Misterije postkomunizma

Premda zabranjen od strane komunističke vlasti, film Dušana Makavejeva ne predstavlja jedino kritičku refleksiju tadašnje socijalističke stvarnosti. Naprotiv, danas otkrivamo da film “W.R. – Misterije organizma” ima šta da poruči i našoj postkomunističkoj svakodnevici. U čemu se ta poruka sastoji?

Film je nastao u periodu dubokih društveno-ekonomskih promena. Efekti privredne reforme od sredine šezdesetih dovešće do pogoršanja materijalnog položaja jugoslovenske radničke klase, masovnih otpuštanja radnika i radnica, te do stvaranja novih nacionalnih političkih elita regrutovanih iz redova vladajuće nomenklature. Otvaranje Jugoslavije prema svetskom tržištu, njena integracija u svetsku podelu rada i početak uvođenja tržišnog ekonomskog sistema, izazvaće niz političkih i socijalnih pobuna. “Dostizanje zapadnog modela liberalne demokratije”, ta parola tranzicijske postkomunističke ideologije, činila se nezamislivom tadašnjim politizovanim masama: protiv takozvane crvene buržoazije, nove ekonomske klase nastale zbog logike uvođenja tržišne privrede, borilo se zahtevima za uvođenje “socijalizma sa ljudskim likom”.

Pod teretom rasta spoljnog duga, koji od početka sedamdesetih nezaustavljivo raste, iluzije o besklasnom komunističkom društvu polako nestaju. Uticaj međunarodnih finansijskih organizacija sve je očigledniji, posebno u pogledu kontrole jugoslovenskih finansija: sprovođenje takozvanih mera štednje imaće veliku ulogu u krvavom raspadu zemlje koju deceniju kasnije. Priča o tome je ispričana: politike etno-nacionalnih identiteta i ekscesivna fašizacija postjugoslovenskih država od devedesetih, na smetlište istorije će zbaciti narative o klasnim antagonizmima, socijalnoj pravdi i proleterskom internacionalizmu. Konzervativni politički zaokret iz ranih sedamdesetih u paketu sa neoliberalnim ekonomskim merama označiće početak rastakanja socijalne države. Proces dakako traje i danas. U uslovima permanentne razgradnje svih oblika socijalnih usluga, pa i same dimenzije socijalnog, smemo li se stideti naše komunističke prošlosti?

U padu Berlinskog zida kao slici pada komunizma, Boris Buden vidi “ideološki kič”¹. Slika je izgubila svoju emancipatorsku ulogu, a za one koji danas stoje pred novim zidovima ona predstavlja puku oportunističku laž. Istočnoevropski posmatrači su u toj slici videli konačnu pobedu liberalne demokratije i takozvani kraj istorije: činilo se da izlazak iz komunističkog mraka vodi pravo u klub najrazvijenijih kapitalističkih zemalja. Mase koje su na Istoku srušile komunistički projekt najednom su dobile sve odgovore: potrebno je što pre se rešiti mračne prošlosti kako bi se osigurao put ka dostizanju liberalne demokratije. Političkog sistema, dakle, koji je na Zapadu već ostvaren i spram koga se već dugo gaji određena distanca. Tranzicija tako polazi ni iz čega: iz praznog prostora komunističkog totalitarizma, zaboravljene prošlosti koja je ionako, kako će se pokazati, bila iluzija. Iluzija da je pravednije društvo moguće ostvariti radikalnom promenom društvenih uslova. Ali u iluzije ne veruju politički samosvesni pojedinci: zato će tranzicija zahtevati novi tip političkog subjekta koji Boris Buden naziva “decom komunizma”.

Neopterećena prošlošću, represivno infantilizovana postjugoslovenska društva prihvatila su ideologiju koja se može sažeti rečima: tranzicija ka demokratiji. Demokratija se, prema novoj ideologiji, odlaže u neodređenu budućnost a subjekti te tranzicije represivno se infantilizuju. U tome je dakako odraz novih oblika moći: tranzicija postaje proces odloženog odrastanja, vaspitanja i obrazovanja za demokratsku zrelost koju zapadni staratelji sprovode nad takozvanom decom komunizma. U postkomunističkoj ideologiji tranzicije ka demokratiji, prošlost postaje suvišna: deca se ionako nemaju čega sećati.

Pa ipak, bauk komunizma ne napušta sasvim to nezrelo biće. U postkomunizmu, taj bauk je duboko potisnut kako bi se zaštitilo od nepodnošljivih afekata koje bi on mogao da izazove. Da se podsetimo: potiskivanje je, po Ani Frojd, najopasniji mehanizam odbrane a sastoji se u izbacivanju iz sećanja neprijatnih slika i predstava. Međutim, iako ta sećanja nestaju iz svesti, nagoni vezani za taj događaj ostaju i traže zaobilazne puteve rasterećenja.² 

Krivac za neuspeli projekt izgradnje liberalno demokratske države, pa i njeno pervetiranje u fašistički totalitarizam, ne vidi se u nakaznosti perifernog kapitalizma u koji su integrisane postjugoslovenske državice i protektorati. Naprotiv, za rašireni klijentelizam i kulturno-političku zaostalost odgovoran je, kako nas uči tranzicijska ideologija: komunizam. Međutim, šta ukoliko do svesti dopru slike koje remete tu stvarnost?

Kratki dokumentarni film Želimira Žilnika iz 1968. godine, “Nezaposleni ljudi”, prikazuje urnebesne i potresne priče ljudi koje je privredna reforma ostavila bez posla.³ Mnogi su prinuđeni da spavaju po stanicama, vagonima ili kolektivnim smeštajima, dok će drugi priliku za dobijanje posla moći da potraže u inostranstvu: otvaranje Jugoslavije za svetski finansijski kapital, koje je omogućeno privrednom reformom, značilo je početak masovnog izvoza jugoslovenske radne snage na zapadna tržišta. Film, dakle, oslikava početak uvođenja tržišnih odnosa u tadašnjoj socijalističkoj državi i nuspojave koje taj proces prati: masovnu nezaposlenost, ogromne razlike u primanjima između zaposlenih i partijskih rukovodioca preduzeća, razmenu radne snage između ekonomskog centra i periferije unutar evropskog kapitalističkog sistema. Suprotno postkomunističkom mitu o kapitalizmu koji tek treba da nastupi sa uvođenjem određenih institucionalnih i ekonomskih mera, u filmu Želimira Žilnika vidimo upravo proces integracije socijalističke države u globalni kapitalistički sistem. Danas znamo: proces koji nije preživela.

Ali, sa nestankom tadašnjih socijalističkih država i potiskivanjem istorije i ideje komunizma, evropska politička misao ali i evropska društveno-politička stvarnost lišava se jedne dimenzije bez koje ni sama Evropa kao konstrukcija nije moguća. Naime, ideje političke, odnosno politizovane, solidarnosti potlačenih sa one strane partikularnih nacionalnih, kulturnih ili religijskih identiteta. Ta ideja je vekovima oblikovala evropsko intelektualno i društveno polje: od srednjovekovnih franjevaca koji su se protivili apsolutizaciji privatne svojine, preko takozvanih buržoaskih revolucija, do radničkog socijalizma u uslovima novih ekonomskih protivrečnosti. Brisanjem te dimenzije otpora nastala je velika praznina u politici: kraj komunizma je za mnoge značio i kraj ideologije, zatim kraj politike. I konačno, kraj istorije.

Vratimo se remek-delu jugoslovenskog crnog talasa, filmu “W.R. – Misterije organizma”. Kao što je poznato, prvi deo filma je posvećen psihoanalitičaru i socijalnom teoretičaru Vilhelmu Rajhu. Glavna protagonistkinja drugog dela filma je Milena, mlada jugoslovenska komunistkinja i feministkinja privržena Rajhovim idejama o slobodnoj ljubavi i seksualnom oslobođenju proletarijata. Njena ljubav prema Vladmiru Iljiču, umetničkom klizaču iz Sovjetskog saveza, završava se tragično: Lenjinov imenjak sečivom klizaljke odseca Mileni glavu. Položena na stolu za seciranje, njena odrubljena glava izgovara poznatu rečenicu: „Drugovi, ja se ni sada ne stidim svoje komunističke prošlosti“.

Boris Buden predlaže da sliku pada Berlinskog zida kao sliku kraja komunizma zameni poslednja scena iz filma Dušana Makavejeva: odrubljena glava mlade komunistkinje Milene koja već početkom sedamdesetih govori da se ne stidi svoje komunističke prošlosti. Time bismo se rešili par iluzija, ili misterija, što nam ih nameće ideologija postkomununizma, kao na primer one da se rušenjem jednog ne možemo iznova naći pred novim zidovima.

Mi, deca postkomunizma, dobro poznajemo te zidove: od zaborava prošlosti, razbuktavanja nacionalističkih mržnji, ukidanja izborenih socijalnih prava i tekovina, do nametanja unapred određene budućnosti iz koje smo isključeni kao politički subjekti. Međutim, još uvek ne znamo hoćemo li se jednog dana stideti što tim zidovima nismo pružili otpor. 

Nenad Marinković

¹ Boris Buden, Zona prelaska: o kraju postkomunizma, Fabrika knjiga, 2011.
² Ana Frojd, Ja i mehanizmi odbrane, Akademska knjiga, 2010.
³ Gledaj film: Želimir Žilnik – Nezaposleni ljudi, 1968.