Grčki scenario u srpskoj režiji

Članovi tih grupica – političkih partija – zvanično imaju zadatak da rade za dobrobit sistema, tj. države. Zauzvrat, oni koji sačinjavaju sistem i omogućavaju njegovu održivost – obični ljudi – ih izdržavaju i pružaju im životni stil kakav bi za sebe mogli samo da sanjaju.

Samo što ti čiji je zadatak da rade za opšte dobro uglavnom rade za lične interese.

Uz pomoć perfidnih vrlina stečenih tokom godina uspešnog opstanka u sluzavom okruženju političkih partija, koriste pozicije moći za preusmeravanje pažnje, spinovanje i širenje vela obmane preko celog sistema. Naduveni kao žabe i gladni kao kanibali, trude se da pokažu kako svoje izlišne kapacitete usmeravaju u pravcu obavljanja posla koji im je poveren. Neki su toliko revnosni u toj farsi, da im nije dovoljno jedno, već sebi pribavljaju pet, šest ili sedam radnih mesta. Valjda time hoće da pokažu da su sedmostruko sposobniji od nas malih ljudi – koji se satiremo da bismo i jedan posao obavljali kako treba.

Oni koji su trebali da služe postaju samovoljni gospodari – megalomanska otelotvorenja superega, čije rasuđivanje dolazi iz reptilskih zaostataka mozga. Opšte resurse koriste za lične hirove, tuđi novac za svoje bogaćenje, čitavu zemlju za sopstveni ćef. Svojataju novac koji im stiže od stanovništva čija većina ima mesečna primanja jednaka jednom njihovom obroku u omiljenom restoranu, i raspolažu njime po svom nahođenju.

Ukratko, ponašaju se kao čopor razuzdanih hijena kome se posrećilo da naleti na slabu žrtvu.

U uobičajenim uslovima, kada lopovluk prevrši svaku meru političko telo se nakratko uskomeša i dolazi do smene vladajuće i opozicione grupice. Garnitura lica se promeni i dotadašnji vladari nevoljno odlaze – utešeni doduše imetkom koji su za kratko vreme zgrnuli – samo da bi na njihovo mesto došao novi čopor-blizanac, koji se odaziva na drugačiju skraćenicu. Nikakva suštinska promena se ne dešava već samo privid promene, i pokreće se ponavljanje starog ciklusa.

Ali, u ekstremnim uslovima koji vladaju u klimi svetske ekonomije poslednjih godina, stara pravila više ne važe. Ekstremna nezajažljivost, koja je je toliko dugo prolazila nezapaženo i nekažnjeno, više nema laku prođu.

Čin 2

Decenije laži, korupcije, rasipanja i manipulisanja su opustošile sistem, i ostavile ga na izdisaju.

Poput pijanca koji cele noći naručuje ture za sve stolove u kafani, da bi kada stigne ceh nemušto zurio u njega, tako se i vlastodršci nađu u čudu kada stanje ekonomije nenadano najavi fajront lumpovanja. Pošto probleme znaju da stvaraju, ali ne i da rešavaju, okreću se potrazi za magičnim zrnom pasulja i traže nekoga sa strane ko će znati (ili se barem praviti da zna), šta sada treba da se radi.

Pečeni na ražnju sopstvenog šarlatanstva, spremni su da prihvate prvi predlog koji će pružiti kratkoročno rešenje, zamaskirati postojeće stanje i prikriti godine zloupotrebe.

Na scenu stupaju novi, malo iskusniji glumci, koji donose sopstvene interese i agende, i čiji pogled sa tabelarnih prikaza i kamatnih procenata ne skreću krokodilske suze političara, niti stvarne patnje građana.

Sledi postavka scenografije za dramski vrhunac.

Nju konstruiše medijska histerija koja lansira širenje pretećeg katastrofizma. Jaka doza straha se ubrizgava u svest građanskog organizma, koji biva paralisan otrovom. Gromoglasna najava ekonomskog armagedona ostavlja prostora samo za glasove koji zahtevaju hitno delovanje, i koji sugerišu da nas od njegove pomame može spasiti samo jedna stvar: mere. Priprema pacijenta za bolnu šok terapiju – čiji bi sam pomen u normalnim uslovima izazvao opštu reakciju – je završena. Oslabljeni, preplašeni i rastrojeni, mirimo se sa ulogom večitih kmetova i još jednom nepravdom koja nam se nanosi.

Odmazdu za probleme koje je stvorila manjina će snositi većina.

Odmazdu za propast sistema će snositi oni koji su ga održavali u životu, ne oni koji su ga doveli do provalije.

Odmazdu za izrešetanu državnu kasu će snositi oni koji su je punili i koji su proizvodili vrednost u sistemu, a ne paraziti koji su ceo život izdržavani; ne oni koji su je izrešetali.

Logika ,,neka boli danas manje da sutra ne bi bolelo više” je ispravna. Ali, šta ako je već bolelo puno, danas boli još više, a u budućnosti će boleti najviše – a boljitka nema pa nema?

Čin 3

Otimačina koja sledi je brutalna.

Organi vlasti aktiviraju zakonodavno-izvršni mehanizam i legalizuju nasilno oduzimanje. Pored redovnih poreza, taksi, dažbina, doprinosa, naknada, komunalnih usluga, itd. uvode se novi zulumi, nameti, ukidanja, rezanja, smanjivanja. Svi se mogu podvesti pod jedan termin: harač.

Haračiti: skupljati harač; vršiti nasilje, pustošiti, otimati.

Harač, koji ima višestruke pojavne oblike, obično prvo udara najslabije grupe – kao što su penzioneri i socijalno ugroženi – a zatim i sve ostale neprivilegovane slojeve društva. Kroje se domišljati eufemizmi da zamaskiraju njegovu prirodu, pa harač postaje „porez na solidarnost”, ,,kontribucija nečem dobrom”, i sl.

Kreativnost – inače nezabeležena pojava u radu vlade i njenih organizacija – odjednom razmahuje krila kada treba pokupiti nezarađene pare.  Sve što ste sopstvenim radom stekli postaje meta i potencijalno sredstvo punjenja državne kase – te najveće crne rupe u svemiru.

Ne raspolažem podacima da je neki harač dotakao skupe navike vladajuće elite, niti verujem da se to nekada desilo.

Poslednji čin se zatvara majstorskom manipulacijom: opravdani bes građana zbog nanetih nepravdi se preusmerava ka spolja. Širi se uverenje da su drugi krivi za nevolju – kreditori, svetska vlada, zapadne sile, Jeti – jer nisu pokazali razumevanja za nevolje stanovništva (tj. za decenijski lopovluk političara). Tako konverzacija sa potencijalno opasne „Dokle ste doveli zemlju barabe jedne nesposobne”,  prelazi na staru, bezbednu „Ceo svet je protiv nas” teritoriju.

Umesto da se analizira zašto se uopšte došlo u situaciju da se traži spoljašnja pomoć za rešavanje domaćih problema i da se nauči lekcija jednom za svagda da se tako nešto više ne bi ponovilo, medijska ofanziva se preusmerava na druge.  Zavesa pada, a iza nje ostaju ogorčeni građani, čiji je bes usmeren u pogrešnom pravcu.

Opisani scenario su ispisale zemlje sa korumpiranim i disfunkcionalnim sistemom, kojim upravljaju ličnosti, populizam i pohlepa.

Epilog

Priča se da se Srbiji sprema „grčki scenario“. Ja se pitam, kada će se se privesti kraju – ili bar raspletu, „srpski scenario”? I pored evidentnih problema, recesije i pada standarda, Grčka pripada evropskoj porodici, ima jednu dugoročno održivu industriju – turizam, i plate i penzije njenih građana su – i nakon mera – dva i po do tri puta veće nego u Srbiji. Takođe, svi novi penzioneri prilikom odlaska u penziju dobijaju jednokratni iznos u vrednosti desetina hiljada evra (tzv. „εφάπαξ).

Ti delovi grčkog scenarija mi, uprkos najavama, deluju nedostižni za srpsku režiju, koja je u poslednje dve decenije režirala sve sam neuspeh do neuspeha i tragediju do tragedije, uništila sve što se uništiti može i sunovratila živote miliona ljudi. Da ne pričamo o onima koje je besmisleno oduzela…

Pošto se reciklaža u Srbiji koristi samo u politici, eto konačno jednog dobra koje iz te zastrašujuće činjenice može proisteći (zastrašujuće zato što zemljom upravljaju isti oni koji su je i doveli u situaciju u kojoj je danas). Pošto scenom dominiraju ista lica i ista klika poslednjih dvadeset godina, neka se sve grupice presaberu i preoduzmu, i neka neko već jednom istupi i pošteno odgovori: zašto je zemlja u ovakvoj ekonomskoj situaciji?

Njeni stanovnici vas sve izdržavaju već više od dvadeset godina, izdržite i vi pet minuta istine.

Samo bez mazanja očiju o zapadnim silama, spornim privatizacijama odavno posrnulih preduzeća, kojekakvim izdajnicima, ili o tome kako su ferijalna letovanja i pionirski novogodišnji paketići iscrpli državnu kasu.

Treba hrabrosti, poštenja i integriteta da bi se pogledalo ništavilu u oči, priznali propusti i prihvatila odgovornost za greške iz prošlosti. Treba malo humanog kapaciteta, koji je, kao i naš budžet, u deficitu među onima na položaju.

Bojim se da bi grčki scenario u srpskoj režiji, koja još uvek nije rasplela svoju poslednju tragediju ni razmrsila čvorove devedesetih, bio samo još jedan u nizu barbarskih pohoda vlastodržaca na posede slomljenih podanika.

Niko u ovoj zemlji nije raspoložen da se lišava i odriče da bi se obogatio još koji poslanik, politički profiter, funkcioner ili tajkun; da službe nadzora naručuju skupocenu hajtek opremu kojom će nas još efektivnije špijunirati i cenzurisati, da se finansira potpirivanje mržnje pod maskom patriotizma ili ovakvi projekti.

Osim toga, teško mi je da poverujem da isti akteri koji su poletno učestvovali u događajima koji su zemlju doveli do dna na kome se nalazi, mogu da je odatle izvuku. Veštine koje imaju su jednostavno outdated. Možda bi im koristile u nekom mirnom okruženju koje tek treba zamutiti, ali ovo naše je već dovoljno zamućeno, i sada vapi za malo transparentnosti, ravnog toka i čistih namera.

Obični ljudi bi preživeli bez države, ali država bez njih ne bi.

Obični ljudi bi preživeli bez političara, ali političari bez njih ne bi.

Pa ipak, oni hoće da nas nateraju da golim rukama gasimo požar koju su sami potpalili i raspirili, da platimo ceh za ono što su oni protraćili.

Ovo je društveni ugovor koji nismo potpisali.

Zašto bismo ga se onda pridržavali?

Ana Ćasić
Akuzativ, 27.08.2014.