Ko su moralni uzori?

Moralnost podrazumeva širok dijapazon odnosa i situacija u kojima se čovek oprobava. Ti odnosi i situacije rađaju se u tzv. sferi privatnih odnosa, poslovnih odnosa i odnosa u javnoj sferi uopšte, a segment toga je, posebno u našim balkanskim prilikama, i pitanje patriotizma. Patriotizam se tako vidi kao istinski izraz moralnosti i prevazilaženja sitnosopstveničkog egoizma. Često se uzorima, pa i onima u moralnom smislu, smatraju ljudi koji su se, na ovaj ili onaj način, zalagali za patriu i dali neki doprinos njenom blagostanju. Istina, i u tom pogledu veoma retko postoji makar i relativni konsenzus. U svom narodu i u svetskim razmerama, kao politički i moralni uzori figuriraju, pomenimo neke, Gandi, Martin Luter King, Mendela... 

Sa druge strane, neke od vrlina koje su proklamovane kao ,,patriotski poželjne“ veoma su sporne. Uzmimo za primer vrlinu lojalnosti, tako često pominjanu kada se govori o odnosu prema državi/državnoj politici ili, u patetičnijoj verziji, prema ,,svom narodu“. U tom pogledu, dovoljno je pomenuti Adolfa Ajhmana koji je tokom Drugog svetskog rata ,,birokratski“ revnosno slao Jevreje i mnoge druge u smrt, uveren da je dobar Nemac koji je samo lojalan svojoj državi i Fireru. Ajhman je smatrao da mu je, između ostalog, i moralna dužnost da bespogovorno i efikasno ispunjava pred njega postavljene zadatke, odnosno da ,,provodi državnu politiku“. Takve predstave o ,,patriotskom moralu” i lojalnosti mogu predstavljati najgrublje ogrešenje o univerzalne norme čovečnosti, i voditi u ratne zločine. U svom tekstu o patriotizmu Dolf Šternberger poznatu izreku-zakletvu ,,Moja zemlja, pa bila ona u pravu ili ne“ odbacuje kao ,,varvarsku regresiju koja je postala opšti izgovor za svaki zločin počinjen u ime domovine“. I balkanski ratovi su pokazali da se nije puno odmaklo od onog poznatog rezona koji je došao iz dubine ,,duha“ plemensko-pljačkaškog načina života: ,,Šta je dobro? Kad mi uđemo u njihovo selo i opljačkamo ih. Šta je loše? Kad oni dođu u naše selo i opljačkaju nas.“ Ako moralnost ne shvatimo na najprizemniji način, onda se može reći da, u striktnom smislu, nacionalista ne može biti moralna osoba jer svojim rezonima i delovanjem negira temelje čovečnosti i moralne univerzalnosti. Milan Kangrga je u jednom eseju to formulisao na sledeći način: ,,Nacionalizam je naime po svojoj bitnoj intenciji i po samoj svojoj srži (a to je suvremeni naci-fašizam XX stoljeća doveo do poslednjih konsekvencija!) pokret, kojemu je najviša vrijednost i vrhovni cilj – ne čovjek pojedinac, nego upravo suprotno tome (nacionalni) kolektivitet. Nacionalist i nacionalizam  ostaju i zastaju u predvorju ili na pragu povijesnog i ljudskoga, pa u sebi ne sadrže nikakvih istinskih humanih vrijednosti, nego su naprotiv antipod ljudskoga (...) Zato i utoliko nacionalizam i jeste to – zlo, koje ne spaja nego razdvaja ljude, jer ih negira u njihovoj pravoj biti – čovječnosti”.

Pored navedenog, neki moralne uzore vezuju za veru, smatrajući da istinska moralnost izvire iz religijske sfere i upražnjavanja religijskih normi. Vernici svoje moralne uzore pronalaze pre svega u osnivačima religijskih pravaca (Isus, Muhamed...), ili u konkretnim sveštenicima za koje smatraju da su se istakli u svojoj veri. Kod nas je patrijarh Pavle, svojevremeno, proglašavan ,,živim svecem“, pa samim tim i nekom vrstom moralnog uzora. Čime je taj simpatični čovek skrušenog držanja i blagog izraza lica zaslužio taj status? Pravo vernika je, naravno, da u njemu vide svetao primer, nekoga ko je bio drugačiji u svojoj veri, posebno ako se u vidu imaju poznate pojave u okviru crkve, koje nisu od juče. Međutim, argumentacija koja se može čuti je, najčešće, prostodušna i svodi se na isticanje patrijarhove skromnosti, na to da je sam popravljao cipele, da je jeo buđav hleb, da se pre ustoličenja za patrijarha znao voziti gradskim prevozom... Ipak, ako zanemarimo mistifikacije i govorimo o delovanju patrijarha u javnoj sferi onda se možemo prisetiti i njegovih ,,ljudskih, odviše ljudskih” stavova, nimalo ,,svetačkih”,  naprosto kao i kod svakog drugog. Pre svega, ne sumnjajući u njegovu ličnu skromnost, ne treba, ipak, zaboraviti da se skoro 20 godina nalazio na čelu institucije koja nije odisala skromnošću i blagošću, milosrđem i karitativnom delatnošću, već politikanstvom, bahatošću i prozaičnom željom da se prigrabi što više ,,zemaljskog blaga”. Pored toga, varirajući poznate stavove iz novozavetnih poslanica, koje su pune tipično religijsko-patrijarhalnih ograničenosti, on je faktički pola ljudskog roda oglasio nižom vrstom čiji je raison d'être - poslušnost! Ili etičkom terminologijom rečeno, iz patrijarhove izjave proističe da pola populacije nema puni moralni subjektivitet: “Nalažući ženama kao obavezu, bez obzira na sve loše osobine muža, da bude poslušna i da mu čini ustupke, hrišćanstvo vidi u tome sredstvo za ukorenjivanje mira u bračnim odnosima i ponovno uspostavljanje bračne sreće“ (Patrijarh Pavle, ,,Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere", 1998.). Bilo je tu i podleganja nacionalističkoj histeriji, nimalo u skladu sa hrišćanskim veličanjem vrednosti mira: “Srbi ne mogu da žive sa Hrvatima ni u kakvoj državi. Ni u kakvoj Hrvatskoj“ (Pismo lordu Karingtonu, avgusta 1991.), kao i zapanjujuće uvredljivih i nepromišljenih izjava posle rata: “Mnoge majke, koje nisu želele da imaju više od jednog deteta, danas čupaju kose i gorko ridaju nad izgubljenim sinovima, u ovim ratnim sukobima, proklinjući često Boga i ljude, ali pri tom zaboravljajući da optuže sebe što nisu rodile još dece da im ostanu kao uteha“ (U ,,Božićnoj poslanici”).

U ovom kontekstu treba pomenuti primer još jednog ,,sveca“, odnosno primer stvaranja kulta oko imena Nikolaja Velimirovića. Ovaj teolog, poznato je, slavi se kao ,,oličenje pravoslavne mudrosti i duhovnosti“, u poslednjih desetak godina njegovim imenom nazivaju se trgovi i ulice, u okolini manastira Soko, pored Ljubovije, podignut mu je ogromni spomenik, pojedini rokeri stvaraju muziku nadahnuti njegovim tekstovima... I u ovom slučaju, pravo je svakog da se oduševljava Nikolajevom ličnošću, poukama i citatima, iako trećerazrednim ,,okrepama duše”, toliko puta rabljenim u dugoj istoriji hrišćanstva. Bitnije od toga je to što se u izgradnji kulta ovog teologa, brižljivo prikriva njegova više puta direktno iskazana antisemitska mržnja, mnoštvo zapanjujuće anti-modernih stavova, na kraju i veličanje Adolfa Hitlera (u poznatom predavanju ,,Nacionalizam Svetog Save”, na Kolarčevom narodnom univerzitetu 1937. godine). Umesto da se objektivno sagleda celina Velimirovićeve ličnosti i dela, u procesu njegove kanonizacije, upravo je patrijarh Pavle kao ključnu ,,falinku” biografije ovog vladike naveo, zanemarujući sve drugo sporno, to da je vladika pušio i da ga to diskvalifikuje za mogućeg sveca (2003. godine je, ipak, kanonizovan). Nije sporno da neko u određenom momentu može biti u zabludi, a ko to nije, da određene stvari pogrešno ocenjuje i da pogrešno deluje. Sporan je način idealizacije, pa i onaj moralnog tipa, koji, kao kod svake izgradnje kulta ličnosti, podrazumeva, s jedne strane, nekritičku glorifikaciju, a sa druge, prikrivanje neprijatnih činjenica. Gde vodi bilo šta što se rađa na falsifikatu? 

Na tragu navedenog, nekoliko je pitanja: Da li neke ljude cenimo samo zato što ih jednostrano i nedovoljno poznajemo? Da li se, u ,,proglašenju” nekog moralnim uzorom, ,,računa“ celina moralne biografije, zbir određenih postupaka ili samo određeni čin? Poznato je da neko u tzv. javnoj sferi može činiti određene pozitivne stvari, a u privatnoj se, u odnosu na svoje bliže okruženje, ponašati kao despot. Takođe, neko može u javnoj sferi ,,gaziti preko leševa“, biti podlac, otimati, krasti, maltretirati, itd., a u privatnom životu imati imidž ili i zaista biti dobar otac i suprug. Neko određenim postupcima i u određenom periodu može sasvim zasluženo izazivati poštovanje, dok kasnije može postati ,,ljudska krpa“. Jasno je da nema besprekorne biografije, ali nije uvek jasno kakva je ,,mera stvari“ u pogledu toga kad neko zaslužuje da ga nazovemo moralnim uzorom. Slavljene i poznate ličnosti često su izazivale divljenje, ali i prezir zbog svojih postupaka izazvanih nedoslednostima, lošim procenama, zabludama, strahom, sitnim interesima... Određena olakšavajuća okolnost je činjenica njihove velike izloženosti obilju problematičnih i kompleksnih situacija, od kojih neke nose i ogromnu opasnost. Uzmimo, recimo, primer Ive Andrića, i koliko je teško doneti definitivni sud o celini javnog angažmana ovog velikog pisca. Faktografija govori da je u određenim momentima znao pokazati značajnu ličnu hrabrost (odbijanje da u okupiranom Beogradu potpiše nedićevski ,,Antikomunistički manifest“), ali i snishodljivost, prevrtljivost i ne baš naročitu moralnu solidnost (o tome uverljivo i ,,iz prve ruke“ svedoči sećanje R. Zogovića u knjizi ,,Postajanje i postojanje“).

Ono oko čega se, ipak, može uspostaviti načelna saglasnost je to da moralnih uzora nema bez dela odnosno konkretnih potvrđivanja, bez hrabrosti da se zauzme za neke principe/vrednosti i istraje u tome. A cena toga je često velika, posebno u suludim vremenima, što pokazuje i ubistvo Srđana Aleksića. One koji su ,,iskoračili“, pokazali (moralnu) individualnost i kritički duh nasuprot konformizmu, zabludama i primitivizmu čopora, očigledno treba ubiti, diskvalifikovati, uvaljati u blato... Da ne štrče.

Sličnu sudbinu i u globalnim okvirima imaju oni koji su se založili za civilizovaniji i slobodniji svet. Kada je hrabro obelodanio podatke o tajnama svetske diplomatije i načinima vođenja međunarodne politike, Asanžu je istog trenutka otvoren slučaj silovanja, kasnije nikad dokazan. Umesto da, nakon izricanja kazne od 35 godina Bredli Meningu, u okvirima svetske javnosti bude postavljeno pitanje zbog čega je tako drastično osuđen, već sutradan kreće klasično prepokrivanje i amortizacija tog događaja vešću o tome da je odlučio da promeni pol. Sve navedeno je oprobani put diskvalifikacije kako bi se urušila vera u to da postoje istinski borci i ljudi drugačije moralnosti. Time se ujedno stvara idealan teren za nastavak dominacije političara koji prodaju lažne ideale, za veličanje ratnih zločinaca i ostalih ,,trgovaca leševima na veliko i malo” (Krleža), za razmetanje sumnjivih filantropa, za slavljenje sportista kao neke vrste starozavetnih idola i pominjanje morala isključivo u kontekstu sporta (,,dobrom igrom podigao je moral svojih drugova“).

Dok se ne prisetimo istinskih moralnih uzora, dobar korak je i uklanjanje lažnih.