Rukavica Dore Maar

Pre Dore, Pikaso je bio u braku sa ruskom balerinom Olgom Hohlovom a nakon nje u vezi sa svojim modelom, sedamnaestogodišnjom francuskinjom, Marijom Terezom Valter. Pikaso je vezu sa Marijom okončao upravo nakon poznanstva sa Dorom. Postoji jedna anegdota vezana za kraj veze između Pikasa i Marije Tereze, prema kojoj su se Dora i Marija potukle u Pikasovom ateljeu. On je uživao u prizoru i rekao „neka bolja pobedi.“ 

Dorina autentičnost, hipersenzitivnost i senzualnost, postale su inspiracija Pikasu. Za vreme njihove burne ljubavne veze, koja je trajala od 1936. do 1943. godine, Pikaso je naslikao desetine Dorinih portreta, a kao inspiracija poslužila mu je i za čuvenu sliku „Gerniku“ (1937) na kojoj je takođe ovekovečena. Dora Maar je bila jedini fotograf koji je uspeo da dokumentuje, odnosno zabeleži, stvaranje Gernike, od njene početne do finalne faze.

Dora je, pre poznanstva sa Pikasom, već bila cenjeni fotograf. Ona je 1927. godine započela studije slikarstva u Parizu, međutim, ubrzo se prebacila na odsek za fotografiju. Po završetku studija  bila je poštovana u krugu nadrealista od kojih su najreprezentativniji bili čuveni francuski poeta Andre Breton (koji je napisao Nadrealistički manifest), fotograf Men Rej, slikari Salvador Dali, Rene Magrit... Dora kao pripadnik ovog pokreta, u skladu sa njegovom ideologijom i odnosom prema umetnosti, oslanjajući se na osnove dadaizma i simbolizma, i potpunu umetničku slobodu izražavanja, eksperimentiše sa fotografijom, foto montažom, portretima, aktovima, pokretima, svetlom i senkama. Ona stvara potpuno unikatne produkte, nadrealistički „obojene“ kolažne fotografije akcentujući snagu mašte i „nesvesnog“, u potpunosti zadovoljavajući koncept prevlasti iracionalnog nad racionalnim.

Iako sa velikim izgledima da postane proslavljeni fotograf, Dora se na nagovor i insistiranje Pikasa potpuno odriče fotografije, i vraća slikarstvu. Pikaso, iako umetnik, nije na adekvatan način mogao da shvati koncept moderne fotografije ili mu to sujeta jednostavno nije dozvoljavala. Smatrao je da fotografija nema veliku vrednost.  Pikasu je prijalo da bude u ulozi „mentora“, dok Dora nije mogla da u potpunosti udovolji njegovim slikarskim zamislima koje su se svodile na to da se Dora uključi u Pikasov svet kubizma gde je ovaj umetnik bio neprikosnoveni vladar. Dorine slike su u tom smislu, više ličile na imitaciju Pikasa, nego na osobena i umetnički slobodna dela.  

Dora se, zarad ljubavi Pikasa, potpuno očarana njegovom ličnošću i idealizujući ga, prepušta toj vezi  toliko da zapostavlja ono najbolje u sebi - nesvakidašnji talenat za fotografiju. Napuštanjem fotografije i vraćanjem slikarstvu, Dora ostaje u senci Pikasa, i zbog toga, iako vrstan umetnik, nikada nije smatrana velikim slikarskim majstorom, nego je upamćena samo kao jedna od Pikasovih ljubavnica i muza. Ova njena odluka, praktično znači kraj njene umetničke karijere i povratak u anonimnost, kojoj ova neobična žena zapravo nikada nije ni pripadala.

Dorine promene raspoloženje i stanje depresije (jer nije mogla da ima decu), vidljivi su i na Pikasovim slikama. Navodno ju je majka u detinjstvu tukla i maltretirala toliko da je ostala sterilna. Pikaso je opisuje kao „ženu u suzama“ ili kao „lepu i tužnu Doru“ čiji ga lik i ponašanje inspirišu za nastanak slike „Žena koja plače“, ali i drugih slika na kojima je takođe vidljiv Dorin tužni izraz lica. Pikaso je govorio da nikada ne bi mogao naslikati Doru koja se smeje. Na njegovim slikama, Dorino lice kao da je iskrivljeno od bola i gorčine i rascepljeno na pola jasnim linijama. Pikaso je prikazuje kao lepu, usamljenu, mističnu, zamišljenu ženu, sa dubokim tužnim očima.

Nakon prekida ljubavne veze sa Pikasom, Dora se potpuno slomljena, odaje samačkom životu, izolovana od prijatelja i sveta kojem je ranije pripadala. Pikaso je ostavlja zbog četrdeset godina mlađe francuske slikarke Fransoaz Žilo. Nakon raskida, živela je potpuno sama u svom stanu u Parizu, okružena predmetima koje joj je Pikaso poklonio. Nakon njene smrti, u umetnicinom stanu, pronađeni su brojni vredni umetnički predmeti, desetak Pikasovih ulja na platnu, skulpture, nakit, crteži, knjige, grafike, ilustracije, pisma. Dora, iako je živela veoma skromno i povučeno do kraja svog života, nikada nije otuđila nijedan predmet koji je dobila na poklon. Njene fotografije, koje su takođe pronađene u stanu posle smrti, dostigle su veoma visoku cenu na tržištu umetnina.

Njena najpoznatija fotografija pod nazivom „Pere Ubu“ (1936) je dokaz da je Dora Maar bila tipičan predstavnik evropske avangarde svog vremena. Na ovoj fotografiji prikazano je jedno mistično biće koje samo na prvi pogled deluje zastrašujuće. Međutim, njegove oči ukazuju na dobronamernost i potrebu da ono bude prihvaćeno, jer nam svojim pogledom kaže „prihvatite moju različitost, ona je lepa“. Ova fotografija ujedno i potvrđuje pripadnost autorke pravcu „sanjalačkog idealizma.“ Veoma su interesantne i Dorine fotografije slepih uličnih muzičara, zatim fotografija školjke, gole Asije, dečaka sa mačkom i mnoge druge. 

Čuveni fotograf nadrealista Men Rej je fotografisao Doru i tvorac je njenih najlepših portreta na kojima se jasno vidi lepota i mističnost ove žene. O njenom umetničkom svetu i talentu svedoče njeni radovi, a o fatalnosti veze sa Pikasom govori njen život posle prekida veze. Dora je umrla sama, u svom stanu u Parizu, a na njenoj sahrani bilo je svega sedam ljudi. O životu Dore Mar počinje da se piše tek nakon njene smrti, kada i njeni radovi dospevaju u javnost.

Da li je Dora uticala na Pikasa i njegovu umetnost? Svakako jeste. Za vreme njihove veze Pikaso je stvorio neke od najvećih umetničkih dela, uključujući i Gerniku. Izjavila je da su „svi muškarci kradljivci ideja, a da je Pikaso veliki otimač“. Ovaj podatak može donekle sugerisati da je Dora uticala na Pikasov rad, te da je svoje ideje nesebično delila sa njim, iako je, kako ona kaže „rezultat uvek bio samo Pikaso“. Dora je Pikasa okarakterisala i kao „genija, život i razdor“. Govorila je da je između njega i nje bila „luda ljubav, a da je, kada se ona povukla, ostalo samo ludilo“. 

Ako je lepota u očima posmatrača, a umetnost u rukama umetnika, ruke umetnika neko ipak mora da pokrene.