U kompleksno polje komunikacije u medicini spada i komunikacijski nivo čije razmatranje ne smemo zaobići, posebno zbog činjenice značajnog uticaja masovnih medija na formiranje stavova pojedinaca i kreiranje javnog mnenja uopšte u savremenom svetu. Ovaj komunikacijski nivo obuhvata specifične odnose lekara/lekarske profesije, javnosti i medija i etičke dileme koje se mogu javiti u ovim odnosima. 

Ćutanje, nereagovanje, pasivnost, posmatranje? Ipak, i nereagovanje je svakako vrsta reagovanja jer doprinosi određenom ishodu, recimo, utiče da konkretan ishod bude događaj A, a ne događaj B... Da li će novinar XY priskočiti u pomoć čoveku koga je zahvatio plamen, ili će samo zabeležiti kamerom ceo događaj? Da li će lekar XYZ pružiti pomoć osobi koju je zadesio srčani udar na ulici ili će nastaviti svoju šetnju jer nije u ordinaciji? Novinarska etika i lekarska etika nalažu moralno ispravno ponašanje u svakoj situaciji, ipak, brojni su primeri koji potvrđuju suprotno. Kako će se običan, „svakodnevni pojedinac“ ponašati u sličnim situacijama, zavisi svakako od njegove/njene životne etike... Da li će odlučiti da samo posmatra? I zašto se ljudi sve češće odlučuju da samo mirno posmatraju dramatične životne situacije? Savremeni sociolozi i psiholozi nude objašnjenja mahom vezana za sveprisutno otuđenje i atomizovanost savremenog globalnog društva. Postoje i objašnjenja domaćih sociologa koja upućuju na apatiju i pasivnost kao rezultat razaranja društva na prostoru bivše SFRJ tokom 90-ih godina XX veka, tačnije, kao rezultat sociocida ili društvoubistva. Jedan od rezultata dugotrajućeg sociocidnog procesa koji se ogledao u masovnom osiromašenju, ratnim razaranjima i gubljenju poverenja u društvene institucije, jeste i moralocid, odnosno ubistvo morala na svim nivoima, od mikro-  do makro-socijalnog. Veliki broj sociologa i psihologa slaže se u oceni da su sociocid i moralocid indukovani odozgo – dakle, ako, na primer, političari nekažnjeno „kradu(ckaju)“, zašto to onda ne bi mogao da čini i običan „svakodnevni“ pojedinac u svom svakodnevnom životu? Zasigurno se i fenomen posmatranja, odnosno neučestvovanja može tumačiti u ključu moralocida.

Šta je to bioetika i ima li je u Srbiji? – opravdana su pitanja, kako za stručnu, tako i za laičku javnost. Smatra se da je bioetika, kao etika života u najširem smislu (starogr. βιος, odnosno bios – život) nastala 1970. godine kada je američki onkolog i biohemičar Van Renseler Poter (Van Rensselaer Potter) skovao termin bioetika koristeći ga prvi put u svoja dva članka, a sledeće godine u svom delu Bioetika – Most prema budućnosti (Bioethics – Bridge to the Future). S druge strane, neka novija bavljenja istorijom bioetike otkrivaju činjenicu da još davne 1927. godine Fric Jar (Fritz Jahr), protestantski sveštenik i filozof u svojim radovima koristi termin bio-etika razmatrajući i proširujući Kantov (Immanuel Kant) moralni imperativ na sve oblike života. Tako u duhu vremena koga su obeležili moralni izazovi u vezi sa razvojem sekularnih i pluralističkih društava, Jar redefiniše moralne obaveze prema ljudskim i neljudskim oblicima života, dajući nacrt koncepta bioetike kao akademske discipline, principa i vrline. Ipak, brojni autori se slažu u oceni da se definitivnim rođenjem bioetike smatra formiranje prvog etičkog komiteta 1962. godine u Sijetlu (Seattle) kada je trebalo odlučiti kome će od 15000 bubrežnih bolesnika koliko ih je tada bilo u tom gradu biti dostupan prvi i tada jedan jedini aparat za dijalizu. Prvi etički komitet u stvari je bio prvo autentično bioetičko telo čija je glavna karakteristika raznolikost: u njegovom sastavu bila su samo dva lekara, a ostali članovi su bili medicinski laici, pripadnici različitih poziva i zanimanja: nastavnici, pravnici, sociolozi, radnici, domaćice itd.