Uspon bizarnosti

Šta kaže rečnik? Bizarno/bizarnost (franc.) - čudnovatost, neobičnost, nastranost... Bizarno je, dakle, nekakav prodor čudnog i neobičnog u ustaljeni tok tzv. normalnog, svakidašnjeg života. Potreba za neobičnim, čudnim, drugačijim, potreba za razbijanjem rutine svakako je nešto za razumeti. Ta potreba čini važan deo ljudskog života, a sastavni je deo imaginacije umetnosti i drugih kreativnih delatnosti. Ali, kakvo neobično, čudno, drugačije? Ovo naše bizarno daleko je od kreativnog i podsticajnog. Stara je to priča: ,,narod to voli“, to prodaje novine... Stara je takođe i priča da sistem funkcioniše na idiotizmu ljudi, na njihovom omamljivanju ovom ili onom vrstom mentalne anestezije, na skretanju pažnje sa mnogo bitnijih stvari, na amortizaciji svakovrsnog nezadovoljstva. Poplava bizarnog sa kojom se suočavamo deo je ideološke mašinerije kojom se tupi ionako otupela svest. Bizarnost je posvuda, čak i među aktivistima raznih pokreta koji smatraju da se bore protiv tzv. bezumne stvarnosti. Svako malo dopre do nas vest o protestima golih ljudi zbog ovog ili onog problema, a neki su otišli i korak dalje pa protestuju javno onanišući. Najčešće se zapravo radi o klasičnom egzibicionizmu, manje ili više uspešno mimikrijski zavijenom u oblandu borbe za ovo ili ono. Treba samo naći ,,dobar“ izgovor. ,,Aktivisti“ koji biraju takav vid ,,borbe“ samo su učesnici u društvu spektakla i bizarnosti. Oni potvrđuju iracionalnost tog i takvog sveta, a ne menjaju ga. Sećam se, recimo, da su tokom bombardovanja 1999. godine naši mediji, očajnički tražeći saosećanje i podršku iz ,,belog sveta“, preneli vest da je neki kanadski umetnik najavio da će svakog dana, sve dok traje bombardovanje, uništavati po jednu svoju sliku. Verovatno je najbolje znao vrednost tih slika (hiper-samokritičnost?) čim ih je tako lako nameravao uništiti. A bombardovanje je potrajalo... i nije bilo nimalo lakše zbog podrške kanadskog terminatora.

Bizarnost ima hegelovski rečeno i crtu ,,loše beskonačnosti“, ona je izazov koji razvija ,,takmičarski duh“ i tera na pomeranje granica. Ne sme se ostati na već viđenim bizarnostima, a uvek se nađe neko da preuzime baklju bizarnosti od posustalih kolega, čineći ovaj svet još uvrnutijim mestom. Drugim rečima, bizarno najčešće nije samoniklo, ono se ,,stvara“. Mediji moraju isporučiti novu dozu bizarnog, a to se nastoji ostvariti i tragikomičnim pokušajima da se ono trivijalno nekako oneobiči, da se predstavi kao vredno pažnje. Masa beznačajnih ili običnih životnih činjenica pokušava se pretvoriti u nove medijske elektro-šokove. ,,Devojke, on zna i da kuva!“. Kroz katodne cevi i ostale medijske cevovode do nas dolaze vesti o obrtima u vezama seljebritija po modli latino-američkih serija, o misterijama izgubljenih veštačkih noktiju posle tezge u Dizeldorfu, o depresijama kućnih ljubimaca starleta, o eksplozijama silikona... Diskurs najgorih prigradskih kafana odavno je prenet u medije i umesto da se pomenutim događajima dotičnih bavi isključivo njihovih komšiluk uz kafu a pre gatanja, time se bavi cela država. A medijska kanalizacija se puni i puni i puni. Otužna ,,ekskluziva“ zapravo je banalnost i ništa drugo sem banalnosti, kapitulacija mozga i debakl smislenog života. Ta fingirana bizarnost je neka vrsta hiper-bizarnosti. Jedan od  skorašnjih primera produkcije bizarnosti, a čemu je verovatno i većina od nas doprinela (,,koliko je mogla“), jeste širenje fame zvane ,,Gde je pečat?“. Protest i muka ,,radnika Niša“ odlazi u drugi plan kao nešto nebitno i puka ,,kulisa“ jedne rečenice, koja spiralom bizarnosti biva dignuta do ranga višednevne teme. Zabavljajmo se.

Uspon bizarnosti deo je infrastrukture kojom se svest kida u froncle i čija je funkcija da se zamagli istinski bizarno naše stvarnosti. Ta stvarnost smatra se najčešće zamornom, teškom, ali ne baš i bizarnom. From je još davno pisao o ,,patologiji normalnosti“. Bizarnost je počela bujati vladavinom gomile primitivaca Miloševićevog sistema, a sprega pljačkaške i sulude vrhuške i hipnotisanih, upropaštenih građana bila je bizarnost sama po sebi. Tu ,,osnovnu“ bizarnost pratila je i obezbeđivala masa ,,sporednih“ bizarnosti u produkciji razigranih pinkoida, Milje Regulus, Danijela Šifera, Kleopatre, Dragoša Kalajića i mnogih drugih. Nuđena su i ,,spasonosna rešenja“ u vidu ,,Teslinog tajnog oružja“, SOPA (,,srpskog odbrambenog psa“ koji ne napada jedino Srbe, a na sve druge kidiše), štednje kod Jezde i Dafine... Sve to, u svojim mutiranim oblicima, traje do dana današnjeg. Zastrašujući konglomerat sastavljen od ovdašnjih političara, estrade, kontroverznih biznismena, medija, proroka i najneverovatnijih paradoksa cementira patologiju i agoniju jednog društva. Ako je bizarnost odmak od normalnog, onda upravo ovdašnji život predstavlja istinsku bizarnost, i nema ništa bizarnije od toga. Nad celim tim životom treba staviti etiketu BIZARNO. BIZARNO! BIZARNO! BIZARNO!