Naučni radnici, bodovi i više...

Nevolja je, međutim, u tome što je jedan broj (mlađih) istraživača i (starijih) naučnika u Srbiji, još uvek poznatih pod prozaičnim zajedničkim nazivom „naučnih radnika“, shvatio uvođenje tzv. kvantitativnih kriterijuma u vrednovanje naučnih rezultata u duhu pomenute kampanje: umesto da se bave naukom, oni su pre svega posvećeni prikupljanju bodova, jer bodovi daju pravo na sve ostalo, pri čemu su sadržaj i smisao rezultata sasvim nevažni. Najzabavnije je što sličnost sa akcijom pomenute aviokompanije ide i dalje od navedene analogije. Pošto se kod nadležnog ministarstva ne prebrojavaju samo objavljeni tekstovi i knjige, već i učešće na konferencijama i naučnim skupovima, što podrazumeva i putovanja, zvanične biografije takvih naučnika liče na redove vožnje na terminalima međunarodnih aerodroma, gde crvene lampice stalno trepere. Neki u svojim biografijama više i ne navode razloge svojih putovanja (naziv predavanja koje su održali ili konferencije na kojoj su učestvovali) već samo imena gradova i datume, „od – do“. Nedostaje još jedino broj pređenih milja.

Čini se kao da se optimizam takvih „naučnih radnika“ zasniva na uverenju da će, prema zakonima Hegelove dijalektičke logike (u njenom pogrešnom, Engelsovom tumačenju), kvantitet bodova kad-tad morati da pređe u novi kvalitet, ili, čak, da sve može da pređe u sve i u bilo šta, pri čemu je, ponovo, sadržaj sasvim nevažan: profesionalne veze prelaze u pozive na naučne skupove, skupovi u objavljene tekstove, tekstovi u bodove, bodovi u viša naučna zvanja, zvanja u novac, novac u moć, moć i novac zajedno u nova poznanstva i veze; stari uspesi u nove uspehe, u još više novca, u još više bodova… Otuda i završne reči u naslovu ovog teksta: „bodovi i više“.

Ali, broj ostvarenih bodova sam po sebi ne donosi kvalitet. To dobro znaju vezilje goblena, uključujući i one koje rade prema već postojećem šablonu. Mada se, uopšte uzev, vrednost nekog Vilerovog goblena meri „brojem bodova“, to ne znači da treba ubadati nasumice. Iz veza treba da proizađe i neki lik, neki sadržaj: koncert u parku ili mrtva priroda. U nauci je, naravno, inventivnost još potrebnija. A upravo ona izostaje kod naučnika „kvantitativnog“ tipa, koji neumorno štancuju svoje „naučne radove“. Njihova nastojanja mogla bi se uporediti sa poslom neke pomahnitale vezilje koja, u mraku i neznanju, naslepo bode iglom u sve frenetičnijem tempu, pa kako ispadne, u nadi da će se svi njeni „bodovi“ već negde zbrojiti; možda u nekom kafkijanskom zamku, gde zbir bodova overava Veliki Državni Brojač, kome, kao i svakom božanstvu, treba redovno prinositi žrtve. Ironija je, naravno, u tome što čak ni „uspeh“ na tom planu ne donosi i novi kvalitet. Naučni radnici, naučni putnici i skupljači bodova zapravo se nadaju da će im ovi omogućiti da postanu nešto više od onoga što jesu i što su oduvek bili, a što će i nadalje ostati (od čega najviše strahuju).

Stiven Hoking se jednom prilikom pozvao na poređenje naučnika sa prostitutkom: oboje su plaćeni za posao koji im pruža zadovoljstvo. Sumnjamo da bi se prostitutke, ili, kako se danas kaže, „seksualne radnice“, složile sa tom opaskom o zadovoljstvu. Postoji, međutim, i manje romantičan način da se sagleda sličnost u položaju naučnih radnika i seksualnih radnica. Poznati savremeni probabilista Nasim Nikolas Taleb služi se vrlo inspirativnom razlikom između skalabilnih i neskalabilnih zanimanja. Neskalabilna zanimanja plaćena su prema kvantumu obavljenog posla: prema broju mušterija, broju radnih sati, broju pređenih kilometara. Skalabilna zanimanja, nasuprot tome, zahtevaju nove ideje, tj. kreativnost. Ako ste inventivni, Vi, po definiciji, smišljate nove ideje, a njihova vrednost ne počiva na pukom kvantitetu. Zato inventivnost ne može da se meri.

U koju kategoriju spada naš naučni radnik? Njegova predstava o sopstvenoj delatnosti počiva na zabludi da kumulativna logika može da proizvede nešto vredno i novo; da će broj tekstova, broj bodova, broj organizovanih skupova i konferencija rezultirati novim kvalitetom, „zadovoljstvom“ u najširem smislu reči. Okreni obrni, opet smo kod javne kuće. Ali, kao što kod prostitutke izostaje zadovoljstvo, tako kvalitet izostaje kod naučnog radnika koji je opsednut kvantitetom. U suštini, oboje se bave neskalabilnim zanimanjem. Prostitutka je plaćena na sat, tj. prema broju mušterija. Slično tome, naš naučni radnik, ako je nesposoban za kreativno razmišljanje, pokušava da izgradi svoj prestiž mukotrpnim uvećavanjem broja bodova, broja tekstova, broja skupova.

Vratimo se sada na sliku o vezilji koja u mraku nasumice bode/umnožava bodove. Ta slika neodoljivo podseća na klasični prikaz slučajnosti u kojem čovek s povezom preko očiju iz jedne posude izvlači loptice koje su sve iste veličine, ali različite boje (recimo, crvene i plave). Uprkos tome što su pojedinačna izvlačenja u ovom eksperimentu međusobno kauzalno nezavisna, njegov rezultat, sasvim očigledno, zavisi od broja izvlačenja: što je broj izvlačenja manji, to je manja verovatnoća da će uzorak verno da reprezentuje učestalost crvenih i plavih loptica u posudi, i obrnuto. Naš naučni radnik bi, prema tome, s razlogom mogao da poveruje da će velikim brojem nasumičnih bodenja doći do nečeg novog, u skladu sa onom dobro poznatom narodnom da „i slepa koka ponekad ubode zrno“. Važno je zapaziti da naučnik ovde više nije prisiljen da se poziva na ekstatično-orgazmičku teoriju koja nam kaže da sve može da pređe u sve, već na mnogo popularnije savremeno tumačenje verovatnoće kao relativne učestalosti: što više bodova skupim/što više naučnih skupova posetim/što više kilometara pređem, to je verovatnije da ću smisliti nešto zaista vredno.

Nismo li, onda, zlonamerni prema našoj naučnoj vezilji? Na ovom mestu suočavamo se sa jednim suptilnim, a pritom jako važnim obrtom. Neskalabilne delatnosti se uvek suočavaju sa imanentnim ograničenjem kapaciteta: naime, ako ste plaćeni po satu ili po učinku, jasno je da to ograničava vaše domašaje. Ne možete da imate više gostiju u restoranu nego što vaš restoran ima mesta, ne možete za jedan sat da imate više klijenata nego što je to fizički izvodljivo, ne možete da sakupite beskonačno mnogo bodova. Zato se bavljenje naukom odvajkada više asocira sa dekartovskom meditacijom nego sa vrzmanjem po aerodromima, a ogromni broj stereotipnih tvrdnji po vrednosti je potpuno nesamerljiv sa jednom jedinom kreativnom idejom. Nauka je nešto sasvim različito od naučnog turizma. Zato bismo mogli reći, varirajući jednu Talebovu tvrdnju: čuvajte se neskalabilnog (i u nauci, ili, pre svega u nauci). Tome bismo mogli dodati: čuvajte se i onih koji slepo veruju u neskalabilno.

Eva Kamerer, Vladimir Milisavljević
Prvobitno objavljeno na Peščaniku