Srpsko-hrvatski objasnidbeni rječnik: Krivi ste vi.

I dok Srbija ne zna ili ne želi slaviti svoje kulturne trijumfe, u Hrvatskoj se kvalitet prepoznaje: ovaj rečnik je odmah postao bestseler i, kako stvari stoje, pitanje je dana kada će svi govornici hrvatskog jezika imati po primerak u svojim domovima. I hrvatski mediji su rečniku poklonili zasluženu pažnju, na državnoj televiziji je cvet nacionalne lingvistike raspravljao o adekvatnosti pojedinih odrednica.

Nikome u Srbiji, čini se, nije jasno koliko se retko događa da se u jednoj zemlji odjednom svi uzmu zanimati za neki strani jezik i kulturu. Zamislite, primera radi, da se ovo dogodilo između neka druga dva jezika koje neupućeni stranci stalno mešaju. Zamislite da su svi u Slovačkoj kupili neki slovenačko-slovački rečnik, zamislite da je cela Rusija bruji o nekom rusinsko-ruskom objasnidbenom rečniku. Pa poslala bi svaka rusinska odnosno slovenačka medijska kuća bar stalnog reportera u Moskvu odnosno Bratislavu, a možda bi se otvorio i poseban kanal državne televizije da prati ovu neočekivanu ekspanziju vlastitog jezika i kulture.

A u Srbiji — ništa. Štaviše, pretpostavljam govornici srpskog koji ovo čitaju još uvek naivno veruju da ih se izlazak Samardžijina rečnika ne tiče, da sve ovo neće imati nikakve posledice po njihov jezik i način života. E tu se, dragi srbofoni, grdno varate. Stići će vas hrvatska srbistička leksikografija i u Srbiji. Nije cenjeni profesor Samardžija ovaj rečnik pisao zato što je imao previše slobodnog vremena, već je, kako navodi u uvodu, pred očima imao jasan cilj — “govornicama i govornicima hrvatskoga olakšati razumijevanje srpskih općeleksičkih i češćih terminoloških osebujnosti kad se i ako se s njima suoče u govorenoj i(li) pisanoj komunikaciji”. Nisu toliki ljudi dali silne novce zato što ih imaju za bacanje, već da bi se s vama komunikacijski suočili.

Spremite se na suočavanje sa samardžijskim srpskim

Spremite se, dakle, govornice i govornici srpskoga, predstoji vam ozbiljno komunikacijsko suočavanje sa susedima koji su kupili i proučili Samardžijin rečnik. Ako još uvek mislite da ste za to suočavanje spremni jer “srpske općeleksičke i češće terminološke osebujnosti” imate u malom prstu, razmislite još jednom. Prvih deset srpskih reči na slovo B u rečniku su: babadevojka, babarijum, bábin, babo, bábov, bábovina, babuni, badavadžija, badavadžisanje, badavadžisati, a poslednjih deset na slovo E su: espap, ESPB, eškenaski, Eškenaz, eškerica, ešluk, evangelista, evar, evedra i evrobirokratija.

Ako vam je tu nešto čudno, ako ne koristite ni pola tih srpskih reči, ako bolje razumete hrvatske prevodne ekvivalente, mogu vam reći samo jedno: sami ste si krivi. Samardžija u svom uvodu naime upozorava kako “nema kompetencije izvornoga govornika srpskoga, nego leksiku srpskoga jezika pristupa kao inojezični govornik s težnjom da taj leksik uz pomoć odgovarajuće, ponajprije leksikografske literature i opisnog inventara približi pripadnicima vlastite, hrvatske jezične i etničke zajednice”. Profesor dalje navodi kako se zbog toga “uza svu pomnju, moglo dogoditi da neki srpski leksem nije obrađen cjelovito ili da mu nisu ‘uhvaćene’ sve značenjske nijanse”. Na koncu Samardžija napominje kako se “takvi propusti mogu relativno lako ukloniti samo uz pomoć stručnjaka s odgovarajućim metajezičnim znanjem i kompetencijom izvornoga govornika srpskoga”, ali za to je već prekasno jer “takvu osobu pripravnu za suradnju autor u ovoj prigodi, nažalost, nije uspio pronaći”.

Da rezimiram: ako vi, dragi pripadnici srpske jezične i etničke zajednice, ne govorite srpski koji ovih dana cela Hrvatska pomno uči, onda za to nije kriv ni cenjeni autor rečnika ni njegovi korisnici, već vi kolektivno i pojedinačno, jer se niko iz cele jezične i etničke zajednice nije udostojio da profesoru Samardžiji pomogne pri izradi rečnika. Profesor ponosno šuti o tome šta je sve pokušao. Samo on zna koliko vam je pisama, poruka, brzojava i depeša poslao u Beograd, Batočinu, Boljevac i Babušnicu, koliko puta je osobno dolazio u Vranje, Valjevo, Vlasotince i Vladimirce, samo on zna koga je sve vukao za rukav, obinjajku, džegu, opakliju, dolaktenik, analav, crvenku, nadbedrenik, kolsuz, pelengaće, mintan, mujer, anteriju, epitrahilj i druge tradicionalne srpske odevne predmete, koje je valjda zato sve opisao u svojem rečniku. No vi ste, sva je prilika, svi do jednog bili nepripravni.

Ne znam i ne želim znati čime ste svi bili toliko zauzeti. Sudeći po tome kako je profesor objasnidbeno objasnio vašu kulturu, uglavnom ste jeli (pljeska-pitu, božićnicu, cvetni kupus, kupusnik, salamatu, moždanicu, papazjaniju, četničku gibanicu, paziju, peksimet), pili (daskovaču, kiraso, čačanku, čardakliju, lebnjaču) i boravili u crkvi (kaluđerovali, činodejstvovali, kanjerisali, pevali kondake, posećivali arhimandritije, hirotonisali) i to je sve u redu, to je vaša kultura, ali nije u redu ne pomoći čoveku koji se bezinteresno bavi vašim jezikom i vašom kulturom. Strah me je i pomisliti koliko je poniženja i odbijanja profesor podneo pre nego što vam je (u sebi) rekao “E sad je bre dosta!” i odlučio napisati ovaj rečnik onako kako se pišu rečnici latinskog ili staroegipatskog  — u samoći, bez ikakvog kontakta sa živim govornicima, konsultujući samo pisane izvore i već postojeće rečnike.

Sad snosite posledice

Sada, kada je rečnik na kome ste odbili sarađivati izašao i postao slavan, kada je pitanje dana kada će biti više primeraka rečnika nego članova srpske etničke i jezične zajednice, sada više nema nazad. Sada vam, ako još mislite spasiti čast i dostojanstvo, jedino preostaje da svoj jezik i svet uredite u skladu s onim što u rečniku piše. To pre svega znači da morate naučiti srpski jezik koji je Samardžija opisao, srpski koji susedi od vas očekuju. Osećam, međutim, dužnost da vas upozorim da ima i drugih aspekata u kojima rečnik odstupa od trenutne realnosti, te je stoga na vama da realnost prilagodite rečniku. Tako na primer, u rečniku nema nijedne reči o tome kako trenutno postoje ijekavski govornici srpskog, koji uglavnom žive u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Hrvatskoj. Drugim rečima, pošto se niko od vas nije udostojio da se javi na telefon ili odgovori na pismo i profesoru Samardžiji objasni da srpski nije samo ekavski i da neki govornici srpskog žive van Srbije, profesor je, kao i mnogi drugi inojezični govornici, pošao od jednostavne pretpostavke da je srpski samo ono što se govori u Srbiji i pod tom pretpostavkom i napisao rečnik. Kako je i ovo samo srpska odgovornost, jedino ispravno što se sada može učiniti jeste da svi govornici srpskog pređu na ekavicu (ovog trenutka) i presele se u Srbiju (u dogledno vreme). Sve drugo bi bilo zlonamerno zbunjivanje dobronamernih entuzijasta za srpski jezik i kulturu.

Ostaje mi na kraju još samo da vam konkretno približim srpski Samardžijina rečnika tako što ću vam se na njemu obratiti. Ovo činim uz upozorenje da nemam kompetencije izvornoga govornika (niti sam takvu osobu u ovoj prigodi uspeo pronaći), ali imam dobru volju. Uz sve srpske reči koje sam naučio iz Samadržijina rečnika preuzimam i Samadržijin hrvatski prevod. Pritom se ograničavam one srpske reči koje u rečniku nisu označene kao arhaizmi, istorizmi, žargonizmi i sl., dakle, reči za koje svaki korisnik rečnika može pretpostaviti da su neutralne i u opštoj upotrebi.

Abre (hrv. hej, čujte)! Nemojte biti dembeli (hrv. ljenčine, neradnici). Poskorite (hrv. požurite) i anališite (hrv. analizirajte) svoj srpski jezik pre nego se dogodi neka komunikacijska morija (hrv. nedaća). Ne smete biti hadžinedomaci (hrv. malodušnici, nedostatno uporni ljudi), nije ovo cveba (hrv. glupost, neuspjela šala), nisam ja neki milobruković (hrv. šaljivac). Opervazite (hrv. optočite) svoj jezik ovim novim rečima, učenje vlastitog jezika deluje celebno (hrv. ljekovito) na dobrosusedske odnose. Danas-sutra bi ovaj rečnik mogli prevesti i ostali susedi, na primer Šćipetari (hrv. Albanci), a možda i drugi inostranci (hrv. stranci). Ako sve ove srpske reči već znate, vi ste dobrosrećnik (hrv. sretnik, srećković), ali ne smete generalisati (hrv. generalizirati) i misliti da svi oko vas dele vaše umeštvo (hrv. vašu vještinu). A ako vam se učini da je ovaj srpski razdalek (hrv. udaljen), nemojte biti  neblagodarni (hrv. nezahvalni) i setite se da svega ovoga ne bi bilo da nije bilo vaše kičeljivosti (hrv. taštine, uobraženosti) i nehatnosti (hrv. nehajnosti, nemarnosti). Ne treba u drugome tražiti pričinioca (hrv. počinitelja), ne treba biti opadač (hrv. klevetnik), ne treba uruisavati (hrv. uništavati) odnose s ljudima koji uče vaš jezik. Setite se, oni to ne čine da bi došli k vama za hlebom (hrv. trbuhom za kruhom), već zato što ih istinski zanimate. Neka im se isplati svaka kuna i svaki evar (hrv. euro) koji su u ovaj ispolinski (hrv. divovski) podvig uložili. Iznajpre (hrv. ponajprije, prije svega) bi vam se moglo učiniti da možete izobretati (hrv. iznaći, izumiti) neko drugo rešenje — da se naćelfejišete (napijete) otačastvenom (hrv. domaćom) daskovačom (hrv. rakijom nepoznata podrijetla)  ili pročlovite (hrv. provedete neko vrijeme dubeći na glavi) — ali to nije dejstveno (hrv. djelotvorno, učinkovito). Magnovena (hrv. trenutna) situacija se mora menjati, ne može se zauvek živeti u prekonož (hrv. u svađi). Morate dokazati da ste mirski (hrv. svjetski) ljudi koji znaju kako se ovakve situacije razrešavaju svuda ne zemaljskom šaru (hrv. zemaljskoj kugli). Jer ne kaže badava srpski narod: Pop popu nije kriv što mu je poredan bir (hrv. prevod nažalost nije dat u rečniku).

Marko Simonović