Žrtvama postkomunističkog terora

U nacionalističkoj imaginaciji, posebno je mesto rezervisano za neprijatelje naroda. U jeku kriminalnog otimanja društvene svojine devedesetih i opšteg osiromašenja stanovništva, komunistička prošlost najednom je postala odgovorna za tragičnu društvenu stvarnost postkomunizma. Da je propala komunistička utopija strana srpskom narodnom biću i direktno odgovorna za njegovo višedecenijsko stradanje, postalo je samorazumljivo u novim tranzicionim uslovima. Državno-kriminalne strukture i tranzicioni mafijaški klanovi koji su učestvovali u privatizaciji jugoslovenskih preduzeća, nimalo ne snose odgovornost za naglo osiromašenje stanovništva: krivac je, dakako, komunizam! Razume se: tranziciona politička elita i sama pripada komunističkoj prošlosti, što je čini nesposobnom da razume nove društvene uslove nastale takozvanim padom komunizma. Tek kada se oslobodi komunističke političke elite i komunističke prošlosti, srpski narod će zauzeti mesto koje mu pripada: među ostalim nacijama evropske porodice gde će, oslobođen prošlosti i zagledan u budućnost, samouvereno čuvati svoju tradiciju i nacionalni identitet dok istovremeno uživa u čarima kapitalističkog blagostanja koje će doći na kraju tranzicionog tunela.

Naravno, danas je ta ideološka priča gotovo sasvim izbledela! Zauzela je svoje mesto u muzeju sveopšte razočaranosti kao još jedna u nizu tranzicionih iluzija. Pokazalo se naime da je takozvana odbrana nacionalnog identiteta ništa drugo do svojevrsna anestezija za pad životnog standarda, zgodno političko sredstvo za manipulaciju otupelim i osiromašenim masama. Nesposobnost da izađe na kraj sa socijalnim efektima tranzicione tragedije koje su vidljive na svakom koraku, vlast kompenzuje odbranom tradicije i nacionalnog identiteta. Šta je sa svetlom budućnošću demokratije? Oslobođen takozvane jugoslovenske tamnice, srpski narod nikada nije dočekao čari liberalne demokratije. Umesto toga, poput drugih politički nemoćnih i ekonomski eksploatisanih jugoslovenskih naroda, danas je predvođen bitangama i prevarantima koji glume nekakvu političku elitu čija je vladavina bazirana na korupciji, klijentelizmu, odnosno servisiranju zahteva svetskih metropola kapitalističkog centra. Ekonomski prosperitet? Ta tranziciona iluzija u uslovima današnjeg globalnog kapitalizma znači utrkivanje političkih elita u smanjenju radničkih prava i cene rada kako bi se privukli takozvani investitori. U muzeju tranzicionih iluzija nalaze se još mnogi eksponati: nacionalni interes, nezavisno civilno društvo, demokratski napredak, slobodni mediji, nacionalni suverenitet, itd.

Pa ipak, ne radi se samo o zanimljivoj mitološkoj priči o teškoj sudbini duha naroda (Volksgeist) u komunističkoj tamnici i izlasku iz totalitarnog zatočeništva u vidu demokratskih promena. Ta ideološka naracija postkomunističke tranzicije, koja je konstruisana za potrebe kapitalističke restauracije, ima svoju materijalizaciju koja je vidljiva po mnogim selima i gradovima širom zemlje. Prošetajmo zato ulicama jedne šumadijske varoši.

Ne postoji bolje mesto koje sažima postkomunističku tranzicionu dramu od spomenika koji su podignuti posle takozvanih demokratskih promena. Dve godine posle petooktobarske revolucije, u Lapovu je podignut spomenik Aleksandru Karađorđeviću. Na poleđini čitamo da je spomenik podigao “srpski narod svom viteškom kralju”. Razume se, ali je neko ipak morao idejno da osmisli projekat i izdvoji novac za njegovu izradu, postavljanje i ceremoniju otkrivanja. U nastavku saznajemo da je “srpskom narodu” u podizanju spomenika pomogao lokalni preduzetnik, vlasnik  preduzeća koji je bio blizak kako vlastima devedesetih, tako i takozvanim demokratskim vladama posle petog oktobra dve hiljadite godine.

Na samo par stotina metara od “viteškog kralja” nalazi se spomenik četničkom generalu Dragoljubu Mihajloviću, takođe podignut od strane iste preduzetničke porodice koja je bogatstvo stekla u novim tranzicionim uslovima. Spomenik je posvećen “žrtvama komunističkog terora” i kako saznajemo sa natpisa, najveća žrtva je upravo preduzetnička porodica čiji su članovi idejni tvorci i najveći finansijeri izgradnje spomenika. O uslovima rada u štamparskom preduzeću čiji su vlasnici takozvane žrtve komunizma sa spomenika, dovoljno govori kratak video snimak koji prikazuje štrajk radnika u dvorištu fabrike koji je dostupan na YouTube-u.[²] Pretnje upućene radnicima i radnicama, omalovažavanje, ucenjivanje, neisplaćivanje plata, klevetanje i svakojako zastrašivanje i zlostavljanje, idu ruku pod ruku sa izgradnjom spomenika ratnom zločincu.

O vezi između kapitalizma i fašizma već je rečeno mnogo. Sociolog Rastko Močnik ne sumnja da je restauracija kapitalizma na prostorima nekadašnjih jugoslovenskih republika imala fašistoidni karakter. Problem, dakle, nije u tome da li je fašizam kao politička praksa i misaoni obrazac prisutan u bivšim jugoslovenskim republikama, već u kojoj meri![³]  Fašizam je danas sastavni deo, ne samo balkanskih državica na kapitalističkoj periferiji već i način reprodukcije savremenih liberalnih demokratija evropskog Zapada. Masovna otpuštanja radnika i radnica iz nekadašnjih državnih preduzeća, kao i njihovo nesmetano ekonomsko iskorišćavanje u novim postkomunističkim uslovima, u velikoj je meri omogućeno fizičkim i simboličkim državnim nasiljem: od policijskog i pravnog sprečavanja štrajkova, raširenog klijentelizma i korupcije, do institucionalizovanog nacionalizma i rasizma. Ili Močnikovim rečima: “Fašizam je preživeo i sada se vraća, pa i tamo gde je bio pobeđen”.

Šta je sa žrtvama postkomunističkog terora iz naslova ovog kratkog teksta? Kao što je poznato, hiljade oteranih radnica i radnika iz nekadašnjih društvenih preduzeća neće dobiti svoj spomenik, niti će ga dobiti stotine hiljada mladih koji su u poslednjih dvadesetak godina napustili neku od bivših jugoslovenskih državica. Nijedna bronzana statua neće biti izgrađena u čast onih koji su svakodnevno izloženi šikaniranju od strane poslodavaca, niti u čast miliona nezaposlenih koje postkomunistički ideološki aparati ubeđuju da su sami odgovorni za svoju tragediju. Ni na jednom spomeniku neće pisati da je podignut u znak sećanja na otpuštene, obespravljene i opljačkane ljude u periodu takozvanih postkomunističkih promena.

Međutim, njima spomenici nisu potrebni! Umesto spomenika, sadašnji istorijski trenutak zahteva nepristajanje na nove oblike postkomunističke dominacije, otpor prema neoliberalno-fašistoidnim ideološkim aparatima i sveopštu politizaciju socijalnih pitanja u vidu štrajkova, blokada, protesta, radikalnih socijalnih zahteva i samoorganizovanih pokreta zaposlenih i nezaposlenih. Samo u političkoj borbi za socijalna i ljudska prava, odnosno solidarnosti koja nadilazi nacionalne, religijske i kulturne identitete, ljudi prestaju biti žrtve takozvane istorijske nužnosti i postaju heroji izgradnje pravednijeg društva. Do tada, ovaj tekst je posvećen njima: žrtvama postkomunističkog terora.

Nenad Marinković

[¹] Benedikt Anderson, Nacija: zamišljena zajednica, Plato, 1998.
[²] Video snimak štrajka zaposlenih u dvorištu fabrike
[³] Rastko Močnik, Koliko fašizma?, Extravagantia II, Arkzin doo, 1998/1999.