Vasko Popa - ,,Uljez iz sporednog neba"

- Već duže vreme jedan momak dolazi kod mene i traži tog Vaska. 

- Nije dovoljno dugo tražio. I mene traže, pa zaborave da me nađu.

Ako se dobro sećam, poslednji put smo se Vasko i ja družili posle jednog od mojih neuspešnih pokušaja da kažem Kupidonu šta mislim o njemu. Tada smo oboje zaključili da je Kupidon loš strelac i da bi i za nas, a i za njega, bilo mnogo bolje da se prekvalifikuje, jer se on hleba od streljaštva, a mi od takvih ljubavi, nećemo najesti. 

Dosadi čoveku da ide svetom „gladan“. Dosadi čoveku da bude gladno magare, iako mu identifikacija sa njim odlično ide od ruke. Dosadi i meni to blesavo magare i njegov lik jutrom u ogledalu, koji redovno viđam, na koji sam osuđena, a koji opet deluje toliko dobroćudno, da mi dođe da sama sebi izvučem uši, jer ga bezrazložno prezirem. 

„Ponekad njače

Okupa se u prašini

Ponekad

Onda ga primetiš

Inače

Vidiš mu samo uši

Na glavi planete

A njega nema.“

Pružih prodavcu 150 dinara. Za taj novac dobih vasionu pesama Vaska Pope, u dobro ukoričenoj tamnoplavoj knjizi, koja je plaćena mnogo manje nego što zaista vredi, jer vasiona, po mojoj slobodnoj proceni ni ne može da stane na tas. Potom produžih na posao, sa punom glavom uspomena i ljudi kojih se setih kad ugledah Vaska. Produžih i sa podsetnikom u glavi, da se pravim (gore opisano) magare  ako neko slučajno pita da li mi je danas rođendan. I tako se ja počastih knjigom za svojih trideset  i „ne slavim uopšte“ godina, ubedivši se da Vaska tog dana nisam srela slučajno, otvorih stranicu broj 27:

„Ulica mu propije

Sve zelene novčanice

Pištaljke zvoncad i trube

U krošnji mu gnezda savijaju

Proleće mu prste kreše

Živi od pustolovina

Svojih nedostižnih korena

I od divnih uspomena

Na iznenadne noći

Kad nestane iz ulice

Ko  zna kuda ide

U šumi bi se izgubio

Ali se uvek pred zoru

U drvored na svoje mesto vrati.“

Tako i ja. Bauljam tom jesenjom melanholičnom ulicom poput Vaskovog „Kestena“, izgubim se negde između razmišljanja „biće bolje“ i „opet je sve po starom“. Potom se vratim u realnost kada me gradski autobus, dok stojim na pešačkom prelazu, okupa do gole kože ili me deda na zelenom biciklu udari, jer nisam gledala gde idem, a on nije imao reflekse mladića kako bi skrenuo na vreme. 

I šta mi preostaje? Na posao se, kažu, mora. Kući bi se, razumljivo, pre kraja radnog vremena. I baš negde pred kraj radnog vremena kada me obuze „zev nad zevovima“, dobih poruku - čestitka za rođendan i obaveštenje da sam dobila knjigu na poklon. Još jedna knjiga? Pitam koja. Zbirka poezije Vaska Pope. Ma, da li se to neko dobro  našalio sa mnom? Pomislih. Ne. Istina je živa i u najboljim je godinama. I tako sam ja toga dana, slučajno za moj rođendan, spasila jednog Vaska, a drugi je spasio mene.

Možda sam ipak trebala da ostavim knjigu onom momku što se za nju raspitivao nekoliko puta. Možda samo nije stigao da dođe po nju, a ona je baš njega čekala, a ne mene. A da je pak došao, možda bi se potukli oko knjige, potom pomirili, otišli negde na čaj, upoznali se, zavoleli  i Vaska uzeli za kuma. U svakom slučaju, ako taj momak sada ovo čita, ja mu se javno izvinjavam što sam mu „maznula“ knjigu, i molim da me shvati, jer nisam mogla da na ulici ostavim starog druga. Nije ulica za Vaska i ne stoji mu, a nepoznatom momku se još jednom izvinjavam što sam uzela „njegove krpice“ i što ih neću vratiti.

„Vrati mi moje krpice

Moje krpice od čistog sna

Od svilenog osmeha od prugaste slutnje

Od moga čipkastog tkiva

Moje krpice od tačkaste nade

Od žežene želje od šarenih pogleda

Od kože s moga lica

Vrati mi moje krpice

Vrati kad ti lepo kažem!“