Ћирилицом против отмичара

Фактички гледано, националистичке елите су у праву. Ћирилица јесте угрожена, али управо од стране наших елитних отмичара који је држе киднаповану у загушљивом подруму њихових трулих хиљадугодишњих снова.

Ђирилица се користи као вештачко семе и племе раздора, монета ѕа поткусуривање националистичких класа и идеална димна завеса за приватизацијску пљачку са обе стране криве Дрине.

Због српских националиста ћирилицу бије лош глас нетрпељивости, док се у Хрватској у њу учитава симболика чистокрвног антихрватства (читај: српства).

Но, да кренемо ре(н)дом.

Решавање ћириличног питања

Што је мање Срба у Хрватској и што су они друштвено немоћнији, то је ћирилица – тај дискриминаторни означитељ србства – јача и опаснија по хрватски национални корпус.

Ако питате хрватске националисте ћирилица никад није била живља. Ћириличне тенковске гусенице гамижу по хрватском националном бићу, наносе му тешке ударце, рују изнутра, роваре рововски, трују тровачки и ударају мучки, са леђа, баш онако – српски!

У Вуковару, том тужном граду-споменику, „специјална комисија“ сваке године одлучује да ли српска мањина заслужује да јој се испуне њена Уставом и међународним конвенцијама загарантована права да користи ћирилично писмо.

Тако ћемо сваке јесени гледати етнички „вечити дерби“ у којем се ритуално демонстрира хегемонска моћ и стожерно упражњава и репродукује ординарни фашизам.

Ове године „стручна комисија“ је методом квалитативне анализе крвних зрнаца у лабораторијским условима „смрзнутог конфликта“ одлучила да вуковарски Срби ипак нису довољно урадили на „разумијевању, солидарности, сношљивости и дијалогу“. У преводу - постојали су, а добро знамо да „подношљива мањина“ мора бити мања од маковог зрна, па макар чинила и 30 посто становништва.

Таква научна методологија „просечног србосјека“ нека је врста самоиспуњујућег пророчанства – суверено води будућности у којој ће „ћирилично питање“ коначно бити решено. Наиме, Срба неће бити да стане ни под једну вуковарску шљиву.

Мултимедијални снимци двојезичних табли са хрватским грбовима које разбијају једнодимензионалне карикатуре у усташкој иконографији и све то пред слепим очима реда и закона, документарни је филм који би на свим европским људскоправашким фестивалима побрао прве награде.

У Хрватској је некада живело 580 000 Срба, а данас их је 180 000 и то већином стараца склупчаних у изолованим етничким гетима, углавном на најнеразвијенијим подручјима где успевају само крш, драча и болна усамљеност.

Но, за домољубе са истанчаним смислом за семиотику то је 180 000 ћириличних слова која се кицошки шепуре диљем „љепе њихове“, хватајући кривине и подривајући величанственост Домовинског рата.

Од августа до новембра 1991. године на хрватски Вуковар пало је 6,5 милиона ћириличних слова-граната од којих је погинуло три хиљаде бранитеља и цивила, вичу хрватски поштоваоци Ролана Барта.

Током деведесетих година из хрватских је књижница спаљено готово 2,8 милиона „непријатељских“ књига које су провоцирале својом неподобношћу, екавштином и ћирилицом. Ко спаљује књиге, спаљиваће и људе, написао је 1821. немачки песник Хајнрих Хајне. У мају 1933. године разиграна гомилица немачке студентарије са Вилхелм Хумболт Универзитета у Берлину у сласт је спалила тисуће књига на величанственом Franz Joseph Platz-у. Боље спречити него лечити, каже стара пословица.

Због тога је сваком са мрвом разума јасно да баук ћирилице кружи Хрватском као двоглави орао лешинар, говоре усташолики грађани Хрватске. Хрватско господарство грца због ћириличног суфицита, хрватски туризам трпи штету због вулгарних ћириличних ф(р)онтова што вребају скривени по аутопутевима, Хрвати масовно напуштају домовину јер су Срби заузели све позиције; ма, крв ти исусову, зар не видиш да се хрватска дјеца баш због ћирилице дрогирају, благоглагољиво беседе хрватске „патриоте“.

Реално гледано, када једног лепог дана у Хрватској не буде Срба ни за (под) врбу, можда ће неки млади птићи-усташићи („боље да тренирају, него да се дрогирају“) који ни не памте претходни рат, прећи и на неке древне ћириличаре.

Ко зна, можда ће једнога дана, рецимо, млади студент повијести, ревносни Иван Мажуранић, чепркајући радознало по хисторијским цревима наићи на податак да су и неки „хрватски великани“ писали том истом ћирилицом.

А онда ће хрватским грађанима бијесним због изненадног прекида финала омиљеног ријалити програма, водитељица државне телевизије сасути у лице непатворену суштину:
„Штудент генерације на одсијеку за повијест у Загребу и члан соколске гарде првог реда,  прије 10ак минути дигао је у зрак трг Бана Јелачића због, како је навео у опроштајном писму, Јелачићевог протоколарног писма српском патријарху из 1849. године написаног на чистој китњастој ћирилици“.

„И догодине на ћирилици“

С друге стране криве Дрине, хегемонска моћ доминантног национализма игра неке друге, али свакако комплементарне семиотичке игре. Српска булумента родољуба тври да је ћирилица најскупља српска реч. Ако узмемо ону стару да што је нечег мање оно је тржишно вредније, то свакако може бити тачно.

Ћирилицу у Србији користи мањи број људи, јер је латиница у контексту глобалне економије знатно комуникативнија, али то не значи да је лошија и мање вредна. „Чувари светог српског писма“ не виде историјску чињеницу да ћирилица није ништа „српскија“ од  латинице. Срби су користили латиницу још од Стефана Немањића Првовенчаног, а Ђуро Даничић, аутор дела „Рат за српски језик и правопис“, писао је на латиници и залагао се за њену реформу која би била потпуно компатибилна са ћирилицом.

Такође, наши србобранитељи занемарују и вољени Устав Србије који прописује равноправност два писма, иако, с друге стране, на националној телевизији и даље гледамо временску прогнозу у „арнаутској“ Приштини, сањамо косовске божуре и негирамо геополитичку реалност.

Међутим, суштина националистичких својатања ћирилице јесте чисто националистичко манихејство, тежња ка разликовању (и) од Хрвата, тих „покатоличених Срба“ и „прљавих конвертита“,  јер се национализам увек дефинише у односу на „неког“ и „нешто“.

„Ми“ смо оно што нису „они“, „ми“ смо суперлатив, они су пејоратив, а та се дихотомија наставља докле год се простиру територије еластичног националистичког категоријалног апарата.

У јуну ове године три ћирилична штампана медија – дневњаци Вечерње Новости и Политика, и недељник Печат – дошли су на бриљантну идеју да од државе затраже смањење ПДВ-а свим медијима који објављују на ћирилици.

Љиљана Смајловић,  уредница „Политике“ и мајка Јевросима српског патриотизма, истакла је да је то зато што: а) ћирилични медији нису таблоидизирани; б) ћирилица заузима 20 посто више штампаног простора; и последње, али најважније – (в) ћирилица је изумируће срце српства.

Као и њихови хрватски парњаци, српски националисти живе параноидну психоделичну стварност у којој латинична слова у дугиним бојама марширају Кнез Михаиловом са машинкама у рукама стројевим кораком. Квислиншке латиничне јединице ушле су у све поре система, а колаборационистичке власти попуштају под најездом латиничних барбара са Запада.

„Latinične pljačkaške bande prodrle su i u Vukov rodni Tršić“, вичу медијски борци за ћирилична права који – упс! – излазе управо на латиници.

Наравно, питање ћирилице за „професионалне Србе“ није нешто партикуларно, већ потпуно објективно и надидеолошко.

„То није ни политичко ни  идеолошко питање, већ – питање свих питања“, истиче Милорад Вучелић, уредник Печата и главни егзекутор Милошевићеве пропагандне машинерије деведесетих.

На тај начин - поред глобализацијских фактора - ћирилицу су маргинализовали управо ти грлати трубадури националног фалуса са својом агресивном реториком шпанске инквизиције. Баш су „ћириличари“ у Србији киднаповали Вуково писмо, стрпали је у тамницу медиокритетства и нетолеранције и тако ставили опасну етикету сваком ко данас (не) пише ћирилицом.

Управо због таквих идиота данас сви са скепсом посматрају ћирилични фонт на друштвеним мрежама, јер им рефлексно сине то да си можда члан – не дај Боже – отачаственог покрета Образ или – пу, пу, далеко било – опскурног „породичног“ покрета Двери Српске.

Да ситуација постане још апсурднија побринуо се овогодишњи Међународни београдски сајам књига на коме је организован и репрезентативни наступ Републике Српске под генијалним монтипајтоновским слоганом: „Пиши као што говориш – ћирилицом“.

Као што написах/рекох: нису „латини варалице“ довели ћирилицу на лош глас, већ управо „професионални ћириличари“, они који – боктемазо – ћирилицом не пишу, већ ГОВОРЕ!

Вуков Вуковар

Што је Срба мање, то су већи проблем, а што је ћирилица мање у употреби то је њен потенцијал за експлоатацију већи, мисле националистички исправљачи кривих Дрина.

Ћирилица, та знаковна мученица, савршена је вијагра за  шовинистичку потенцију, идеална крваво-црвена марама за стампедо националистичких рогоња који пате од комплекса ниже вредности.

Српско-хрватски фашисти зависе једни од других, инцестуозно се репродукују, паразитирају на сопственим дискриминаторним наративима и наизменично пуне батерије из истог тоталитарног УСБ-а.

Ћирилица се ту јавља само као идеални окидач за националистичку хистерију и инсталацију стожерности/саборности којом се прикрива структурна немоћ хрватских/српских грађана.

И наравно, све ће бити суперишка док неком за-дом-спремном џоу шимунићу не упадне у око чудесна коинциденција да се Вуковар - Хрватски Јерузалем и „мјесто посебног пијетета“ – зове као и, хм, творац ћирилице – Вук Караџић!

Е, то ће бити права фешта пуна запаљивог ватромета – са обе стране криве Дрине!

Саша Драгојло
Акузатив, 31.01.2016.
Првобитно објављено у "Идентитету", мјесечнику српске мањине у Хрватској