26. February 2013.
Written by Stojana VALAN

Kad (po)Letu Štuke

„Previše snova me splelo u mrežu i nemam adute“

Ja sam tridestikusurgodišnja učiteljica. Svako jutro pre konfrontacije sa omladinom volim da prošetam. Trihiljadedvesto metara pešačkog pohoda me opušta. Jednoobrazni eksterijer umanjuje zanose, ali mp3 sa minijaturnim slušalicama popravlja stvari. Otkrila sam ga posle svih, ali ne prekasno. Gotovo nevidljivo pomagalo u neinspirativnom svetu.

Šta da slušam? Nisam još stigla ozbiljno da se zapitam, a već sam bila osvojena nepretencioznom oštricom zabodenom u iščašene dogmate. Šapnuli su mi da primitivizam ne zna šta je minimalizam i udahnuli topli dah razumevanja. Razumevanje je za mene uvek uvođenje u ljubav. Bila sam tek blago zavedena, ali dovoljno da počnem da saosećam sa izgubljenima u hladnom svetu koji je bolji od pune kuće i prazne tepsije. Koračajući, ulicama koje su tako puste, samo mrvicu vidljive žice ispod kose odaju da mi neko šapuće na uho. Inače bi osmeh zadovoljstva koji ne skidam bio još uvrnutiji. I iako šapat jasno kaže ne daj da napusti te tuga, meni je drago.

Nisu muškarci oni koji s bojnog polja odu, a meni su se uvijek baš takvi sviđali. I oni koji šute kad ih zoveš sa druge obale. I nema ništa od samoanaliziranja, neke stvari su jednostavno takve. Kao da je bitno zašto. U svakom slučaju, prepoznajem kada svjetlost promoli kroz tamu. I to je nešto, valjda.

Godišnja doba se izmenjuju. Sunce izađe i zađe, zemlja se okreće, a ja ne vadim mp3 iz ušiju. Oni i dalje šapuću. Neke istine bole, a neke i bole i slatke su. Samoprozvani autoriteti i isfrustrirani nadrifilozofi me uznemiruju, ali glava u oblacima rasplinjava. Da, i meni je glava u oblacima i, i ja sam rođena da ljubim, praštam i volim. Zato bih najradije sela i plakala, ali umesto toga, na kratko, izvadim mp3 iz ušiju jer su šaptači stigli da mi to prenesu uživo.

Jeste da sam prevalila tridesetu, malo mi šeta bubreg i nemam gornju desnu peticu, ali bubnjevi još mogu da mi pokrenu mehuriće u stomaku, a gitara da proizvede trnce od nožnih prstiju pa sve do vrata. I to je sasvim dovoljno. Oskudno osvetljeni oni mogu da zaokupiraju čitav nervni sistem šaljući signale koji nepovratno vuku ka sebi. Nijedna ljubav nije sretna, ali ne možeš joj se odupreti. Pogotovo kad tragaš za inspiracijom. A, ako ništa drugo, u snovima si kralj.

I taman kad sam se uljuljkala u to da nema razloga da brinem da možda ostaću sama, jer, eto, bezlični vonj svakodnevice neki znaju baš dobro da opevaju, iskočiše oni sa novim istinama i zavrištaše na mene da sam samo obični broj računa. “Pa jesam, znam to“, pomislih.“ Ja sam broj računa u svijetu koji se poziva na božije dok suče mačeve. Ali dajte mi neku alternativu!“ Ima alternativa, učiteljice. Strpaj ego u ladicu da dobiješ osmjehe na rate i čekaj Dan u kome ćemo se bez maski gledati u lica. Deluje obeshrabrujuće. Želja za punoćom ovde i sada je postojana, ali i činjenica da kada boli tek tad znaš ko si. Zato puštam da me boli i ne vadim slušalice dok nastavljam svoju šetnju u ritmu pos'o, kuća, sve na kredit.

Kad stignem, ugasim gotovo nevidljivo pomagalo, uzmem dnevnik i krenem na suočavanje. Usput nisam naučila nešto novo. Znala sam većinu stvari i pre. Znala sam i da, tako ljudi se vole. Šugave su to spoznaje, ali ipak je drugačije kada u neminovnosti prihvatanja nisam sama. Još kada mi to šapuću uz muziku kakvu sam poslednji put čula kao devojčica iza zatvorenih vrata sobe svog starijeg brata, moja stvarnost počinje da dobija posve novi kolorit. Uz takvu estetiku mogu da nastavim teskobnu maršutu i da čekam Dan. Čak pevušeći pri tome.

Neko će reći da tridestikusurgodišnja učiteljica jeste malo previše upletena u mrežu snova. Ali ja imam jedan adut i ne odričem ga se. Slušam Letu Štuke.