Senzacionalizam i medicina

Ako podsetimo na prvu transplantaciju srca koju je 1967. godine u Južnoj Africi izvršio dr Kristijan Barnard (Christiaan Barnard), pacijent je bio Luis Vaškanski (Louis Washkansky), ili pak na rođenje prve „bebe iz epruvete“, Luize Braun (Louise Brown), začete in vitro fertilizacijom, 1978. godine, u Velikoj Britaniji zahvaljujući istraživanjima dr Steptoua (Patric Steptoe) i dr Edvardsa (Robert Edwards), osim brojnih medicinskoetičkih nedoumica i problema koje su sa sobom nosile ove sasvim nove, revolucionarne medicinske situacije, zajednički imenilac pomenutih slučajeva jeste aktivno prisustvo medija, tačnije senzacionalističko izveštavanje o ovim medicinskim poduhvatima. 

U slučaju prve transplantacije srca, dr Barnard je nakon zahvata držao brojne konferencije za štampu uživajući da daje izjave novinarima, jer je, slobodno možemo reći, preko noći, postao svetski poznat. Naime, Kristijan Barnard  je postao slavna i veoma tražena ličnost i to je uspeo i da unovči; TV stanice su se takmičile da ga dovedu u studio, pojavljivao se na naslovnim stranama najuglednijih listova i časopisa, a primio ga je i predsednik SAD. Iako je pacijent, Luis Vaškanski, nakon transplantacije bio podložan infekcijama zbog oslabljenog imuniteta (inače, opšte stanje nakon operacije mu je bilo jako loše, a osamnaest dana nakon zahvata Vaškanski je preminuo), dr Barnard je puštao ekipe novinara u pacijentovu sobu i skupo naplaćivao svaku njihovu posetu! Dan uoči pacijentove smrti, ovaj lekar nije dozvolio supruzi pacijenta da priđe i dodirne svog supruga da ga, navodno, ne bi inficirala. A na pitanje supruge da li je tačno da joj suprug umire kako tvrde mediji, Barnard je odgovorio da to nije istina i da stanje pacijenta uopšte nije dramatično. 

U slučaju, takozvane prve „bebe iz epruvete“, Luize Braun, nadležni lekari su postupili posve drukčije od dr Barnarda, kome je, kako je  i sam priznao, „slava udarila u glavu“. Radi zaštite porodične privatnosti, porođaj je obavljen noću, tačnije, malo pre ponoći, u bolnici u Oldhemu (V. Britanija), uz prisustvo samo nekoliko ljudi. Filmska ekipa BBC-a je pregovarala sa bolnicom u trenutku kada je dr Steptou izvestio da će se porođaj carskim rezom obaviti za nekoliko minuta. Trudnica, gospođa Braun, je bolničku sobu napustila u tami, a bolničarke su je uz baterijske lampe odvele do sobe za porođaje, dok je na desetine policajaca i pripadnika obezbeđenja bilo postrojeno duž svakog hodnika bolnice. Dan nakon što se rodila Luiz Braun, u svim londonskim listovima su osvanuli pompezni napisi: „Devojčica je!“, „Slatka Luiz!“, „Beba stoleća! Radost za svet!“, a New York Times je ovu revolucionarnu medicinsku situaciju imao na naslovnim stranama  tri dana. No, sām intenzitet medijskog praćenja imao je i jako neprijatne aspekte: recimo, u već poodmakloj trudnoći gospođe Braun, procurela je vest da će se „beba iz epruvete“ roditi u Oldhemu. Iako je interesovanje za priču bilo ogromno i očekivano, tokom poslednjih nedelja trudnoće, mnogi novinari su (ne)očekivano, postupali protivno svim načelima novinarske etike. Na primer, jedan američki reporter je lažno dojavio da je u bolnici postavljena bomba, kako bi nagnao gospođu Braun da izađe van; nedugo zatim usledila je evakuacija pacijenata i medicinskog osoblja, a kod trudnice su se javili trudovi. Drugi novinar se prerušio u sveštenika kako bi prišao gospodinu Braunu nudeći mu utehu za suprugu. Istovremeno, mnogo japanskih novinara je fotografisalo sve osobe koje su izlazile iz bolnice, računajući na to da bi neka od njih mogla biti gospođa Braun. Britanski i svetski tabloidi su neposredno pred porođaj gospođe Braun počeli da se utrkuju kako bi kupili autorska prava za ceo svet za priču o porodici Braun i o prvoj bebi začetoj in vitro fertilizacijom; na primer, magazin Enquirer je pokušao da podmiti upravnika nudeći mu 100.000 dolara za detalje o porođaju. Kako su dr Steptou i dr Edvards odbijali da daju intervjue novinarima, jer su, pored ostalog želeli da obezbede anonimnost Braunovih od samog početka, novinari su van svih uzusa novinarske etike počeli da osim senzacionalističkih izveštavanja o ovoj medicinskoj situaciji, naprosto nagađaju činjenice u svojim tekstovima: Newsweek je pisao o dr Edvardsu koji je često putovao u društvu zeca koji je služio kao putujuće prihvatilište za jajnu ćeliju koja se istražuje; dr Steptou je prema istom listu, opisivan kao upadljiv i na izvestan način misteriozan lik, koji odbija da govori o svom poreklu. Itd. Nakon rođenja prve „bebe iz epruvete“, u naslovima dnevnih novina su osim nepreciznosti i već pomenutog senzacionalizma, širene i glasine, na primer „Beba iz epruvete zamalo umrla“ (inače, gospođi Braun je tokom celog boravka u bolnici sugerisano da ne gleda televiziju i da ne čita novine, a rečeno joj je i da ne prilazi prozorima kako bi izbegla teleskope usmerene u njen prozor). 

Dakle, svi ovi detalji ukazuju na permanentan medijski pritisak kojim su bili izloženi i lekari i pacijenti u pominjanim slučajevima. Za razliku od dr Barnarda koji, željan slave, protivno svim načelima medicinske etike nije svom pacijentu obezbedio anonimnost, adekvatnu negu i mir koji je neophodan svakom pacijentu i nakon nekog jednostavnijeg zahvata, pioniri in vitro fertilizacije, dr Steptou i dr Edvards su se trudili da obezbede anonimnost i mir gospođi Braun, a jedan od ovih lekara je uspeo da obezbedi i fond za staranje o prvoj bebi začetoj in vitro fertilizacijom prodajom ekskluzivne priče za 100.000 dolara. Kada je reč o sasvim novoj, revolucionarnoj, medicinskoj situaciji kakve smo imali u navedenim primerima, realno je očekivati pritisak medija u potrazi za ekskluzivnim pričama, senzacionalizam, pa i nepreciznosti u obaveštavanju koje su posledica ne samo neznanja i neupućenosti novinara u kompleksne medicinske probleme, već i posledica globalnog trenda tabloidizacije medija. 

U ključu ovog trenda možemo tumačiti i aktuelan odnos medija i javnosti prema lekarskoj profesiji i medicinskim profesionalcima u savremenoj Srbiji. Naime, u sredstvima javnog informisanja, prevashodno u štampi, sve češće se slučajevi, odnosno sudski postupci u kojima se postavlja pitanje krivične odgovornosti lekara zbog grešaka i nesavesnosti u radu, predstavljaju, u najmanju ruku, senzacionalistički. 

Kako analizuje Slobodan Savić, neretko se dešava da svoje mišljenje o ispravnosti rada medicinskih profesionalaca, javno i vrlo kritički saopštavaju osobe koje u profesionalnom smislu nisu ni u kakvoj vezi sa medicinom. Tako se, na primer, u listu Kurir (4.09.2004. godine) pojavio članak pod nazivom „Skandal“ i sa podnaslovom „Otišao na operaciju diskus hernije, a hirurg mu probušio aortu koja ide u levu nogu“ (očigledno nepoznavanje osnovne anatomske činjenice nije sprečilo novinara Kurira da obznani svoj kritički sud o radu hirurga i o navodnoj teškoj posledici njegove greške). U sredstvima javnog informisanja senzacionalističke osude lekara se, upućuje Savić, javljaju preuranjeno, onda kada neispravnosti u radu tih medicinskih profesionalaca još nisu dokazane. Na primer, u listu Blic (06.06.2008. godine) u tekstu pod nazivom „Lekari sramno štite ubice male Anje“ nedvosmisleno se sugeriše da su ubice devojčice lekari koji su joj operisali kataraktu, jer je u toku opšte anestezije naglo pogoršano zdravstveno stanje pacijentkinje koja je kasnije umrla; u drugom listu pojavio se članak u kome je novinar u samom naslovu već doneo presudu, iako je sudski postupak tek započet – „Podignuta optužnica zbog smrti pacijentkinje Jelice Radović. Lekari iz klinike „Decedra“ odgovorni za smrt devojke“. Jasno je da ovakva javna stigmatizacija medicinske profesije i lekara može imati veoma teške posledice za dalju profesionalnu aktivnost, čak i ako se kasnije, u sudskom postupku definitivno isključi odgovornost ovih medicinskih profesionalaca. 

Uprkos opisanom aktuelnom odnosu medija prema lekarskoj profesiji, interesantno je sledeće zapažanje o sličnosti lekarske i novinarske profesije. Naime, analizujući odnos medija  i lekara, Tatjana Radosavljević uočava sledeće sličnosti: lekar obavlja odgovoran, složen i stresan posao lečenja pacijenata, poštujući odredbe Kodeksa profesionalne etike, a zdravstvena delatnost je javna delatnost; novinar pomaže ostvarivanju prava javnosti da bude upoznata sa činjenicama, oblikuje vesti, učestvuje u formiranju stavova poštujući odredbe Novinarskog kodeksa; česti su napadi na lekare u obavljanju svoje delatnosti, česti su napadi na novinare u obavljanju svoje delatnosti; nešto više od trećine ispitanih građana Srbije misli da su novinari korumpirani, isto toliko, a možda i nešto više ispitanih građana misli da su lekari korumpirani. Autorka zaključuje, a mi ćemo se složiti, da će grešaka uvek biti, kako lekarskih, tako i novinarskih, no zadatak novinara jeste da stvari oko lekarske greške čine vidljivim, a ne da ih procesuiraju. No, sa potonjim u vezi, pomenimo i to da je u maju 2010. godine u okviru javne rasprave, javnost Srbije upoznata sa nacrtom Preporuka za izveštavanje o medicini, tačnije sa nacrtom svojevrsnog Kodeksa koji su sastvaili novinari u saradnji sa lekarima kako bi izveštavanje o medicini bilo korektno i objektivno i kojeg bi trebalo da se ubuduće pridržavaju novinari u okviru izveštavanja o medicinskim temama, na primer, prilikom izveštavanja o korupciji u zdravstvu, izveštavanja o toku i ishodu lečenja, o mentalnim poremećajima i samoubistvu, o epidemijama, o HIV-u i AIDS-u itd. U okviru ove javne rasprave koja je održana u Medija centru u Beogradu 25.05.2010. godine, deo novinara je demonstrativno napustio raspravu uz obrazloženje da su Preporuke za izveštavanje o medicini nametnute novinarima, te da će ograničiti novinarsku kreativnost «jer lekari ne mogu da uče novinare kako da pišu, kao što i novinari ne uče lekare kako da leče». Ipak, smatramo, sama ideja pisanja Preporuka za izveštavanje o medicini koja je potekla upravo od novinara koji poštuju odredbe Novinarskog kodeksa, pokazatelj je tendencije da će se u dogledno vreme komunikacija između ove dve javne profesije, novinarske i lekarske, poboljšati.

Možemo zaključiti da se senzacionalističkim izveštavanjem, sa dosta nepreciznosti, ali i neznanja i neupućenosti u kompleksnu medicinsku problematiku, stvara i atmosfera opšteg nepoverenja prema lekarskoj profesiji koja je loša startna pozicija za osnovni i najbitniji komunikacijski nivo koji obuhvata svaki konkretan odnos lekar-pacijent. Zato smatramo da razmatrani komunikacijski nivo odnosa medija, javnosti  i lekarske profesije i lekara ne sme biti zapostavljen u analizovanju komunikacijskih aspekata svakog konkretnog odnosa lekar-pacijent. 

     Iz knjige Bioetika i medicina, Akademska knjiga, Novi Sad, 2012.