Tiranija palanke je tiranija uvida u sve, ili tiranija ove apsolutne jasnosti i javnosti svega. Palanka je nespojiva sa mrakom i sa njegovom demonologijom. Ako ima u njoj uvek poneki izuzetak, ovaj izuzetak ponaša se gramatički: kao potvrda pravila i u slavu njegovu, a sâm je dostojan samo prezira i podsmeha. Ono po čemu je on izuzetak shvata se kao mana koja je, opet, dostojna smeha duha palanke. Ovaj nagon za ismevanjem svega nerednog, svega što ispada iz uobičajenog, izvanredno je jak u palanačkom duhu, i ide sve do nepriznavanja (porugom) i fizičkih zastranjenosti pojedinaca.
Podsmeh fizičkoj mani ma koje vrste, uvek spremno čeka u palanci, ali i uopšte podsmeh ma kakvoj odlici po kojoj se pojedinac razlikuje od drugih. Nijedna odlika se ne priznaje, ma kako da je izražena: nekim događajem, kroz koji je prošao nesrećni pojedinac, nekom njegovom naročitom sklonošću; jezičko-kumotvoračka mašta palanke tu je nedostižna, a jezički rad čoveka sveta, velikog grada, velikog prometa, izgleda, upoređen sa ovim jezičkim naporom palanačkog duha, upravo ništavan. Ljudima se nadevaju imena upravo po toj njihovoj odlici, time se ta odlika ističe, ali ne zato da bi bila poštovana i uvažena, već zato da bi bila ismejana, i na neki način uvek na oku palanačkog duha, koji sve pamti, ništa ne propušta, ništa ne ostavlja nezabeleženo. Najčešće, ukoliko je reč o sklonostima koje su se izrazile, redovito groteskno, u nekoj situaciji, koja se pamti i sa naročitom strašću prepričava, nadimak je po toj sklonosti. Na taj način, palanka se, ovim nadevanjem, pretvara u jedno veliko pozorište, veoma slično srednjovekovnim katoličkim prikazanjima, misterijama, u kojima se konkretizuju apstraktne osobine (Ljubav, Smrt, Oholost); samo, ovde jedan živ čovek, sa svojom individualnošću, postaje nosilac takve osobine, što znači da on biva ugrađivan, po dobrome redu ovog strašnog neimarstva, u to osobinu, s tim što mu je namenjena uloga da je nosi, i svojom pojavom u svakome trenutku tumači i predstavlja.
