Demitologizacija mita – „Zdrava bolest“ Svetislava Basare

Okrećući pedale um se od mnoštva, materijalnih, naučno dokazivih, nadasve besmislenih činjenica okreće ka nedokazivom, neopipljivom, ali neophodnom. „Trice i kučine“ svakodnevice raspršuju se pod tankim gumama bicikla i vi počinjete da „pucate u satove“ u pokušaju da ubijete ograničenost vremena i prostora jednom za svagda i dosegnete apsolutnu slobodu za koju niste ni znali da postoji. I počinjete da se smucate po bespućima introspekcije panično shvatajući da ste velikim dijelom i sami „fiktivni“, da samo „formalno“ postojite ograničeni „suludom željom da se dopadnete i budete prihvaćeni, rado viđeni, uvijek na mjestu događaja“. Tražite izlaz a on se otvara pred prihvatanjem stvarnosti sa svim njenim „utvarama“ i „priviđenjima“ koje ste se trudili da zaboravite. Shvatate da ste „ ništa“ i da vam je potrebna pomoć da to više ne budete. Utješno biva samo saznanje da mračnjaštvo nije patološko stanje. Da odluka da živite „na ivici“ i da se izbavite iz „pakla ljubavi invertovane ka samom sebi“ nije usamljenička.  
Kao ponosni evanđeoski biciklista i vi obijate da „zagarantovano pravo na jelo“ bude i vaš kategorički imperativ. I da dovoljne količine svinjske masti budu jedini preduslov za vašu sreću i blagostanje. Sa bicikla svijet Vam se najednom otkriva kao prilično gadno mjesto, a život najednom počinje da liči na najobičniju obmanu iz koje želite da se otrgnete. Čim to shvatite možete se slobodno zabrinuti za svoje zdravlje jer ste oboljeli od Parkinsonizma. I to naravno onog čistog nemutiranog, u kome shvatate da je stanje koje se naziva zdravlje samo „stanje otupelosti, omamljenosti odsustvom bola“. I Vi onda kao i Demjan Lavrentijevič Parkinson odahnete shvativši da ste se inficirali i time omogućili sebi da jasno sagledate palost svoje duše. Slobodno birate spasonosnu bolest (jer Parkinsonizam je bolest koja se prihvata dobrovoljno) umjesto opšteprihvaćenog „varljivog i smrtonosnog zdravlja“.
Tek tada kao kliconoša spasonosne bolesti kojoj ne dozvoljavate da mutira i pretvori se bolest sa odsustvom bola tzv. zdravlje, spremni ste na biciklu da nastavite put ka Istini, koja se na slijedećoj stanici otkriva kao demitologozacija svih mitova na kojima ste odrasli. Dijalektički materijalizam na kojem počiva socijalističko ustrojstvo i neupitni komunistički postulati, otkrivaju svoju okultnu pozadinu. A zagonetni lik Marte Koen, mračne antiherone komunističkog doba u Jugoslaviji tera nas da dekonstruišemo temeljne mitove našeg djetinjstva i sprema nas na daljnje putovenje ka nazad. I kao dobrovoljni bolesnik upuštate se u kritičku analizu junačke istorije sopstvenog naroda, u razotkrivanje neprestanog vrzinog kola kvazireligioznih matrica. Pred vama se razotkriva bolna istina da je nacionalni identitet u kome se prepoznajete zasnovan na epskim pjesmama sumnjivog porijekla. I kao potpuno realna, najednom se otvara mogućnost da su glavni savjetnici Karađorđa i kneza Miloša bile ciganke vračare. Da se cjelokupni tok događaja srpske istorije kreira iz budućnosti kao podrška nekoj budućoj vladajućoj ideologiji. U takvoj Srbiji Turci su narod držali u pokornosti pomoću strašila na gradskom trgu, a neki potonji tirani stotinama godina kasnije pomoću sopstvenih portreta. I tu nije čudno zaboraviti ženu na tavanu dok ne istrune i ne oglođu je pacovi ili ustati nakon mjesec dana boravka u grobu i čuditi se što se sirotinja raja plaši smrti. Krvava znamenja na nebu su uvek bila jasna i nije potrebno čitati istorijske konstrukcije iz budućnosti. Ali ni trenutni ni budući tirani ne haju za znamenja. A samo zato  što ono što sami ne želite da postoji, zaista prestaje da postoji, znamenja danas više nema. Jer iz „lavirinta sopstvenih izmišljotina“ se teško pronalazi izlaz. A unutar lavirinta sami smo svoj idol i u upadamo sve dublje u crnu rupu sebeobožavanja. I vjerujemo da smo slobodni i da smo slobodarski, ali to zapravo niko ne zna zasigurno, jer hatišerif o autonomiji Srbije je davno popušen, a narod svjesno onepismen novom ćirilicom koja je za samo dvadeset godina nečitljivim učinila sve ono što je pisano osamsto godina ranije. Tako da pravu istinu o slobodi niko ne zna. A „fiktivni ljudi“, kreature nastale iz čistog nagona za životom u dodiru sa bilo kakvom organskom materijom upravljaju nama šireći svoju zamisao da smo „kolonija višećelijskih organizama povezana mistikom kosovskog mita, a učvršćena vrhunskim faktorom stabilnosti-neprestanim nadzorom Službe državne bezbednosti“. I u modernom dobu koje je ništa drugo do „nezadrživo gubljenje realnosti“, to se pokazuje kao uspio političk projekat. Jer ako „povest ne teče idealnom linearnom putanjom od davnih vremena ka današnjom danima, već u smeru udaljavanja od Boga“ i da „pakao i nije tako udaljen od sveta“ tj. da se „dodiruje“ sa svijetom, postaje jasno zašto morate biti „bolesni“ da bi bili zdravi. I zašto morate da okrećete pedale ka snu da biste se oslobodili okova sopstvene slobode usmerene u pravcu hedonističkih postulata o individualnim pravima i potrebama. I ako ustrajete i ne padnete sa bicikla stvari će polako početi da se odmotavaju u pravcu Istine. Polako, i bolno u meri količine samozaljubljenosti i egoizma. Jer prva lekcija koju ćete naučiti na putu ka Istini je da ste „nitkov“.
Ali, utješiću vas „to nije loše za početak. Neki to nikada ne saznaju.“

                                                                                                       (Časopis za knjizevnost, kulturu i umjetnost "Putevi", Banja Luka, br. 12/13)