Malograđani sveta

Malograđanština je stanje duha od koga je teško pobeći ma gde živeli. Ali malo ko to uopšte želi. Biti malograđanin sveta je tražen način bitisanja i nešto što se postiže ulaganjem ogromnog napora. Na stranu to što malograđanština podrazumeva uklapanje u paket složen od sumnjive estetike i potpuno besmislenih pravila ponašanja.  Ne priznaje slabosti, bolesti i neimaštinu. U atmosferi sveopšteg smrada kupuje parfeme na kredit i nezaposlenost prikriva odlascima u teretanu. Malograđanština nema prijatelje, već samo odabrana društva, a samim tim ne može da voli ni kafane, već isključivo klubove i mesta “in” kulturnih događanja. 

Naravno, i ne samo to. Malograđanština obožava ideološki monopol. Dakle, ako nisi s nama, protiv nas si. Ako me ne prepoznaje kao “slobodoumnu” feministkinju, jugonostalgičarku i histerično socijalno osveštenu aktivistkinju, onda sam neizostavno svrstana među ograničene superdomaćice plastičnog osmeha i opsesivne čuvarke prađedovskih nazovi vrednosti. Nema malo jedno, malo drugo. Šporet i intelektualiziranje ne idu zajedno. Malograđanština ne poznaje tu vrstu slobode Dok pokušavate da pobegnete sami od sebe jer ne možete da podnesete više sopstveni odraz u ogledalu, malograđanština je ono što vam na uho šapuće da bežite iz svog malog grada jer ste bolji od njega. 

Prvi korak ka uzdizanju iznad malogradjanštine je osamljivanje. Navikavanje na stanje neuklopljenosti i nesporazuma sa okolinom. Drugi korak je prihvatanje drugih kao istih takvih neuklopljenih osamljenika. Treći korak je susret dva ili više neuklopljenih, osamljenih i oslobodjenih i stvaranje otvorenog konglomerata za ispunjavanje osnovnih funkcija čoveka koji je, hteo to ili ne, ipak biće zajednice.

A kako je sve te korake moguće preduzeti i u malom gradu, malograđanština je (barem etimološki) jedan diskriminišući i prstoupirački termin. 

Ja sam u malom gradu završila gimnaziju. S obzirom da, kada god ga posetim prvo saznam ko je umro ili se odao alkoholu, atmosfera malo vuče na Tvin Piks. Uzdržani panonski mentalitet, opšta apatija srpske provincije i višedecenijska očajna ulična rasveta stvaraju taman toliko mraka da shvatiš da su ružičaste naočari nešto što ti u potpunosti zaklanja vid.

Dok sam živela tamo nisam bila sretna. Pokušavala sam očajnički da se uklopim u pravila zatvorene kutije, ali danas to pripisujem isključivo svojoj mladosti. 

Možda sam ja ta koja je evoluirala, a možda jednostavno umorni gradić više nema snage za malograđanštinu. Tako se ja, danas, osećam veoma prijatno kada sa starom prijateljicom popijem kafu u nepretenciozno, ali sa ukusom na kojem joj zavidim, uređenom samačkom stančiću u dvorištu njenih roditelja. Obradujem se kada naletim na nekoga od srednjoškolskih drugara nekadašnjih pankera. Istina kad god se sretnemo, neko je ostao bez posla i u skladu s tim i bez nekog zuba, ali još uvek znaju dosta o muzici, a njihov dečački duh koji zalevaju toplom čokoladom vrlo zavodljivo prkosi malograđanštini. 

Mali grad, malo ljudi, malo izveštačene volje za životom i nedostatak prostora i sredstava za etiketiranje i svrstavanje u tabore. Možda je to, a možda i nešto drugo. U svakom slučaju ni manjeg grada, ni manje malograđanštine. Ko traži - nađe.