napisao je Žan Žak Ruso u svom kanonskom pedagoškom delu “Emil, ili o vaspitanju”.

Prošle godine je ubijeno 27 žena koje su živele u zajednici sa ubicom, ove godine je samo u prvih 100 dana stradalo 14 ženskih osoba.

“Devojke moraju biti oprezne i radne...one se za vremena moraju priviknuti na pokornost. Izvesno primoravanje je nerazdvojno od njihovog spola, i ako one hoće da mu se otmu, jedanput će se gorko kajati”, definisao je čuveni Žan Žak pedagogiju modernog patrijarhata.

Pitanje da li je tu definiciju znala i gorko se pokajala ubijena Žaklina Kojić, neka druga žrtva društveno-porodičnog nasilja, ili na kraju krajeva, ubica, Stevan Kojić, potpuno je bespredmetno i lažno. Svi mi sve to jako dobro znamo!

Žena osuđena na “funkciju“ i „uokvirena”, zazidana kao mlada Gojkovica u temelje Skadra na Bojani, sapeta jednako u privatnoj i javnoj sferi, samo sa isturenim sisama za nasladu i dojenje, slika je koju svaka „poštena kuća” drži kao ikonu - u podsvesti.

Saša Dragojlo
Akuzativ, 17.04.2015.

¹ Osmomartovska čestitka Miloša Bikovića - golobradog simbola stanja naše mlađe postjugoslovenske glumačke scene – u kojoj je ženski doprinos svetu sveo na „majčinski pogled, sestrinski zagrljaj i poljubac neveste“, ali i na to što su „ svetu podarile muškarce“, predstavlja eklatantan primer fikusnog statusa ženskih (i mnogih drugih) prava u čvrsto vrednosno fiksiranom poretku koji (pot)kup(lj)uje socijalni mir.

² Taj „opstanak” u „muškom obliku“ predstavljaju „mačo krimosi” koji otelovljuju hipertrofiju stereotipne “muškosti“, ali u ostrakizovanoj klasnoj anti-sistemskoj ulozi.