Obećana zemlja koje nema

Ipak – ne lezi vraže - otupljujuća rutina socijalističke svakodnevice i poslovična dosada samoupravnog bubrega u loju odbačena u ognju nacionalističke histerije, zamenjena je, naposletku, velikom mrsnom patriotskom pljačkom.

Takođe, paralelno, Jugosloveni se priključuju velikoj evropskoj porodičnoj žurci na njenom samom kraju - onda kada se iskapaju vinjaci, cugaju ostaci dvolitarki i povlače očajnički potezi.
U prevodu: kada se postavljaju zubate bodljikave žice, dižu „prirodni“ klasni zidovi, a pojam „dušegupke“ vraća na velika vrata.

Nepodnošljiva teškoća tranzicije

Postmodernistički narativ o smrti velikih narativa je samo još jedan – narativ! Nakon istorijskog poraza „komunizma“ jugoslovenske države preuzele su neutralni/postistorijski kapitalistički diskurs sa svojim lokalnim etno-nacionalističkim licem ratnog zločinca.Revitalizovana nacionalistička bujanja devedesetih godina (po)služila su za dva komplementarna procesa izgradnje novog društva: pod jedan, formiranju novih nacionalističkih elita; i dva - legitimizovanje Drugosti „iracionalnog“ Balkana.

Bez sumnje, simultanka masovnih pokolja i etničkih čišćenja bio je odličan CV za interpetaciju Balkana kao infantilnog rođaka koga treba naučiti pameti i zdravom razumu. Naravno, ni „geni komunizma“ nisu bili od pomoći u izbegavanju sistemske podređenosti tog prezrenog „alter ega Evrope“.

Stoga, birokratska mašinerija kapitalističkog sistema izbacuje – kao loto kuglicu – tehnokratsku šifru za operaciju integracije ex-komunističkih posrnulih državica u globalni kapitalizam atraktivno nazvano - „tranzicioni proces“.

Nakon toga, svaki problem se objašnjava „tranzicionim procesom“. Zbog čega nemamo posla, zašto kasne penzije, kako skaču cene, a pada kupovna moć – pa, jbg, tranzicija.

„Tranzicija“ je postala proždrljivi diskurzivni vrtlog koji znači sve, a ne znači ništa, ideološka sniffalica koja usisava svaku kritiku kao da je nije ni bilo.

Ona je bila naša karta ka obećanoj zemlji blagostanja, ulaznica za „tržišnu utakmicu“, poslednji „prelazni stadijum“ na putu ka - ovog puta - utopiji kapitalizma.

S druge strane, postratni „dobri nacionalizam“, kako je govorila Olivera Milosavljević, tu se javio kao „garant posla“ i unutrašnji kohezioni element za proizvodnju pristanka.

Jako dobro je poznato kako svi skočimo na neprijateljsko parče simboličke tkanine na mig nacionalizma kao besna Pavlovljeva paščad.

Suštinski, ti ex-Yu nacionalizmi predstavljaju diskurs unutar Diskursa i igraju ulogu simboličkog hegemona koji vrši funkciju kontrole (investicionog) prostora na perifiji kapitalističkog sistema.

Nacija je konačno prekrila klasu, radnici su postali ratnici najamnici, a šefovi patriotski filantropi sa policijskom palicom u rukama. Paradoksalno, iako prividno pod nacionalističkim parolama, domaće elite su rasprodale - toliko željene i u krvi stečene - suverenitete kao porodičnu srebrninu.

Pa, onda gledamo Srbe kako se bore protiv nezavisnog Kosova, iako su izgubili sve ostalo, dok Hrvati slave svoj „tisućljetni nacionalni san“, iako su praktički rasprodali sve što se (ras)prodati može. A, može!

Kada „orlova“ nema „muhe“ kolo vode

Nedavni međudržavni sukob između premijera Hrvatske i Srbije oko rešavanja pitanja izbeglica na graničnim prelazima, potvrdio je staru frazu da ekstremne situacije ogoljuju sirovu istinu do same koštane srži.

Naime, specifičnosti srpskog & hrvatskog nacionalizma jasno su se ocrtale kao i njihove stukturne pozicije u diskursu tranzicije. Taj privid sukoba pokazao se samo kao  unutarpolitičko zasenjivanje prostote na predizbornim vašarima taštine bez stvarnog političkog značaja, jer obe države na kraju revnosno tancuju po diktatu dobronamernih „saveta“ iz centra EU.

U tom „gospodarstvenom blitzkriegu“ Zoran Milanović, napuhani socijal-demokratski politički mehur, svoj liberalizam modifikovao je zbog predizborne kampanje u kojoj mu je cilj bio približiti se nacionalističkom HDZ-u. Premijer Hrvatske se toliko zaigrao „desnicom“ da je doveo HDZ u psihotično neprijatnu situaciju dežurnog srbobranitelja.

„Mađarska gradi zid prema barbarima, prema Srbima, ne?“ – bubnuo je Milanović u jednom od svojih suludih obraćanja javnosti.

S druge strane, premijer Srbije Aleksandar Vučić - bivši sledbenik Vojislava Šešelja, a sada najrevnosniji „nemački đak“ - profesionalno je odigrao svoju ulogu sparing-partnera u ovoj utakmici „nacionalnih klasa“, ne klizajući u šovinizam zbog tereta problematične prošlosti, ali i trenutne međunarodne pozicije Srbije.

Iako i hrvatski i srpski nacionalizam obavljaju isti posao za krupan kapital, njihova pozicija je drugačija. Hrvatski nacionalizam je ofanzivan jer je Hrvatska „pobednica“ u ratu i članica EU, dok je srpski trenutno u podređenoj poziciji zbog „sveopšteg ratnog poraza“ i procesa pristupanja EU.

„Hrvatska je Zapad“, kako kaže Milanović u želji da i geografski izmesti Hrvatsku sa Balkanskog poluostrva.

„Mi nismo Prnjavor, neka se nitko ne uvrijedi, mi ne slavimo cajke, mi ih suzbijamo“, kaže hrvatski premijer u jednom od svojih mnogobrojnih rasističkih izliva „urbanog rokera“.

S druge strane, stigma „orijentalizma“ i „genocidnosti“ koja obleće oko Srbije kao iritantna „muha“, čini je prijemčivijom za pritiske i ucene raznih „orlova“.

Danas bi Aleksandar Vučić, protestantskom etikom vođen srpski vođa, na takmičenju u organizaciji investicionog prostora bez većih problema potukao do nogu i svog nekadašnjeg ljutog ideološkog protivnika Zorana Đinđića.

Iako Hrvatska šćućurena pod EU kišobranom smatra da je u suštinski boljoj poziciji od Srbije, to je samo fantazam nacionalističkih elita. Plodove EU učlanjenja ne uživaju građani Hrvatske, već samo pripadnici „nacionalne klase“.

Diskurs tranzicije ne završava se sa procesom učlanjenja u EU. Proces tranzicije je neodređeni okvir koji konstantno menja svoje forme i zahteve – baš kao i presvetli kapital.

Nacionalna klasa

Nakon propasti jugoslovenskog jednopartijskog socijalističkog sistema koji je centralizovao društvenu moć, građani su se nadali da će liberalna demokratija konačno vratiti suverenitet onome kome on i pripada – narodu.

Međutim, ta de-centralizacija se izvrnula u skriveni nacionalni centralizam u kome je nevidiljivi sistem moći „nacionalne klase“ samo zaklonjen plaštom demokratskih procedura i pravne države.
Anti-jugoslovenski koncept etničkog nacionalizma koji se napaja na kosturnicama „slavnih“ predaka javio se kao novi totalitarni projekat koji teži homogenizaciji svih društvenih različitosti i koji je – poput tranzicije – nedovršiv i beskonačan.

Nacija je uvek u opasnosti, a tranzicioni proces nikad ne završava, jer se tržište rada neprestano menja pa su potrebne razne prekvalifikacije, modifikacije, optimizacije i ostale racionalizacije.

Post-jugoslovenska društva grcaju u različitosti svojih prekarnih pozicija, ali „nacionalne klase“ ih uveravaju da su svi oni Jedno – složno organsko „biće“ kome niko ne može ništa, jer „jači smo od sudbine“.
Ili kako bi srpski nacionalisti rekli: „Samo sloga Srbina Spasava“!

Za „nacionalnu klasu“ demokratija predstavlja vlast dominantne etničke većine, a floskula o „nacionalnim interesima“ je kodno ime za operaciju velike pljačke „nacionalne klase“ koja udobno živi svoj tranzicioni san.

Nikada nije vreme za „preispitivanje“, jer sumnja slabi borbenu gotovost dok mnogobrojni neprijatelji jedva čekaju da se mi opustimo, tvrde pripadnici „nacionalnih klasa“.

Burleska trenutnih hrvatskih parlamentarnih izbora idealno je prokazala trulež srži postjugoslovenskih nacionalnih država. Naime, „nezavisna koalicija MOST“, koju mediji predstavljaju kao neukaljanu alternativu, predložila je premošćavanje svih ideoloških razlika i stvaranje vlade nacionalnog jedinstva koja bi u ovim „kriznim“ vremenima donela preko potrebnu stabilnost Hrvatskoj.

Naš dragi MOST se predstavlja kao a-ideološka skupina dobričina koje smatraju da je ekonomija osnovni problem hrvatskog društva oko koga bi svi trebalo da se slože i da, tobože, vrednosno-neutralne „reforme“ budu okosnica nove Vlade.
MOST na taj način personifikuje isprazni karakter „procesa tranzicije“, lažući bešćutno da postoji nešto tako kao neutralnost ekonomskih reformi.

Pa tako bi se na most-u Bože Petrova našli i proustaški HDZ Tomislava Karamarka i pro-HDZ-ovski SDP Zorana Milanovića. Čitava jedna „nacionalna klasa“!

Gledano očima artističkog performansa ili metaforički rečeno, prosečnom građaninu osetljivom na zdrav razum i sistemsku glupost, moglo bi se učiniti da bi najracionalniji izborni čin bio jednostavno „oduvati“ čitavu „nacionalnu klasu“. Dakle, dići Most u zrak beznačaja!

Saša Dragojlo
Prvobitno objavljeno u "Identitet", mjesečniku srpske manjine u Hrvatskoj