JAVNOST I PREDRASUDE: Medijsko izveštavanje o rehabilitaciji kneza Pavla Karađorđevića

Rehabilitacija kneza Pavla Karađorđevića u javnosti je uglavnom prihvaćena sa odobravanjem, uz poneko javno osporavanje. Mediji su izveštavali uglavnom da rehabilitacija ispravlja zablude “ideološke istoriografije”, a jedan beogradski dnevni list pokrenuo je inicijativu da ime kneza Pavla ponese neka ulica, institucija, trg ili park. Zbog čega je tema medijskog izveštavanja o ovom događaju istraživački izazovna? Najpre, reč je o događaju od nemalog društvenog značaja, budući da se rehabilitacijom kneza Pavla, uz prethodnu rehabilitaciju Dragiše Cvetkovića, konačno – i formalno, i suštinski, i simbolički – poništava negativno vrednovanje pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu. Pored toga, profesionalno izveštavanje o rehabilitaciji kneza Pavla podrazumeva specifična istoriografska znanja, pa se u tom segmentu može lako analizirati profesionalna odgovornost domaćih medija i njihova spremnost na analitičko izveštavanje. Dalje, kroz javnu (medijsku) debatu o rehabilitaciji kneza Pavla otvara se veliki broj pitanja o vrednosnim orijentacijama društva, dok se prema broju afirmativnih i kritičkih tekstova o rehabilitaciji prepoznaje otvorenost medija za debatu. Konačno, prema sadržaju medijskog izveštavanja može se uočiti postoji li i, ako postoji, kakva je preovlađujuća ideološka usmerenost medija.

Samo letimičan pogled na izveštavanje medija o rehabilitaciji kneza Pavla Karađorđevića dovoljan je da se vidi koliko povodljivosti i neinformisanosti u vezi sa tom temom ima u javnosti. Naslov samo jedne od brojnih vesti povodom rehabilitacije kneza Pavla Karađorđevića – “Ispravljena neistina o knezu Pavlu” – sublimira unisonu medijsku podršku ovoj odluci suda. Kao da je samo ta vest dugo očekivana, kao da je potpuno samorazumljiva i bez ikakvog prostora za problematizaciju, javljano je i da je “knez Pavle konačno rehabilitovan”.

U medijskim izveštajima najčešći sagovornik i izvor informacija bila je advokatica Dušanka Subotić Homen, koja je zastupala podnosioca zahteva za rehabilitaciju. Ona je naglašavala “istorijski” karakter rehabilitacije kneza Pavla, dajući detaljna objašnjenja o pravnim, ali i o istorijskim pitanjima. Obavestivši javnost o navodno novim saznanjima, advokatica je istakla da “ovo rešenje suda menja tok istorije”, odnosno da “ispravlja istorijsku nepravdu”. U tom smislu, ova rehabilitacija je, prema njenom mišljenju, “samo još jedan prilog ispravci istorije koju smo učili i o kojoj nismo ništa znali do današnjih dana”. Sve ovo mediji su prenosili ili bez ikakvog komentara ili pak uz komentare kojima se svesrdno podržavaju rehabilitacije kao “ispravljanje nepravde“. A koja su to saznanja koja su dovela do te “ispravke” istorije?

Recimo, prema pisanju medija, Vladko Maček je u kontekstu okolnosti vezanih za pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu redovno nazivan “vođom hrvatske opozicije”. Pored toga, u maniru koji se ne može shvatiti nikako drukčije nego kao odsustvo elementarnih znanja, Vladko Maček se u medijskim izveštajima pojavljuje predstavljen u pogrešnoj istorijskoj ulozi. Naime, prema pisanju Politike, advokatica koja je zastupala rehabilitaciju izjavila je da su Trojni pakt “potpisali Dragiša Cvetković i Vlatko Maček, po odluci vlade”. U istom smislu, njene reči prenosi i RTS, dodajući još jedan prilog sudsko-medijskoj “ispravci” istorije, ovog puta hronološki: advokatica je, naime, “podsetila da je tadašnja Vlada donela odluku o potpisivanju Trojnog pakta i da su potpisnici tog akta 27. marta 1941. bili premijer Kraljevine Jugoslavije Dragiša Cvetković i vođa hrvatske opozicije Vladko Maček”. Na kraju, u vezi s vojnim pučem kojim je oboreno Namesništvo, kako Tanjug prenosi reči Dušanke Subotić Homen, knez Pavle je “uhapšen 28. marta u vozu za Zagreb”.

Ništa od ovoga ne odgovara elementarnim istorijskim činjenicama, na koje samo ukratko treba podsetiti: Vladko Maček je od 1939. godine bio potpredsednik vlade, a ne “vođa hrvatske opozicije”. Osim toga, ni kao potpredsednik vlade, Maček nije bio potpisnik pakta u ime Jugoslavije. Pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu nije se dogodilo 27, već 25. marta 1941. godine. Konačno, knez Pavle nije uhapšen 28. marta u vozu za Zagreb, već ujutru 27. marta u vozu kojim je krenuo na Bled: voz je zaustavljen kod Brežica, a zatim se vratio – najpre do Zagreba, potom u Beograd.

Srpske medije posebno je zainteresovalo dokazivanje pred sudom da knez Pavle nije u bečkom dvorcu Belvedere potpisao akt o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu, o čemu je već bilo reči. Naime, prema uverenju nekih medija i prema uverenju samog pravnog tima za rehabilitaciju kneza Pavla, “proces rehabilitacije izneo je na videlo da Trojni pakt sa Hitlerom uopšte nije potpisao knez Pavle, već predstavnici jugoslovenske Vlade”. To je “pismenim dokazima”, na sudu, pokazao tim za rehabilitaciju. Na isti način piše jedan drugi medij: “Tim koji je prikupljao dokaze, na osnovu kojih je i amnestiran (knez Pavle – prim. S. M.) od najtežih kvalifikacija, Sudu je predočio: Pakt nije zaključio namesnik, nego Vlada Kraljevine Jugoslavije, uz saglasnost svih političkih relevantnih predstavnika, a naročito hrvatskih”. Ovoj vesti koja je predstavljena kao jedno od najvažnijih “otkrića” do kojih su srpsko pravosuđe i mediji u ovom postupku došli, uporno je davano istaknuto mesto u novinskim napisima i reportažama, iako bez odgovora ostaje pitanje čemu uopšte služi gotovo karikaturalno ponavljanje kao nekakvog novog saznanja i otkrića jedne zapravo notorne činjenice koja nikada nije ni bila sporna (da knez Pavle nije lično potpisao Protokol o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu). Pri svemu tome, kako bi apsurd sa dokazivanjem odsustva svake odgovornosti kneza Pavla bio doveden do krajnjih granica, u jednom intervjuu Jelisavete Karađorđević listu Press, neposredno posle rehabilitacije njenog oca, na pitanje novinara “da li se knez ikada pokajao zbog svoje odluke koja ga je skupo koštala” nalazimo odgovor Jelisavete Karađorđević: “On se nije pokajao pošto je znao da nije imao drugog izbora” (sve istakao S. M.). Dakle, samo dan pošto je javnost obaveštena o sudskom rešenju kojim se dokazuje da knez Pavle ne snosi ni faktičku ni formalnu odgovornost za pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu, novinar (svojim pitanjem) i kneževa kćerka (svojim odgovorom) demantuju Rešenje o rehabilitaciji, nedvosmisleno pripisujući odluku o pristupanju Trojnom paktu knezu Pavlu.

Ni televizijski izveštaji i reportaže nisu bili bolje utemeljeni niti se iz njih moglo saznati išta relevantno: informisali su svoje gledaoce o ovom “ispravljanju istorijske nepravde”, donoseći hvalospeve na račun rehabilitovanog kneza bez ikakve distance prema informacijama koje su dobijali od neposredno zainteresovane strane. Tako je, na primer, televizija Prva izvestila javnost da je Državna komisija kneza Pavla proglasila za ratnog zločinca 1948. godine (što je pogrešno, odluka je doneta septembra 1945. godine), a zatim je po ko zna koji put i u ovom prilogu ponovljeno da je “odbrana” na sudu “dokazala da, iako je optužen za potpisivanje Trojnog pakta, knez Pavle tom činu nije prisustvovao, niti je imao ustavno pravo da odluči”.

I televizija B92 je emitovala patetičnu reportažu u kojoj su glavni akteri bili pojedini članovi pravnog tima koji je pred sudom izneo ovaj slučaj rehabilitacije. “Sud je knezu Pavlu vratio građanska prava”, kaže se u toj reportaži, “ali će biti potrebno još dosta da bi se ispravila istorijska nepravda.” U istom televizijskom prilogu, između ostalih aktera, pojavljuje se i jedan od saradnika tima koji je zastupao rehabilitaciju Đorđe Lopičić, koji se, vidno zadovoljan postignutim rezultatom, na ovo istorijsko rešenje, za koje se tvrdi da donosi nova istoriografska saznanja (nažalost, uz izvrtanje i nepoznavanje onih starih) osvrnuo direktivnim tonom: “Ovo su činjenice, ovo su činjenice!”; “[I]storičari, političari i sve moraju ovo da prihvate.”

Poznata novinarka Mira Adanja Polak koja je pre više od dvadeset godina prva u Srbiji pokrenula priču o porodici Pavla Karađorđevića, takođe je novom prigodnom emisijom dala svoj doprinos ovoj medijskoj slici prošlosti i “ispravci istorije”. Ponavljajući već toliko puta ponovljene fraze o do tada nepoznatoj i skrivanoj istoriji, pod uticajem lične zaostavštine kneza Pavla i, po prirodi stvari, njenih jednostranih sadržaja, novinarka nas obaveštava da njeno istraživanje porodične istorije ove grane Karađorđevića traje dvadeset dve godine. O tome ona kaže: “Od tih prvih dana dolaska u Srbiju, pratila sam Jelisavetu Karađorđević u njenim akcijama kada god sam mogla. Želela sam da saznam sve o porodici koja je nosila žig srama samo zato što nije bila shvaćena i što dela kneza Pavla nisu bila pravilno tumačena.” Posle više od dve decenije “istraživanja” i “pravilnog tumačenja dela kneza Pavla”, pored saznanja koja su bila opštepoznata istoriografiji i pre tih istraživanja, Mira Adanja Polak je, između ostalog, došla i do već pominjanog saznanja da je knez Pavle uhapšen 28. marta 1941. godine. Ona u svom tekstu kaže: “Knez Pavle uhapšen je 28. marta 1941. i poslat u izbeglištvo.” Ta informacija nalazi se i u televizijskoj emisiji koju je pripremila ista novinarka, a pošto je to saznanje o hapšenju 28. marta postalo, kako se čini, opštepoznato u krugovima pristalica rehabilitacije kneza Pavla Karađorđevića (pominje ga, prema pisanju medija, i advokatica u postupku rehabilitacije), ostaje nejasno na osnovu čega se tvrdi da je knez Pavle uhapšen tog 28. marta, odnosno gde se i u kakvom statusu nalazio u vreme puča tokom 27. marta, ako je uhapšen tek sutradan. Na osnovu svih istorijskih izvora koji su poznati i tiču se martovskih događaja, zna se da je knez Pavle lišen slobode (iako ne i formalno priveden) već ujutru 27. marta i da je uveče istog dana potpisao akt o ostavci na dužnost namesnika, da bi još iste noći (27/28. marta) bio s porodicom upućen u Grčku. Svi koji pominju hapšenje od 28. marta učinili bi ne malu uslugu “ispravljanju istorije” ako bi dali podatak o izvoru ove informacije ili bi u suprotnom trebalo da priznaju da su im, na primer, posle dvadeset dve godine istraživanja ostale nepoznate elementarne činjenice o predmetu tog istraživanja, tj. da nikakvog hapšenja 28. marta nije bilo.

Nažalost, bez neophodne distance, Mira Adanja Polak dalje piše u svom propratnom tekstu koji najavljuje njenu emisiju: “Bila sam u toj kući (u kojoj je knez Pavle živeo – prim. S. M.) u Parizu i danima je nisam napuštala živeći istoriju svoje zemlje, a da o tome nisam ništa znala (sic!). Toga nije bilo u našim udžbenicima istorije.” Međutim, udžbenici istorije ni ne mogu da pišu o svakom detalju iz života ličnosti koja nekoga fascinira, pa sve da se radi i o, po kriterijumu uticaja na tokove istorije, najvažnijoj ličnosti. Neka svako pokuša da predstavi sebi kako bi izgledali ti udžbenici kada bi u njima pisalo o svakom detalju koji nekoga interesuje. Uopšte, to učestalo, patetično i prekorno podsećanje da “ništa nismo znali”, da “udžbenici o tome nisu pisali” i sl. predstavlja samo začuđujuće iskreno priznanje sopstvenog neznanja: koga je interesovalo, mogao je da zna sve što je istorijski relevantno i što je bilo decenijama dostupno. A to, ako i nije sve, nije ni malo ni nebitno. Na primer, bar od 1972. godine mogla se u ondašnjoj Jugoslaviji čitati u prevodu na srpskohrvatski jezik knjiga Jakoba Hoptnera u kojoj su iskorišćeni svi važniji dokumenti i hartije kneza Pavla, koji se tiču prošlosti o kojoj “nismo ništa znali”, ako već neko nije želeo da veruje “komunističkoj istoriografiji”.

S druge strane, privatni život pojedinaca i mnoštvo porodičnih detalja i anegdota koje dvadeset dve godine istražuje poznata novinarka imaju svoju zabavnu stranu, prijemčivu za televizijske reportaže, ali su za istoriografiju, a naročito za udžbenike istorije, od veoma ograničenog značaja, pa što u udžbenicima nije pisalo o tome kako je knez Pavle s porodicom provodio dane u izgnanstvu, kakve suncobrane i lepeze je imala kneginja Olga i koliko je brakova imala Jelisaveta Karađorđević potpuno je razumljivo i razumno. No, najvažnije činjenice, kao i odgovor na pitanje zašto su Karađorđevići bili u izgnanstvu posle Drugog svetskog rata, bili su poznati i pre dvadeset dve godine, kao što su poznati i danas svakome ko je želeo i ko želi da se o tome informiše.

Povodom rehabilitacije kneza Pavla oglasio se i tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić: on je dao nedvosmislenu podršku rehabilitaciji, kao i svoj doprinos političkoj, sudskoj i medijskoj “ispravci” istorije. On je, naime, u jednom intervjuu januara 2012. godine izjavio: “Knez Pavle je ličnost koju sam izučavao i koja je nepravedno zapostavljena u našoj istoriji. Mogu da kažem da sam jako srećan što je rehabilitovan i mislim da zaslužuje neki trg u Beogradu.” U istom intervjuu, Tadić je takođe kritikovao i 27. mart 1941. godine, ali ne kao datum kada je Jugoslavija, kako mnogi veruju, potpisala Trojni pakt, već kao dan kada je taj pakt usled puča faktički pao.

Najaktivniju medijsku potporu rehabilitaciji kneza Pavla pružio je list Press. U ovom listu je objavljeno relativno najviše članaka koji se odnose na rehabilitaciju, a njegov urednik Veljko Lalić je i koautor knjige Istina o 27. martu, svojevrsnog panegirika knezu Pavlu. List Press je preneo i pisanje londonskog Timesa, u kojem je komentarisana odluka da knez Pavle bude rehabilitovan. Međutim – kao i u sudskom postupku za rehabilitaciju, kao i u pisanju medija o tom činu, kao i u komentarima koji su usledili u javnosti u vezi s tim – tako se i u ovom napisu u listu Press stvarnost ulepšava kako bi godila željama ovdašnjih oduševljenih podržavalaca rehabilitacije kneza Pavla, i to tako što se originalni sadržaj iz Timesa prenosi na način kojim se zamagljuje ili čak menja njegov smisao. Naime, Press parafrazira jedan segment iz teksta londonskog lista na sledeći način: “U Engleskoj, njegova (Pavlova – prim. S. M.) stara prijateljica Elizabeta, koja je tada već postala britanska kraljica, zabeležila je da je Pavle u očima sveta izgledao kao neko ko je napravio veliku zbrku, ali da svi vrlo dobro znaju da je on osetljiv i suptilan čovek.” No, da li je baš to smisao reči koje je zapisala kraljica Elizabeta tim povodom? Te reči kraljice Elizabete, objavljene u članku u londonskom Timesu, čiji sadržaj navodno prenosi Press, a koje se odnose na pristup Jugoslavije Trojnom paktu i ulogu kneza Pavla u tome, glase: “Napravio je takvu zbrku u očima sveta... Naravno, poznato je da je on veoma malodušan, osećajan i suptilan, ali stvari u svetu su postale suviše ozbiljne da bi jedna zemlja mogla da potpiše pakt s Nemačkom, a da ostane proengleski orijentisana ili neutralna.” Ne bi se moglo tvrditi da je smisao teksta objavljenog u Pressu kao parafraza reči kraljice Elizabete istovetan onome što je ona zaista napisala. Reč je, zapravo, o vrlo tendencioznom iskrivljavanju smisla.

Da nije u pitanju tek loš prevod ili nepoznavanje engleskog jezika, svedoči i naslov članka u Pressu: “’Tajms’: Knez Pavle je zasluženo rehabilitovan”. Naravno, beogradski list nije u obavezi da prevede doslovno naslov koji je tekstu dodelio londonski autor, a koji u prevodu glasi: “Knez Pavle od Jugoslavije oslobođen optužbi za ratne zločine”. Ipak, od javnog glasila se s pravom očekuje da naslov prenetog, odnosno parafraziranog članka odgovara sadržaju i smislu originalnog teksta. Nažalost, ni taj samorazumljivi kriterijum nije ispunjen: iako se ni po čemu ne može naslutiti ni takav smisao originalnog teksta niti je naslov originalnog teksta sugerisao takav zaključak, Press ističe da se u Timesovom članku tvrdi da je knez Pavle rehabilitovan – zasluženo.

Izveštavanje medija pružilo je uvid i u to kako je vest o rehabilitaciji kneza Pavla doživljena u Belom dvoru na Dedinju. Pažljivijem čitaocu nije moglo promaći da različiti mediji, ili bar pojedini autori, favorizuju različite grane porodice Karađorđević. Kao i njena središnja grana, koja vodi svoju propagandu s ciljem uspostavljanja monarhije u Srbiji, tako i sporedne grane ove porodice u srpskom društvu i medijima imaju svoje pristalice. Između dve porodične grane, sve do pomirenja oktobra 2012. godine, tinjao je manje ili više vidljiv sukob, u kojem su se često krile izvesne pretenzije, od materijalnih do onih koje se tiču interpretacije prošlosti. U detalje tih odnosa nema potrebe ulaziti, naročito ne u kontekstu teme o kojoj je ovde reč.

Međutim, pomenimo tek toliko da dve porodične linije imaju internet prezentacije koje služe kao medij za afirmaciju njihovih ciljeva, kako u smislu javnog delovanja tako i u smislu njihovih unutarporodičnih odnosa. Ono što je 15. decembra 2011. godine bila centralna vest na internet prezentaciji kneginje Jelisavete Karađorđević i na sajtu posvećenom 27. martu – a to je da je knez Pavle rehabilitovan – na portalu njenih rođaka sa Dedinja nije ni objavljeno kao vest. Sredinom decembra 2012. godine rođacima upravo rehabilitovanog kneza Pavla iz Belog dvora bilo je važnije da objave da je unuk Nj. K. V. princeze Katarine diplomirao, da je ličnost godine po izboru Hello magazina primila nekakvu nagradu na Belom dvoru, kao i da je “kraljevski par” bio domaćin večeri međunarodne kuhinje. O rehabilitaciji kneza Pavla – ni jedne jedine vesti na “zvaničnoj internet prezentaciji Kraljevskog Doma Srbije”. Prva vest o tome pojavila se tek na dan sahrane kneza Pavla na Oplencu.

Razume se, usputno i sasvim prigodno Karađorđevići sa Dedinja i njihovi saradnici pozdravili su rehabilitaciju, ali daleko od toga da su tom činu pridali nekakav osobit značaj. Aleksandar Karađorđević nije se tim povodom ni oglasio u domaćim medijima, ali je kratku izjavu dao za londonski Times. Naime, Aleksandar Karađorđević je, kako prenosi Press, o knezu Pavlu rekao: “Bio je jako dobar čovek i džentlmen. Ali nalazio se u bezizlaznoj situaciji.”

Međutim, ionako kratka izjava Aleksandra Karađorđevića koju je dao za Times dodatno je skraćena u Pressu. Izostavljena je jedna rečenica, u kojoj Aleksandar Karađorđević kaže da je knez Pavle pokušao da “sačuva jedinstvo Jugoslavije”. U tom smislu, treba pomenuti da je uočljivo da se u kontekstu rehabilitacije u domaćim medijima najčešće pominje to da je knez Pavle svojim delovanjem nastojao da sačuva “zemlju” i “narod” od rata, kao da su ta zemlja i taj narod bezimeni, a kada se oni ipak imenuju, kaže se – Srbija i Srbi. Jugoslavija jedva da se i pominje. To je samo još jedan anahronizam i naknadno učitavanje u istoriju savremenih ideoloških omraza koje vrši revizionistička publicistika i istoriografija, a prenose neprofesionalni mediji. Jer, ma koliko navodno bio blagonaklon ili sažaljiv prema Srbima, knezu Pavlu se ne može negirati da je, barem u vreme o kojem je reč, imao jugoslovensku perspektivu pred očima i da je verovao u opravdanost postojanja Jugoslavije.

Mediji su prihvatili kao tačnu i dalje prenosili još jednu izjavu koja bi se najblaže mogla oceniti kao poluistinita. Naime, iako se i u samom Rešenju o rehabilitaciji konstatuje da je u Africi knez Pavle sa porodicom bio “maltene zatvoren”, ova politička konfinacija kneza Pavla eufemistički je za potrebe medija nazivana “izbeglištvo”. Tako je, prema izveštaju Tanjuga, advokatica Subotić Homen nazvala boravak kneza Pavla u Africi: “Moram da podsetim”, rekla je, “da je on sve vreme rata proveo u izbeglištvu” (istakao S. M.). Da nije takve formulacije i da je to “izbeglištvo” nazvano pravim imenom – konfinacija – svako bi se mogao zapitati zašto su Britanci držali kneza Pavla kao političkog zatvorenika. Naravno da tada u pomoć dolazi “pomoćna hipoteza” o “britanskoj pokvarenosti”, ali priča o izbeglištvu elegantno zaobilazi to važno pitanje i izbegava dodatna objašnjenja.

Pored navedenih pojedinosti, još jedna informacija iz srpskih medija u vezi s ovom rehabilitacijom upada u oči: neretko je naglašavano da je knez Pavle “prvi predstavnik dinastije Karađorđević koji je rehabilitovan pred našim sudovima”. Nije lako utvrditi od koga potiče ova nesrećna formulacija, ali je to ponavljano od prvog dana medijskog izveštavanja o rehabilitaciji kneza Pavla. Identična rečenica može se pročitati i mesecima kasnije u nekim medijima. Ostaje, međutim, nepoznato čiju još rehabilitaciju očekuju mediji kada je reč o porodici Karađorđević, ako je knez Pavle (tek) prvi? Razume se, iza ove besmislene formulacije krije se zapravo jedna do socijalne patologije dovedena ideološka mantra koja naprosto podrazumeva da su komunisti i njihove komisije i sudovi proglasili za zločince sve Karađorđeviće, od Crnog Đorđa do savremenih, pa valjda i budućih potomaka ove nekada vladarske porodice, pa ih sve redom treba rehabilitovati, kako bi se ispravila tobožnja “istorijska nepravda”.

Konačno, mediji su preneli i stav koji je sasvim u skladu sa toliko čestim naivnim predstavama o istoriografskom zanatu, o tome kako će “prava istina” izaći na videlo tek “kada se budu otvorile sve arhive koje su danas još zatvorene”. To pseudoučeno uverenje o tajnim “arhivama”, u kojima se skrivaju dokumenta koja će svojom pojavom razoriti pisanje “ideološke komunističke istoriografije” omiljeno je opšte mesto svih revizionista koji se ne mire sa činjenicama prošle stvarnosti, koje govore nasuprot njihovim ideološkim konstrukcijama prošlosti. Naime, i ovde je reč o “sve češće uočljivom maniru da se utemeljeno istorijsko tumačenje zameni uobličenim konstrukcijama poželjne, ali neostvarene povesti”. Zbog toga je njima i publici koju zavaravaju pričama o otvaranju tajnih arhiva potrebna ta lakoverna nada da će tek tada “srpski narod... dobiti saznanja do kojih čak, ni u ovom času ne može da dođe”. Međutim, istorijska “saznanja” kakva priželjkuju revizionisti i mistifikatori i kakva putem neprofesionalnih medija i instrumentalizovanih sudova plasiraju svojoj publici ni u ovom ni u bilo kom drugom času neće biti dostupna, pa makar se svi arhivi ovog sveta otvorili da “srpskom narodu” kažu neku skrivenu istinu o njemu samom. Praznoslovlje o tim i takvim novim “saznanjima” plod je mašte, odraz neznanja i lakmus za utvrđivanje propagandističkog karaktera savremene ideološke vizije prošlosti i ništa više od toga.

Svojevrsna kulminacija takvog medijskog pristupa ovoj temi usledila je povodom ekshumacije i sahrane posmrtnih ostataka kneza Pavla na Oplencu 6. oktobra 2012. godine. U medijima nije bilo kraja hvalospevima knezu Pavlu, iako je fokus u većoj meri bio na isticanju značaja tog dana za Srbiju. Pisalo se o “moštima” kneza Pavla, koje su se vratile “svom narodu”, mediji su izveštavali o pomirenju Karađorđevića, ponovljene su sve teze o “nepravdi”, “ispravci istorije”, o “komunističkoj” interpretaciji prošlosti, zaslugama kneza Pavla. Mediji nisu propustili ni tu priliku da ponovo pogrešno informišu javnost o nizu istorijskih događaja.

Takva medijska pratnja događaja, uglavnom stereotipna i nezanimljiva koliko samo može biti nezanimljivo i neinspirativno jednolično izveštavanje lišeno svake kontroverze i analitičnosti, bila je, po svemu sudeći, tek veran odraz onoga što su medijima saopštavali neposredni učesnici postupka za rehabilitaciju. Izveštavajući na svoj prepoznatljiv način – neprofesionalno i površno, mediji se nisu ni potrudili da neke od informacija koje su dobili od svojih sagovornika (ako su ih zaista verno preneli) makar rutinski provere. Iako je, dakle, teško pouzdano znati šta je u pisanju medija autentični doprinos novinara, a šta je stvarni iskaz njihovih sagovornika, ipak ostaje činjenica da su se u izveštajima i reportažama pojavili netačni sadržaji i pogrešne interpretacije, pri čemu nikakva demantovanja niti ispravke nisu objavljivani.

Bez obzira na to kome treba uputiti primedbu za te medijske izveštaje o rehabilitaciji kneza Pavla – sagovornicima koji su iznosili pogrešne informacije ili medijima koji su pogrešno prenosili ono što je rečeno – ostaje kao trajno svedočanstvo poražavajuće medijsko izveštavanje koje kompromituje svaku ideju novinarstva kao informativnog servisa građana. Medijsko pisanje o rehabilitaciji niti je ispravno informisalo javnost niti je smisleno i uravnoteženo komentarisalo dešavanja i stavove. Sve se svelo na citiranje netačnih tvrdnji iz Rešenja o rehabilitaciji, prenošenje pogrešnih informacija dobijenih od sagovornika i podsećanje na sopstveno školsko znanje, s vremenom izbledelo. Drugim rečima, svelo se na jednoličnu, patetičnu priču o komunističkom nasilju, ideološkim presudama, “ispravljenoj” istoriji i knezu-žrtvi, patrioti, umetničkoj duši, dobrotvoru, intelektualcu, vizionaru. Bez obzira da li se radi o prenošenju izjava ili o autorskim komentarima samih novinara, slika ostaje podjednako porazna.

U medijskom izveštavanju, kao i u samom Rešenju o rehabilitaciji kneza Pavla, uočljiva je i fokusiranost na Vladka Mačeka i Hrvate. Teško je odupreti se utisku da je uporno ponavljanje da je Maček bio potpisnik pakta refleks jednog ideološkog uverenja da hrvatski političar mora nužno biti nosilac politike saradnje s Nemačkom i Italijom, što u slučaju Mačeka treba da svedoči i o njegovoj naklonosti prema fašizmu. I dok je u slučaju kneza Pavla pristupanje paktu tumačeno kao “jedino racionalno” rešenje u cilju spašavanja zemlje i naroda, u slučaju Mačeka, kako je vidljivo između redova, reč je o skrivenim namerama i profašističkoj orijentaciji hrvatskog političara. U tome čak ne igra značajnu ulogu ni činjenica da su knez Pavle i Maček imali dobru komunikaciju i u emigraciji, da knez Pavle nije nikada govorio o Mačeku kao o izdajniku, da upravo on svedoči o tome da Maček nije bio pristalica fašizma.

S druge strane, nazivanje Vladka Mačeka vođom hrvatske opozicije kao da otkriva latentno uverenje da jedan hrvatski političar može u odnosu prema državi biti jedino u opoziciji. Ukratko, čak i ako su greške slučajne i proizvod neznanja, unutrašnja logika tih grešaka, kao i odsustvo svake reakcije na njih, ideološko je, a mediji su najbolji kanal za artikulisanje i posrednik za prenošenje tog ideologizovanog pogleda na svet, u ovom slučaju – na jedan segment prošlosti.

Pored opšteg pada kriterijuma i profesionalizma, što je univerzalno objašnjenje primenjivo i na ovaj primer, ali nedovoljno sa stanovišta potrebe da se problem u celini analizira, potrebno je ukazati i na taj ideološki aspekt, koji svemu o čemu je ovde bilo reči daje “boju”. U širenju ideoloških zabluda i obmana posebno mesto zauzimaju i mediji, čija je izvorna funkcije usled potpune ideološke, propagandne i interesne instrumentalizacije sasvim obesmišljena. Samorazumljivost antikomunizma kao “prirodnog stanja” dovela je do uverenja da je u vreme socijalizma isključivo činjena nepravda ideološkim protivnicima režima, da je sve u vezi sa njima bilo pogrešno, lažno, tendenciozno i zlonamerno, kao i do toga da se bez ikakve kritičke refleksije u medijima prenose proizvoljne ideološke ocene koje se čine prihvatljivim samo zato što nose suprotan ideološki predznak u odnosu na komuniste.

Jedna etapa prošlosti se ideološki odbacuje, a traga se za kontinuitetom sa dosocijalističkim razdobljem. S tim u vezi, već više od dve decenije u Srbiji se traga za odgovorom na pitanje “koja je to tačka u prošlosti, u koju bi savremeno srpsko društvo trebalo 'vratiti', da bi se 'ispravile greške' istorije. Zaumna ideja, bez pogovora”. Ona se najčešće manifestuje kao neka od restauracijskih tendencija, po cenu potpunog zanemarivanja stvarne istorije.

U okolnostima kad se briše jedna epoha prošlosti, kada se njeni rezultati sagledavaju iz pozicije ideološke netrpeljivosti, a ne kritički i racionalno, rehabilitacije su ona nit koja treba da spoji sadašnjost sa nekim restauracijskim idealom, budući da društvo traži kontinuitet sa nekom prošlošću. Mediji su se pokazali kao odlično sredstvo transmisije tih pogrešnih istorijskih znanja, odnosno za “modeliranje istorijske svesti po obrascu ideološke matrice koju propagira novi vladajući društveni establišment, partija ili neformalna grupa”.

Srđan Milošević
Iz knjige "Istorija pred sudom"; Edicija REČ,
Izdavač: Fabrika knjiga, Beograd 2013
Napomena: Fusnote izostavljene
Knjiga se može naručiti na Amazonu
Akuzativ, 02.02.2015.