Rokenrol i komunisti: „Omladina u Jugoslaviji živi u blagostanju“

Komunistička partija decenijama je diskretno podsticala popularnost rokenrola, zadovoljna što muzika mladih podržava mir i jednakost među ljudima, ciljeve za koje se borila i nesvrstana država. Iz dokumenata koje su ostavili partijski i diplomatski hroničari i intervjua sa članovima rokenrol sastava iz tog vremena, Aleksandar Raković rekonstruisao je uzbudljivo svedočanstvo koje Bojan Hreljac, nekadašnji basista Elipsi i Korni grupe, sažima u dve rečenice: ”Nismo bili ni podrška, ni opozicija komunističkoj partiji. Želeli smo samo da se zabavljamo i svidimo devojkama.”

Autor: Marija Dukić

Istorijske građe ima na pretek – više hiljada strana partijskog, državnog i diplomatskog štiva koje odiše stručno naučnim i analitičkim pristupom bez parola, kaže Raković, koji je, prvi na beogradskom univerzitetu doktorirao na rokenrolu. Krajem pedesetih ti izveštaji su bili još šturi, ali 60-tih već veoma afirmativno govore o ovoj novoj muzici. “Štaviše, šezdesetih su se poruke rok pesama prilično poklapale sa socijalističkim i komunističkim idejama, sa antisegregacionizmom ili dekolonizacijom i pacifizmom. Pa čak ni brade i duge kose, koje su nekada oslikavale četnike, nisu shvatane u tom kontekstu, naprotiv, dugokosi momci primani su u partiju”, kaže Raković.

Presudan trenutak za rokenrol u Jugoslaviji bio je 24. maj 1966. godine, kada je tada jedan od najpopularnijih sastava „Elipse” svirao pred Titom. Ali pre toga, na kongresima omladine i partije već je brižljivo utrt put novoj muzici.

Doduše, da je partija slušala svoj podmaladak, Savez omladine Jugoslavije (SOJ), koji je u izveštaju iz 1963. godine tvrdio da treba osuditi pevanje rokenrola i tvista na talasima Radio Beograda, istorija bi možda pošla i drugim tokom. Ali, neko lucidniji i politički iskusniji iz vrha partije uzeo je olovku i svojom rukom napisao: zahvaliti, a ne protiv. To je prvi dokument koji pokazuje zaokret Komunističke partije ka rokenrolu. 

“Jedan od autora izveštaja sa kojim sam razgovarao bio je Rajko Danilović, saradnik u Analitičkoj službi CK Saveza komunista Srbije, koji je uradio vrlo korisnu analizu ‘Nove levice u SAD’ sa posebnim osvrtom na hipi pokret koji je u to vreme bio nosilac rokenrol kulture. Dosta mi je pomogao i tadašnji predsednik SOJ-a Tomislav Badovinac koji je inače omogućio nastup ‘Elipsi’ pred Titom”, kaže Raković.

I predsednik Saveza komunista Hrvatske Vladimir Bakarić pisao je u leto 1966. da se ne treba plašiti gitarijada i rokenrol sastava (električarskih sastava) koji su “toliko maha uzeli” jer njih donosi novo vreme, a “ovi električari kada im se dala mogućnost pokazali su se ipak ispravni, ispoljili su i ličnu hrabrost i društvenu odgovornost”.

Zaraženi rokenrolom

Uopšte, od te 1966. o rokenrolu se izveštavalo uvek pozitivno. Mladi koji sviraju i slušaju rokenrol su primerna omladina i treba ih iskoristiti za socijalističko društvo, pisalo je u partijskim analizama. Sekretarijatu za inostrane poslove SFRJ katkad su o rokenrolu izveštavale naše ambasade u Vašingtonu, Londonu i Moskvi. Otuda ne čudi da je još 1958. godine američki „Kriščen sajens monitor” pisao da je jugoslovenska omladina zaražena rokenrolom. Autori brodvejske “Kose” bili su u Beogradu 1969. i zaključili da “omladina u Jugoslaviji živi u blagostanju i da nema protiv čega da se buni”.

U takvoj konstelaciji odnosa izgubila se osnovna oštrica rokenrola – njegova originalna subverzivnost, bunt protiv konformističkih ciljeva roditelja, prodanih ideala i potrošačkog društva.

U SFRJ nisu postojali takozvani angažovani bendovi. “Tema kojom su se rokeri bavili bila je isključivo ljubav između mladića i devojaka a tek krajem šezdesetih pominjao se rat u Vijetnamu, ali to nije imalo veze sa jugoslovenskim režimom. Svaki malo angažovaniji tekst pesme bavio se spoljnim pitanjima. Zato stalno ponavljam da rokenrol kod nas nikada nije bio kontrakultura, sem možda devedesetih kada je bio okrenut protiv rata i  Slobodana Miloševića. Bunt koji je šezdesetih jugoslovenska omladina pokazivala nije bio protiv režima već protiv patrijarhalnog društva”, kaže Raković. Englezi su sedamdesetih pevali God save the queen, the fascist regime, ali naš rokenrol je osetio potrebu za ovim tek kada smo ušli u rat, kada je Rimtutituki poručivao “Suviše si mlad, da bi popio ‘lad, ispod šlema mozga nema, mir, brate, mir”.

Ilija Ika Stanić, Božidar Lari Plesničar, Branislav Marušić Čutura, Minja Subota, i mnogi drugi članovi ondašnjih popularnih bendova pomogli su Rakoviću da dođe do ovog zaključka. Svedok ovog vremena, Bojan Hreljac, bivši član „Elipsi“, a potom i osnivač Korni grupe, koji je autoru knjige Rokenrol u Jugoslaviji 1956-1968. dao na uvid svoju veliku kolekciju različite dokumentacije, od ploča, preko fotografija, do ugovora rokenrol bendova, kaže da je baš ova knjiga “najobjektivniji pokazatelj tog vremena” jer dokumentuje da muzičari nisu razmišljali o politici već samo o svojoj muzici.

Hreljac kaže da mu smeta fama koja se u poslednjih 15 godina gradi o komunizmu. “Mediji pokušavaju da nas, tadašnje muzičare, predstave ili kao podršku komunističkom režimu ili kao njihovu opoziciju. Jednom sam naišao na članak u kome piše da je „Korni grupa“ po nalogu Komunističke partije uradila pesmu „Ivo Lola“. A istina je da je moja žena, koja je inače pesnik, pronašla ljubavna pisma Ive Lole Ribara i njegove devojke, koja su pisana u formi poezije, i da nam je predložila da po njima snimimo pesmu. Ta pesma je bila ljubavna, a ne propagandna. Takođe, nailazio sam i na tekstove u kojima stoji da smo mi bili opozicija komunistima. To takođe nije istina. Nas politika uopšte nije interesovala. Većinu beogradskih bendova tada su činili mladići od 16 do 20 godina starosti. Mi smo razmišljali o tome kako da postanemo popularni, kako da se svidimo devojkama, kako da zaradimo neki dinar da kupimo nove instrumente i slično, a ne o komunizmu ili kapitalizmu”, kaže Hreljac.

On tvrdi da nije poznavao tadašnje političare, i da je jedini sa kojim je imao kontakt bio Miladin Šakić, zamenik gradonačelnika Beograda, inače muž Olivere Katarine, i to kada bi došao na njihove zajedničke probe.

Partijska potraga za gitaristima

Uostalom kad su se bunili, mladi su se bunili zbog drugih stvari: 1961. u Beogradu su održane mirne demonstracije zato što Đorđe Marjanović nije osvojio Zlatni mikrofon na takmičenju za najboljeg pevača zabavne muzike. Tadašnji rokeri nisu se mnogo mešali u politiku a ni obrnuto, potvrđuje i Nikola Marković, upravnik Doma omladine od 1966. do 1970. Čim su ga prihvatili mladi, kaže on, prihvatila ga je i partija. Cenzure je na početku ipak bilo, kaže Raković, ali ne političke već od strane struke. “Visokoobrazovani muzičari u početku nisu voleli rokenrol a oni su bili na uredničkim pozicijama u medijima poput radija. Opet, bilo je nekih koji su itekako pomogli širenju rokenrola. Nikola Karaklajić i Svetozar Gligorić iz Radio Beograda kao šahisti su dosta putovali i sa zapada donosili ploče koje bi potom puštali na radiju”.

Već krajem pedesetih na radio stanicama su emitovane prve rokenrol emisije, a 1966. se pojavio i prvi rokenrol časopis, poznati „Džuboks“, jedan od četiri specijalizovana rok časopisa u Beogradu. “Džuboks je imao tiraž od 100 000 primeraka, zamislite to, danas se ni dnevne novine ne prodaju u tom broju”, kaže Raković. Najveće zadovoljstvo za publiku „Džuboksa“ bile su gramofonske ploče koje je on poklanjao, takozvane folije koje su doduše kratko trajale i koje bi posle određenog broja slušanja završavale u kantama za đubre.

Partija je i o ovome ostavila zabelešku. Istraživanja, koja je sprovodila, pokazivala su da je zabavna štampa u Jugoslaviji, koju najviše čita baš omladina, bila potpuno zavisna od zapadnih sadržaja (i do 95%) i pod minimalnom kontrolom nadležnih državnih organa. Veliki upliv zapadne kulture ostvarivan je i preko muzike i filma: 75% filmova je zapadne proizvodnje, a oko 30% slobodnog vremena mladi troše na slušanje muzike. “Subotom je samo u Beogradu oko 50.000 ljudi posećivalo igranke, što je ekvivalenat fudbalskoj publici”, kaže Raković.

Vladan Krasić, tadašnji umetnički direktor mesta na kome se rok svirao, „Euridike“, dobio je od Partije zadatak da prema kvalitetu vrši selekciju grupa koje bi ovde nastupale. Išao je po igrankama i bio zapanjen lošim kvalitetom bendova – niti su bili dovoljno uvežbani, niti su imali dovoljno prilika da čuju pesmu koju su naknadno svirali. Hreljac, jedan od retkih muzički obrazovanih rokera tog vremena, kaže da “kada biste danas slušali neke od tih bendova mislili biste da su amateri. Te gitarijade srećom niko nije snimao, danas bi engleski, kako su ga oni izgovarali, verovatno bio smešan mladima koji su odrasli uz američke filmove.”

Kako je počeo i propao rokenrol?

Prvi jugoslovenski rokeri slušali su Radio Luksemburg i po sluhu skidali hitove koje su tamo čuli. U skladu sa brojem bendova, bilo je sve više rok svirki. Čajanke su se održavale popodne, i na njima se nije pio alkohol, kao ni na večernjim igrankama.

“Tada je jedan bend svirao u vremenskim intervalima u kojima se danas emituju filmovi u bioskopu, u 15, 17 pa u 19 časova. Te igranke su bile jako posećene, i na njima se igralo mnogo više nego danas u diskotekama. One nisu smetale roditeljima – mnogo veću brigu su im zadavali žurevi, kućna okupljanja uz ploče od kojih su roditelji strepeli zbog sve slobodnijih dodira između mladića i devojaka”, kaže autor knjige o rokenrolu.

Postoje mnoge teorije o tome zašto se rokenrol tako brzo omasovio. Bio je nešto novo, egzotično, oslobađajuće. Hreljac smatra da je bio pristupačan i zato što nije bio zahtevan za sviranje. Jedan od najkraćih odgovora na ovo pitanje dao nam je Nikola Marković: “Zato što je to bila dobra muzika”. Šta god da je razlog njegovoj epidemiji, rokenrol se sedamdesetih proširio na celu Jugoslaviju, čak i u sela. “Sećate li se onog filma Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo? Tu ima jedna scena kada čovek sa sela, sa izraženim akcentom, čuje Bijelo dugme na tranzistoru i otpeva pesmu od početka do kraja”, podseća nas Raković.

Kako je društvo u kome je rokenrol bio mejnstrim došlo do zvezda koje “proždrknu” dok pevaju? Aleksandar Raković kaže da se to kod nas desilo u isto vreme kao na zapadu: “Poslednja tri velika albuma snimljena su 1990. godine, i to Metalikin Black album, Perl Džemov Ten i Nirvanin Nevermind. To su poslednji albumi koji su u SAD prodati u preko 10 miliona primeraka. To se više nije dogodilo. Dakle, i na zapadu postoji kriza roka. I tamo su danas nosioci ove muzike stariji ljudi a to nije smelo da se desi. Problem je međutim to što je na zapadu alternativa roku hip-hop i RnB, a ovde turbo-folk. Ali i za to postoji naučno objašnjenje. Posle svakog velikog rata dolazilo je do eksplozije novih muzičkih pravaca. Posle Prvog svetskog rata pojavio se džez, a posle Drugog rokenrol. Kod nas se posle rata u Bosni izgleda taj folk najbolje adaptirao na situaciju, a pomoglo mu je to što više ni mediji nisu mnogo bili zainteresovani za rokenrol”.

Hreljac se slaže sa teorijom da je rokenrol za opadanje publike delimično i sam kriv: “To se vidi na primeru Korni grupe. Ona se raspala posle svog najvećeg uspeha na Evroviziji i iako smo svi mi iz grupe ostali nerazdvojni, nikada nam više nije palo napamet da okupimo bend. Razlog našeg raspada bio je taj što smo muzički previše napredovali, toliko da smo otišli u besmisao. Kada kažem besmisao, mislim na to što smo se usavršavali da bi svirali veoma komplikovanu i prefinjenu muziku, koju bi razumelo možda 0,2 odsto populacije”.

Marija Dukić
BiF broj 87