Ćutanje, nereagovanje, pasivnost, posmatranje? Ipak, i nereagovanje je svakako vrsta reagovanja jer doprinosi određenom ishodu, recimo, utiče da konkretan ishod bude događaj A, a ne događaj B... Da li će novinar XY priskočiti u pomoć čoveku koga je zahvatio plamen, ili će samo zabeležiti kamerom ceo događaj? Da li će lekar XYZ pružiti pomoć osobi koju je zadesio srčani udar na ulici ili će nastaviti svoju šetnju jer nije u ordinaciji? Novinarska etika i lekarska etika nalažu moralno ispravno ponašanje u svakoj situaciji, ipak, brojni su primeri koji potvrđuju suprotno. Kako će se običan, „svakodnevni pojedinac“ ponašati u sličnim situacijama, zavisi svakako od njegove/njene životne etike... Da li će odlučiti da samo posmatra? I zašto se ljudi sve češće odlučuju da samo mirno posmatraju dramatične životne situacije? Savremeni sociolozi i psiholozi nude objašnjenja mahom vezana za sveprisutno otuđenje i atomizovanost savremenog globalnog društva. Postoje i objašnjenja domaćih sociologa koja upućuju na apatiju i pasivnost kao rezultat razaranja društva na prostoru bivše SFRJ tokom 90-ih godina XX veka, tačnije, kao rezultat sociocida ili društvoubistva. Jedan od rezultata dugotrajućeg sociocidnog procesa koji se ogledao u masovnom osiromašenju, ratnim razaranjima i gubljenju poverenja u društvene institucije, jeste i moralocid, odnosno ubistvo morala na svim nivoima, od mikro-  do makro-socijalnog. Veliki broj sociologa i psihologa slaže se u oceni da su sociocid i moralocid indukovani odozgo – dakle, ako, na primer, političari nekažnjeno „kradu(ckaju)“, zašto to onda ne bi mogao da čini i običan „svakodnevni“ pojedinac u svom svakodnevnom životu? Zasigurno se i fenomen posmatranja, odnosno neučestvovanja može tumačiti u ključu moralocida.