Ovde je naš ulazak u dvadeset prvi vek

Pred rupetinom koja je predstavljena kao temeljac nikad izgrađenog beogradskog metroa, Milošević je tom prilikom proročki izgovorio: “Ovde je naš ulazak u dvadeset prvi vek”.  Kao što je poznato, radnja pomenutih filmova takođe se odvija ispod površine zemlje: u napuštenim tunelima, rupetinama i podrumima. Slučajno ili ne, savremena društveno-politička stvarnost u slici podzemlja pronalazi svoj savršen izraz.

Zašto je slika iz devedesetih godina aktuelna i danas? Odgovor na to pitanje treba potražiti najpre u otklonu od ideološko-normativne naracije o takozvanom povratku u devedesete. Podsetimo se: nakon demokratizacije postkomunističkih društava s početka dvehiljaditih i pokušaja izgradnje kulture mira, tolerancije i nenasilnog rešavanja sporova među nekadašnjim jugoslovenskim republikama, sledi period reaktuelizacije nacionalističke histerije i sveopšte atmosfere straha koji podseća na devedesete. Uzmemo li u obzir činjenicu da su mnoge političko-tranzicione elite iz tog perioda ponovo na vlasti, priča o povratku u devedesete na prvi pogled postaje samorazumljiva. Samo na prvi pogled!

Svojevrsni uvod u dramu devedesetih ipak je otpočeo znatno ranije: zavisnost tadašnje SFR Jugoslavije od svetskog finansijskog kapitala nemilosrdno raste već početkom sedamdesetih godina. Bila je to decenija u kojoj spoljni dug prema međunarodnim monetarnim institucijama (MMF, Svetska banka) dostiže nekoliko milijardi dolara, što će za posledicu imati smanjenje unutrašnje potrošnje i sveopšte osiromašenje stanovništva. U drugoj polovini osamdesetih, pod pritiskom takozvane međunarodne zajednice zbog rasta spoljnog duga rastu i društvene napetosti. Raspirivanjem nacionalističke retorike, najpre od strane SANU i dela srpskog birokratskog aparata na čelu sa Slobodanom Miloševićem, a zatim i ostalih nacionalnih političkih elita, masovni štrajkovi jugoslovenskih radnika i radnica se nasilno guše i prevode u takozvanu borbu za partikularne nacionalne interese. Bio je to uvod u ratnu tragediju devedesetih.

Podzemlje o kome je ovde reč nastalo je na temelju te političke tragedije. Kao simbol, podzemlje predstavlja zatvoreni nacionalistički univerzum koji opstaje jedino kroz kontinunuirano proizvođenje iluzija. U tim iluzijama, nacionalne kulture pronalaze zamenu za stvarnu bedu sopstvenog položaja: u iluziji o značaju povlačenja političkih i kulturnih granica, u samoobmani o nekakvoj istorijskog ulozi na svetskoj političkoj sceni, u stalnom pronalaženju zavera i neprijatelja, u iluziji o prirodnosti sveta nacije i njenom istorijskom kontinuitetu.

Pomenuti filmovi upravo prikazuju taj zatvoreni svet: svet muškaraca u agoniji. Premda otkrivaju besmisao ratnih strahota, tuneli i podrumi u kojima su ti likovi silom prilika zatečeni nam otkrivaju mnogo više: samu logiku funkcionisanja naše postratne svakodnevice. Ta logika se sastoji u sledećem: nesposobni da iskorače iz nacionalističko-oportunističkog podzemlja devedesetih, svi jugoslovenski narodi su prihvatili ulogu žrtve istorijskih okolnosti i još se u svojoj političkoj gluposti i moralnoj bedi utrkuju pred fantomskom međunarodnom zajednicom u što revnosnijem igranju te uloge. Za uzvrat, od takozvane međunarodne zajednice su proglašeni političkim maloletnicima i nedoraslom decom koja se tek moraju naučiti demokratiji i osposobiti za toleranciju i suživot. Iako je već mnogo godina prošlo od “našeg ulaska u dvadeset prvi vek”, logika podzemlja suvereno vlada prostorima nekadašnje Jugoslavije.

Pa ipak, niti više postoji ta država, niti je otpor koji savremeni istorijski trenutak zahteva moguće zasnivati na nostalgičnom sećanju. I dok nam stvarnost naših etnonacionalnih balkanskih državica i protektorata izmiče pod teretom turobne i apsurdne svakodnevice, nije na odmet tu svakodnevicu iznova podsetiti sopstvene prošlosti. Jedino je na taj način moguće revolucionisati sadašnjost: razoriti kontinuitet istorije aktom prepoznavanja istosti između prošlosti i sadašnjosti, upozorava nas Valter Benjamin. Uostalom, “zar vazduh koji je prožimao minule dane ne struji i kroz nas?”.²

Film Čudo neviđeno, remek-delo Živka Nikolića iz 1984. godine, govori o naizgled harmoničnom životu stanovnika sela kraj Skadarskog jezera. Odnose među meštanima sela narušava dolazak “mlade Amerikanke”. Zbog svog šarma i lepote, ona ubrzo po dolasku u patrijahalno crnogorsko selo budi interesovanje seoskih muškaraca: vlasnika kafane u kojoj se zapošljava kao konobarica, neoženjenih brđana braće Kondić, romantičnog zanesenjaka Karuza, lokalnog mešetara Zelje, perverznog monaha i prevaranta oca Makarija Čudotvorca. Za razliku od ratnih filmova iz devedesetih u kojima su žene, čak i ako se uopšte pojavljuju u nekoj ulozi, prikazane kao pasivni objekti u svetu muškaraca-ratnika, u filmu Živka Nikolića ženski je lik taj koji igra aktivnu ulogu: svojim dolaskom iz daleke Amerike, ona otvara rascep u prirodan tok stvari i unosi razdor među stanovnicima sela.

Priča ima pomalo bizaran rasplet: pri pokušaju da se jezero poveže sa morem dolazi do kobne inžinjerske greške koja će dovesti do potopa čitavog mesta. Film se završava tragično: dok selo lagano tone, u masovnom sukobu između dva jezerska sela oko toga “čija je mlada lepša” stradaju gotovo svi. Jedina preživela je glavna junakinja filma: mlada i zanosna Amerikanka.

Naravno, film nam ostavlja prostor za različite interpretacije. Dok će jedni u njemu pronaći nedvosmislen dokaz za konačnu pobedu zapadnog imperijalizma nad primitivnim balkanskim plemenima, drugi će u filmu Čudo neviđeno videti svet patrijahalno-plemenskih odnosa koji u dodiru sa globalizacijskim trendovima nestaje pred našim očima. Voda koja preti da potopi čitavo seoce se može tumačiti kao nezaustavljiv rast spoljnog duga koji će imati razarajuće posledice po tadašnje jugoslovensko društvo, ali i nadolazeću opasnost od globalnog neoliberalnog kapitalizma koju nekadašnja država nije preživela. Neretki će posumnjati da je režiser u tragičnom i apsurdnom sukobu na kraju filma predvideo čak i ratnu tragediju devedesetih. Jedno je ipak sigurno: remek-delo Živka Nikolića ni posle trideset godina nije izgubilo na svojoj aktuelnosti. Naprotiv, Čudo neviđeno je svojevrsan kulturni spomenik našem postkomunističkom vremenu koje je zbog nesposobnosti samorefleksije osuđeno da ponavlja iste greške iz prošlosti.

Kao što je poznato, u svojim tezama o shvatanju istorije, Valter Benjamin kritikuje Marksovo tumačenje društveno-istorijskih promena. Za razliku od Marksa koji smatra da su revolucije lokomotive istorijskog progresa, Benjamin izričito tvrdi: “Možda su revolucije pokušaj putnika iz tog voza – ljudske vrste – da povuku sigurnosnu kočnicu.”³ Svaki istorijski trenutak u sebi nosi revolucionarnu mogućnost: večno sada, u kome sadašnjost i prošlost konačno postaju jedno, pravi je trenutak te promene. Povući sigurnosnu kočnicu: to je zadatak subjekta istorijske promene.

¹ Arkzin, No. 3 (98/9), 1997.
² Walter Benjamin, O shvatanju istorije, 1940.
³ Isto.

Nenad Marinković