Neko nas posmatra, nekoga posmatraš?

Primera je bezbroj... Sećam se kada su dvojica siledžija napali u autobusu, u gradskom prevozu, Teofila Pančića. Niko nije hteo da mu pomogne, putnici su napustili autobus, ušli u drugo vozilo čak je i vozač izašao iz autobusa dok su batinaši navalili metalnim šipkama na svoju žrtvu. «Ostavili su me samog, kao psa», rekao je  Pančić. 

Iskreno, nisam bila začuđena, s obzirom na to da je ovde, u Srbiji, takvo ponašanje prema novinarima koji misle svojom glavom i koji nemaju dlake na jeziku u najmanju ruku, sasvim uobičajeno. Pa kako se provela Brankica Stanković? Ipak, mnogo strašnija je činjenica što je postalo sasvim uobičajeno biti posmatrač. Da, posmatrač! Posmatrač samo posmatra, gleda, katkad i kamerom mobilnog telefona ovekoveči recimo, pokušaj samoubistva na jednom od beogradskih mostova, slika se zajedno sa decom dok čika na mostu razmišlja da li da prekrati životne muke to jest da ne zadržava više saobraćaj jer svi nekuda žure. «Skoči bre, šta čekaš? Zadržavaš nas ovde bez razloga!...» Da, opsetih se žene, posmatračice, koja se slikala zajedno sa decom (i pomenutim čikom u pozadini) dok se na mostu odvijala ova agonija... A sećam se i onog hrabrog petnaestogodišnjaka koji je skočio u Nišavu da spasi devetogodišnjeg dečačića dok su ljudi stajali na obali i posmatrali. Da, samo su gledali i niko se nije odvažio da skoči i da mu pomogne... Opsetih se i jedne koleginice, odlične studentkinje sociologije, ako ne i najbolje u generaciji. Nikada nije izlazila na izbore jer nije želela da učestvuje. «Ja volim samo da posmatram. Da gledam kako se ljudi ponašaju.», to joj je bio glavni argument za neizlaženje na glasanje. «Pa šta si bre ti, kao neki sociolog voajer?».

Ne znam otkuda toliko posmatrača (odjednom)? Mama mi kaže  da nije tako bilo oduvek i da pamti na primer, pravu filmsku poteru običnih građana za atentatorom na turskog ambasadora u Beogradu... Pamti i pune gajbe mleka i jogurta ispred prodavnica koje su po celu noć, posle isporuke, stajale tako, a da nikome nije padalo na pamet da ih ukrade. A nije to bilo tako davno... Htedoh da napravim jedan eksperiment, pa da sa komšijom koji drži «Zdravu hranu» ispred radnje celu noć ostavimo par gajbi sa mlekom. «Ma jesi li luda, nema šta da eksperimentišemo, u po bela dana mi juče ukradoše sladolede iz frižidera; moram stalno da sedim ispred radnje ili da zaključam frižider, ili da se kloniram», kaže komšija.

Ne znam šta se to desilo... Odjednom ima zastrašujuće mnogo lopova, lažova, prevaranata, zlostavljača, siledžija, ubica, manijaka i posmatrača. Ne znam šta se to desilo sa nama?! 

Znam samo da se zlo dešava kada dobri ljudi ne rade ništa. A to je u stvari ubijanje morala.