Radomir Konstantinović: PALANKA, POZORIŠTE NORMATIVNOSTI

Potreba za pozorištem kao za razonodom u ovome se nesumnjivo ogleda, s tim što je to pozorište postavljeno u sâm život, što nije ni na koji način odvojeno od njega, čak ni pozivom glumca: svako je glumac ovoga alegorijskog pozorišta, svako je jedna živa alegorija, i tu sudbinu ne može da izbegne niko. All, osim ove potrebe za živim pozorištem ili, tačnije, i sudbinski tragičnije, ove potrebe da se život, bez igre, i protivan njoj samim duhom palanke kao skroz dogmatičkim duhom, prikaže kao pozorište a da se, tako, u ovo mrtvilo duha palanke unese makar simulacija života ako ne već i sâm život; osim te potrebe moćna je, pa i pretežnija od nje, potreba za apsolutnim uvidom u sve i za neprestanim afirmisanjem osnovnoga duha palanke, njegove ”filosofije” i njegovoga ”morala”. Pojedinac se podređuje u ovome svirepom pozorištu kojim vlada neobuzdani smeh većine, od talasa do talasa poruge, duhu palanke ne samo u načelu, i ne samo u velikim ”trenucima” koji bi mogli biti egzistencijalno iskušenje za sami taj duh, on mu se podređuje u životnoj praksi, i to svakodnevnoj. Time što je nosilac jedne osobine ili mane, u koju je pretočeno njegovo ime koje je dobio po rođenju (veoma malo ljudi zovu se u palanci svojim pravim imenom), on je u praksi trajno podređen palanci: svakim dozivanjem, koje mu se, po ovome nadimku, upućuje, duh palanke pobedonosno likuje: on je neprestano zaposlen.

Palanka je, u tome smislu, bezmerno vredna; ona imenuje neprestano, a duh palanke javlja se, tako, kao jedan duh kumovanja koji se nikada ne umara, i koji one koje je krstio ne prestaje neprestano da doziva, kao da ne želi da se oni makar i jednog jednog trenutka vrate u predašnje svoje stanje iz te uloge, iz tog pozorišta u koje ga je on ugradio. Na ovaj način, održava se neprestano ne samo vlasnost duha palanke, već se održava i njen konkretni sistem vrednosti: pojedinci su slova u azbuci tog sistema, simboli u simboličkoj tablici vrednosti. Pomoću njih, i njihovim međusobnim ukrštanjima, u prepletima koji naizgled pružaju utisak beskrajnosti, ovaj simbolički sistem vrednosti traje i neprestano se obnavlja, all i ”čita’ u životu. To nije neki sistem koji bi, životno stvaran, pristajao da se zadrži u gornjim sferama duha; to je sistem koji, u totalirističkom duhu palanke, okrenutom svojoj svudprisutnosti, ne pristaje na osamljivanje u ”gornje sfere” duha. Razliku između tih gornjih sfera kao sfera pune duhovne aktivnosti, i sfera svakodnevnoga života kao ”donjih” sfera, duh palanke ne priznaje i njoj se suprotstavlja sa snagom koja ide do čiste svireposti. Ne samo što bi priznavanjem ovih ”gornjih” sfera, u koje se penje duh oslobadajući se prividnosti Dana, bio stvoren jaz u idealnom jedinstvu kome teži palanka, jaz koji bi omogućio razlikovanje i koliko već sutra razlike nesvodljive na obrazac jedinstva, već, ništa manje, priznavanje ovih sfera, baš i kada bi se u njima odvijalo sve po volji ovoga duha palanke, u okviru njegovog stila, njegovih shvatanja i zapovesti, stvorio bi se jaz između svesti i vrednosti i svakodnevne prakse u kojoj se te vrednosti potvrđuju. Nema simbola koji može da zameni ovoga čoveka pretvorenog u simbol, po toj efikasnosti koju hoće duh palanke, i nema pozorišta koje bi moglo da zameni ovo živo pozorište čije predstave se ne završavaju nikada, tog pozorišta bez zidova i bez zavesa, pozorišta čija pozornica se nalazi svuda, a čija snaga, čija sposobnost življenja zasniva se s jedne strane na vernosti duhu palanke, a s druge strane na nagonskoj potrebi za najviše mogućim saživljavanjem sa tim duhom: ovo palanačko-pozorišno tvoraštvo koje razara i imena, i pojedinacnost, i zidove u koje bi se ta pojedinačnost pokušala da skloni bežeći u tajnu, jeste svojevrsna utakmica za prvenstvo u bliskosti duhu palanke. Pojedinac, izvrgnut na milost i nemilost ovom duhu uopštavanja i podsmeha svemu što je izrazito pojedinačno, sa beskrajnom mržnjom na svaku različitost, pa makar ona bila i čista ”greška”, – ovde se, u težnji ka jedno-obraznosti, greška ne priznaje, između greške i greha nema razlike, – taj pojedinac teži da se poistoveti sa samim duhom palanke, da bude čisto njegovo oličenje upravo progonstvom svoga pojedinačno-izuzetnog, ne bi li time postao subjekt duha palanke i spasao se tako od sudbine njenog objekta.

Otud je ovde, u sferi duha palanke, svaki objekt takođe i subjekt, i svi su na istom poslu bez razlika, pa tako i može, možda, da se objasni zašto se i ovaj ismejani smeje istim smehom kojim se njemu smeju: njegov smeh je u slavu duha palanke, u težnji za izbegavanjem apsolutne sudbine objekta, sudbine koju on, inače, može da želi. On zna, podsvesnom mudrošću u koju ga posvećuje duh palanke: da će ako prestane da se smeje, pasti u sudbinu čistog objekta (tuđeg smeha); njegovo potajno znanje je da se samo objekti ne smeju, odnosno da smeh počinje tamo gde prestaje objekt. Smeh njegov je u funkciji subjekta, all subjekta koji je strogo određen merilima duha palanke, njenom važećom tablicom vrednosti pa zato i nije subjekt. Zbog toga taj smeh nikad ne može da postane uistinu slobodan; njega prožima ova svest o zabranjenom prostoru apsolutnog oslobođenja od merila duha palanke. On zato nije čisti smeh, koji bi postao samom sebi svrha, već uvek jedan prevashodno satiričan smeh, onaj koji ne vodi iracionalnosti jer ne vodi potpunom oslobođenju od motiva i od vrhovnog ”plana” svevladajućeg duha palanke, posvećenog tom motivu. On je uvek određen motivom i racionalizovanom svešću o njemu, i tim je sarkastičniji što je svest o ovom ropstvu datom motivu veća, što je dublja svest o zabranjenoj (iracionalnoj) slobodi koja je sloboda jedino ako je i sloboda od normativnog duha palanke. Sarkastičnost (puna zlobe, pakosti i zluradosti) je svojevrsna ”osveta” određenom motivu ne samo zbog njegovog sadržaja (ili neke odlike tog sadržaja) koji treba da se ismeva jer je neredovan, izvan stila, već, i prosto zbog toga što je on – motiv, ono što ograničava, što vraća subjekt smeha u svest o zabranjenom, čvrsto zatvorenom. Ta sarkastičnost, na osnovu koje bi se moglo reći da postoje čak i određena pravila smeha duha palanke, utoliko je veća, dakle, što je veća svest o zatvorenosti ovog pozorišta, o prividnosti njegovog smeha i o prividnosti njegove slobode, pa i o prividnosti subjekta koji se smeje i koji je, istovremeno, najčešće i jedini povod smeha. Izraziti subjekt (i, uopšte, subjektivnost) osnovna je tema palanačkog smeha. Subjekt koji priznaje duh palanke je samo prividni subjekt ovakvog smejanja, subjekt sa dubokom svešću o svojoj prividnosti, sa svešću koja vodi očajanju i, utoliko više, potrebi da se to očajanje prevlada time što će njegovi motivi da budu proglašeni ne kao stvar neke nad-volje (one duha palanke) nego sopstvenog svog izbora. Ovaj subjekt-objekt, ili objekt-subjekt, on koji je istovremeno i gledalac i glumac u ovom pozorištu koje ne priznaje razliku između gledaoca i glumca, u kome svako gleda jer svako glumi, i svako glumi jer (svako) gleda, raspet između svoje volje veoma jake svesti o svojoj izabranosti, prinuđen je da se spasava lukavstvom tobožnjeg izbora: lukavstvom izbora onoga što je već izabrano. On se u stvari usaglašava, on pristaje, on se slaže, ne bi li se nekako usložio u duh palanke. Njegov smeh ne može da bude čist. To je smeh odricanja subjekta od subjekta. Pozorište palanke ne prestaje da se smeje, ali njegov smeh je ovaj prividan smeh, ovo neprestano posvećivanje u zabranu apsolutnog smeha kao apsolutne slobode, posvećivanje u normativnost duha palanke, čista služba toj normativnosti.

Radomir Konstantinović,
Iz knjige "Filozofija palanke", Otkrovenje, Beograd 2004.