„Uzalud, ikona se krivila kao da je htela da mu stavi do znanja da treba da stoji ukrivo. Jednog dana otac banu kod mene u sobu i povika: Felix error! Shvatio sam šta ikona hoće da mi kaže: ne stoji ukrivo Isus, kriv je svet; svet odstupa od vertikalne ose Logosa za čitavih 13 stepeni." (S.Basara, Fama o biciklistima)

Kada prvi put u životu, pročitavši Famu o biciklistima odlučite da zajašite i Vi svoj zeleni velosiped marke Rog i sa Evanđeoskim biciklistima krenete putem sna, pedale celokupnog vašeg dotadašnjeg načina poimanja stvarnosti okrenu se u potpuno drugo pravcu. Postajete deo družine biciklista koja živi u snu ali javu poznaje na naročit način. Vi ste se tada „zabasarili“ i više nikada nećete biti isti kao prije.

Sklonost mitskom obrazlaganju stvarnosti, te njegova zavodljivost i prisutnost, ni najmanje nisu slučajni. Svoje utočište oni imaju kako na pojedinačnom (psihološkom ili antropološkom planu) tako i na kolektivnom, to jest socijalnom nivou primamljivosti. U tom se slučaju ovoj prijemčivosti uzroci imaju tražiti i u društvenim uslovima, koji je podstiču, i u osnovi ljudske psihe. Naime, mit jeste fenomen svesti još nedorasle zahtevima postavljenih pitanja, te ih odgoneta na način izmišljanja bajkovitih slikarija obogaćenih nelogičnim fantazmima i iracionalnim uplivima natprirodnih pojava. Iz tog razloga  mitu se može pronaći utočište u onom nerazumskom – iracionalnom – delu psihostrukture, kojoj mit podilazi ili je ohrabruje na raznorazne načine. Drugim rečima, težnja ka mitu duboko je ukorenjena u težnji ka onom iskonski nagonskom (još-ne-osvešćenom) u samom čoveku. Na polju masovnosti mit nailazi na prihvatanje u podudaranju sa iluzornim nadama, verovanjima, željama ili strahovima pojedinih kolektiviteta. Faktor integracije u uzgajanim iluzijama zahteva iluzorno-obmanjivački prikaz realnosti. A on deluje opijajuće naročito u kriznim vremenima i masovnom beznađu.