Novoj modi ime je ethical fashion. Morala, kao i para, nikada dosta. Nije li utješno znati da na svijetu postoje ljudi vođeni visokim moralnim imperativom, ljudi čija moralnost zahvata i odjeću koju nose? 

Ethical fashion je garderoba koja je, tvrde oni koji je prodaju, napravljena po najvišim ekološkim standardima, uz puno poštovanje principa održivog razvoja. Tu garderobu ne prave djeca, nego trećesvjetski radnici koji su, tvrdi se, za svoj rad pošteno plaćeni. Dakle: ako nećete da vas grize savjest zbog toga što je tokom izrade vaše odjeće neko izrabljivan ili je uništavana priroda – kupujte ethical fashion.

Kada sam namerio napisati par redova na ovu temu, upitao sam nekoliko ljudi iz svog okruženja ko su osobe koje za njih predstavljaju moralne uzore. Njihova reakcija bila je više nego indikativna i interesantna. Niko nije naveo neko ime ,,iz prve“, a najčešće ni posle dužeg razmišljanja. A u etičkoj literaturi više izgovora nego odgovora, ako se neko uopšte šire i bavio time.

Ko su moralni uzori? Zašto je tako teško navesti konkretna imena? Da li se radi o davno iščezloj kategoriji? Trebaju li nam moralni uzori uopšte i mogu li istinski i postojati u vremenu trange-frange preživljavanja, lopovskog ,,morala“ i života gde se sve unižava i sve je na prodaju? 

Kad se postavi pitanje o tome ko su moralni uzori, koje vrednosti i postupci ih čine takvima, već na prvom koraku suočavamo se sa dubokim relativizmom naših predstava o moralu, dobru, čestitosti, sa relativizmom naših ,,opisa“ valjanih ljudi i dela. Ne postoji konsenzus o tome šta pod moralom treba podrazumevati, pa tako ni konsenzus o konkretnim ljudima i njihovom moralnom delovanju. Često ista osoba, dobro je poznato, za nekoga predstavlja primerno moralnu osobu, uzora ili heroja, a za nekog nemoralnu, izdajnika ili zločinca.

U kompleksno polje komunikacije u medicini spada i komunikacijski nivo čije razmatranje ne smemo zaobići, posebno zbog činjenice značajnog uticaja masovnih medija na formiranje stavova pojedinaca i kreiranje javnog mnenja uopšte u savremenom svetu. Ovaj komunikacijski nivo obuhvata specifične odnose lekara/lekarske profesije, javnosti i medija i etičke dileme koje se mogu javiti u ovim odnosima. 

Autorka: prof. dr Ljiljana Zergollern

U zadnje se vrijeme često sreću napisi, čak i u dnevnim novinama o bioetičkom problemu djeteta začeta in vitro fertilizacijom (IVF) ili oplodnjom i transplatacijom embrija u maternicu žene, buduće majke, ali bez spolnog čina (FIVET, fertilisatio in vitro+embrio-transplatation). Zajednički naziv za sve tehnike nespolne oplodnje jest - medicinski potpomognuta oplodnja.

U novinskim, a i stručnim člancima, još uvijek su jasno suprotstavljena dva stajališta: ono prvo, biomedicinskih stručnjaka, zajedno s roditeljima djece rođene kroz potpomognute trudnoće i filozofima-sekularcima, a zatim i ono drugo, teoloških, osobito katoličkih predstavnika, koji tako začetu djecu, ne smatraju prirodninama, dakle, prirodno nastalim jedinkama ili osobama, nego umjetninama, artefaktima, djecom koja su umjetno stvorena, koja su ,,ljudske proteze"(Delaisi de Paraseval, 1989).

KADA SE KAŽE NEMORAL, NAJČEŠĆE SE MISLI NA NEPRIHVATLJIVO SEKSUALNO PONAŠANJE. IPAK, NA PITANJE ŠTA JE TO PRIHVATLJIVO, MALO KO ĆE DATI VALJANI ODGOVOR, NEOPTEREĆEN KULTUROLOŠKIM, VERSKIM, (MALO)GRAĐANSKIM I SLIČNIM PREDRASUDAMA

Igor Primorac je naučni savetnik u Centru za primenjenu filozofiju i etiku na Univerzitetu u Melburnu. U knjizi Etika i seks, koju je 1997. godine objavio ugledni izdavač Rutledž, a nedavno u okviru edicije "Primenjena etika" na srpskom jeziku Službeni glasnik, profesor Primorac govori o tome da li je seks namenjen rađanju dece, ili pripada (erotskoj) ljubavi, ili predstavlja osobeni "jezik tela" ili je, naprosto, izvor zadovoljstva. U zapadnoj kulturi, kao i drugde, te koncepcije jedna drugoj konkurišu.