Nije dovoljno promoterima pravoslavne teokratije uvođenje veronauke u državne škole, ni to što oficiri Vojske ponizno kleče pred sveštenicima. Ni to što im država izdašno obezbeđuje brojne prinadležnosti, isplaćuje penzije sveštenicima, plate takozvanim veroučiteljima i vojnim kapelanima. Nije im dovoljno što su izuzeti od plaćanja poreza i PDV-a, što im u nedogled pristižu donacije od strane države (dok zdravstveni i obrazovni sistem izdišu!), posebno one za izgradnju hrama Svetog Save, te finansijske ,,jame bez dna“ i simbola srpske grandomanije. 

,,Ima tu nešto“ je najčešći odgovor prostodušnih vernika na pitanje zašto veruju u boga. Takav odgovor smatra se sasvim dovoljnim argumentom. Problemi nastaju ako je sagovornik dovoljno neuviđavan ili radoznao pa postavi i dodatno pitanje: ,,A šta to?“. Tada obično kreće zbunjeno uplitanje ili neprijatna tišina, sve u svemu, ne baš veliko interesovanje da se razgovor na ovu temu nastavi. Pitanjem šta je to ,,nešto“ zlopatili su se, istina, i najveći umovi teologije sa veoma promenljivim uspehom. Kako bilo, pomenuto ,,ima tu nešto“ svedoči kako se, bez puno udubljivanja, na mutnoj predstavi i naslućivanju, može zasnovati stav  o vlastitoj religioznosti, ono  poznato ,,Ja sam vernik“. Određena ,,olakšavajuća okolnost“ za navedeno je ta da je reč o području vere, a ne racionalnosti. Važnije je pitanje kako stvari stoje sa ostalim oblastima života koje bi trebalo da potpadaju pod vladavinu ratia.

Kada sam namerio napisati par redova na ovu temu, upitao sam nekoliko ljudi iz svog okruženja ko su osobe koje za njih predstavljaju moralne uzore. Njihova reakcija bila je više nego indikativna i interesantna. Niko nije naveo neko ime ,,iz prve“, a najčešće ni posle dužeg razmišljanja. A u etičkoj literaturi više izgovora nego odgovora, ako se neko uopšte šire i bavio time.

Ko su moralni uzori? Zašto je tako teško navesti konkretna imena? Da li se radi o davno iščezloj kategoriji? Trebaju li nam moralni uzori uopšte i mogu li istinski i postojati u vremenu trange-frange preživljavanja, lopovskog ,,morala“ i života gde se sve unižava i sve je na prodaju? 

Kad se postavi pitanje o tome ko su moralni uzori, koje vrednosti i postupci ih čine takvima, već na prvom koraku suočavamo se sa dubokim relativizmom naših predstava o moralu, dobru, čestitosti, sa relativizmom naših ,,opisa“ valjanih ljudi i dela. Ne postoji konsenzus o tome šta pod moralom treba podrazumevati, pa tako ni konsenzus o konkretnim ljudima i njihovom moralnom delovanju. Često ista osoba, dobro je poznato, za nekoga predstavlja primerno moralnu osobu, uzora ili heroja, a za nekog nemoralnu, izdajnika ili zločinca.

Kad se kaže ,,Milošević“ u ovom kontekstu misli se, pre svega, na nacionalistički, ksenofobni, pljačkaški ,,duh“ koji je pokrenut njegovim dolaskom na vlast, na ,,gaženje nogama“ većine parametara uljuđenog društva, na fatalne učinke partokratije, na bauljanje izvan glavnih tokova istorije i sumantost vođenja politike, na trulost institucija i parazitiranje na idiotizovanosti građana.

Kad se kaže ,,pobedio“ misli se na to da je gore pomenuti ,,duh“ postao konstanta, u svojim raznolikim mutiranim oblicima, ne samo decenijski ,,ekces“ i nešto što se može vezati isključivo za period vladavine koji se završio 2000. godine, već trajno stanje gnjilosti jednog društva iz kojeg se ne vidi izlaz.

Pre desetak dana na redovnoj sednici SANU akademik Ivan Jevtić pozvao je Akademiju, ali i Vladu Srbije da reaguju protiv rijaliti emisija kao što su Farma i Veliki brat koje, prema njegovom mišljenju, ugrožavaju mentalno stanje nacije. ,,Treba da postoji sloboda medija, ali ne i zbog nečega što dira direktno u mentalno stanje nacije, Akademija je dužna da na neki način reaguje. Treba pronaći način da se reaguje i zatvore ti izvori zla. To je nezdravo i treba mu stati na put”. Naravno, izjava je izazvala medijsku pažnju, osvanuli su naslovi poput “SANU protiv Farme”, dan ili dva je ova tema razvlačena po medijima, lamentiralo se nad štetnim uticajem vašarske zabave, pominjana je poznata uloga SANU... I šta sad? Pa, ništa. Po običaju, sve će prekriti ,,plava trava zaborava“.

Otvoreni šahtovi zjape po gradovima Srbije. Poklopci su ukradeni kako bi bili prodani na užasnoj berzi na kojoj se ne pita puno za poreklo ,,robe“. Nekad su rupe na sredini puta, nekad na njegovim krajevima, često i na delu trotoara. Po pravilu, jedva primetne dok im se sasvim ne priđe. Opasnost, posebno noću, i neretko se čuju vesti o povredama ljudi, havarijama automobila... Ta pojava, koju bi neko smatrao problemom komunalne prirode, zapravo je velika metafora stanja ovog društva i pokazatelj dna na kom se nalazimo. Krađa šaht poklopaca je primer rastegljivosti pojma ,,lopovskog morala“ (ukrade se bez obaziranja na mogućnost da ,,minuli rad“ može nekog koštati teških telesnih povreda), ali ne samo to, već i nova faza lopovluka. Baš ta ,,novost“ je ono indikativno. Većina šaht poklopaca postavljana je pre 30 ili 40 godina (to se vidi po otisnutim imenima gradova u kojima su proizvedeni, a koji su u sada bivšim jugoslovenskim republikama) i nije bila posebno zaštićena, jer očigledno niko nije mogao pretpostaviti da je to potrebno i da će ,,potonja vremena“ doći. Pre šaht faze počišćene su spomen-ploče, biste znamenitih ljudi i heroja, koje je neko ,,herojski“ pod okriljem noći odnosio, spontano prekrajajući mapu kulture i istorije efikasnije nego njeni ravnogorski ,,popravljači“.