Antireligijski rasizam

Demokratski simulakrum, navodno podizanje razine života, nipošto ne zatvara pitanje religije. Takozvano »laičko društvo« nema potrebe ponovo pregovarati o odvojenosti Crkve i države, koju je sâmo nametnulo, niti ima razloga voditi dijaloge s religijama u ime religije. Štititi izopštene prihvatanjem krajnje totalitarne religije znači podvrgnuti društvo pogubnom napadu, potpunom raspadu.

U ime prava na različitost i kulturne ravnopravnosti svaka se kritika religije pretvorila u rasistički napad. Stiglo se do krajnosti gde se odbijanje islamskog vela poistovećuje sa ksenofobijom ili kolonijalnom nostalgijom, umesto s kritikom mizoginske religije.

Posledice takvih stajališta pronalazimo u iznenađujućim izjavama nekih postfeministkinja koje tvrde da bi »lakoća s kojom evropske žene stupaju u seksualne odnose, već pri prvom susretu, mogla povrediti žene iz drugih kultura koje darivanje vlastitog tela smatraju duhovnim i nepovratnim iskustvom«.

Ova iznenadna tolerancija kultura implicira zapravo vazalitet prema kulturama i osudu seksualnih sloboda, koje ne bi više bile univerzalno dostignuće. Govori nam i o stanovitom ambigvitetu naspram religijskih pitanja. Obezvređivanje ateizma priprema teren, uz odgovarajuće medijsko zatupljivanje, imperativnom povratku moralnih vrednosti.

Kad je papa subjekt blasfemije, ona se smatra »staromodnom navikom«, ali ako je predmet prorok islama, smesta postaje kolonijalna agresija. Jasno je kako su i kroz koje vrste »dekonstrukcije diskursa« afrički doseljenici, od adolescenata do dojenčadi, svedeni isključivo na religijsko poreklo. Treba ih uveriti kako su njihova istorija i njihova kultura sažeti u pasivnoj ulozi žrtve evropske kolonijalne prošlosti. Zato ih potiču na religioznost i na potčinjavanje muslimanskoj naciji, koja nigde ne postoji no svugde nameće svoj plan gušenja slobode. Njihova jedina »pozitivna« egzistencija odvija se kroz religiju. Prikrivaju im protiv-islamsku kulturu [¹] u islamskim zemljama, zato što bi takvo priznanje značilo da Evropa ipak nije imala monopol nad prosvetiteljima.

Agresivna kritika koja se u Francuskoj vodila protiv Houellebecqovog romana Platforma (zato što jedan od njegovih likova opisuje islam kao najgluplju religiju sveta) pobornicima političkog islama označila je početak kampanje usmerene naročito protiv slobode blasfemije i njeno pretvaranje u rasistički zločin, te pripremu javnog mnjenja za novi napad. Znak prve pobede: mediji će otada jednoglasno govoriti o anti-muslimanskom rasizmu. Nakon procesa Houellebecq sledila je epizoda danskih karikatura, kako bi i najskeptičnije podsetila na pravi cilj ovog semantičkog rata. Druge monoteističke religije su vrlo dobro shvatile gde leži njihov interes, pa su se uskladile s muslimanima.

U nekim hrabrijim vremenima Luis Buñuel je snimao Hrista koji je preživeo krvavu orgiju od 120 dana i smaknuće pape; Benjamin Péret je pljuvao popove; španski su akrati usred crkve i u vreme frankističke diktature bacali letke »Cristo es en la mierda!«.

Taslima Nasreen i Salman Rushdie s pravom primećuju da osuda religijske ideologije vraća žene i muškarce iz otuđenog položaja vernika njihovom statusu ljudskih bića. Zastupati danas takve stavove znači izlagati se fetvi, kao u prošlosti krvniku inkvizicije.

U svetu u kojem se sve češće govori o hrišćanskom Zapadu, u kojem laicizam brane političari da bi očuvali, a i ojačali, povlastice hrišćanstva, još uvek možemo glasno ukazati na dva glavna neprijatelja: kapitalizam i religiju (dva oblika jednog te istog fetišizma?). Možemo li se još pozivati na borbu onih koji ateističku ideju poimaju kao jedan od oblika emancipacijske borbe; koji se nadaju da će vera u čoveka zauzeti mesto vere u nebesa; koji proklinju mantiju jer poučava pokornost, podupire praznoverje i podržava izrabljivanje?

Da, povest islama i hrišćanstva se sastoji od mizoginih i surovih običaja; da, borba protiv religije je borba za slobodu, a ne odraz neokolonijalističkih težnji belog čoveka.

Poslednje generacije su potcenile povratak religioznog. Po njima je već od početka XX veka religijsko pitanje arhaično, a kritika zastarela, bespredmetna. Ne samo da je potcenjen islamski uticaj, već su i mnogi osetili nekakvu krivnju od koje se nisu svi uspeli rešiti ili barem shvatiti njen pravi uzrok. Ova zaslepljenost naliči »moralnoj« levici. Da bi izbegli represivnu igru desnice i žig ksenofobije, to jest rasizma, zauzimaju pozitivan stav prema useljenicima ali odbijaju analizirati njihovu čestu potčinjenost religiji.

Iz teksta: Sul buon uso del razzismo antireligioso, »Machete«, br. 2, Italia
Izvor: Anarhistička biblioteka

[¹] Radi se o kadarizmu iz VIII veka, čije je negiranje predestinacije stajalo života 699. god., po naredbi kalifa, Mabada al-Juhanija, kao i Ghaylana al-Dimashqija 743. god.; ili o racionalističkom mutazilizmu iz IX veka, u čijoj je čuvenoj »Kući mudrosti«, u Bagdadu, nestorijanski fizičar Hunayn ibn-Jehaq (zvan Joannitius) preveo Platonovu Republiku te Aristotelove Kategorije i Fiziku. Ortodoksni islam je kadarizam i mutazilizam proglasio krivoverjem: 922. god. je poznati mistik al-Hallaj osuđen na bičevanje, sakaćenje i vešanje, a njegov leš spaljen.