MILOŠEVIĆ JE POBEDIO!

Staro je pitanje procene uloge pojedinih ličnosti u istorijskim događajima, odnosno dilema koliki je udeo njihovih psihičkih i moralnih kvaliteta, retoričkih sposobnosti, harizme, itd. U proceni te uloge ne treba preterati, jer su uvek presudni društveni procesi, često kompleksni i dugotrajni, u okviru kojih određeni pojedinci predstavljaju trenutnu, bolju ili lošiju artikulaciju nekih ideja i postupaka, a nikako bogomdani i svemoćni uzročnik. Milošević ništa nije napravio sam. On je, u dvojcu sa svojom suprugom,  šarlatanski koristio infantilnu potrebu pretežnog dela naroda da se zaljubljuje u vođe (i po njihovom diktatu čini svakakve ludosti, protiv sopstvenog interesa). Kao što je to uostalom slučaj i danas. I samog Miloševića je centrifuga događaja na kraju stavila na zasluženo mesto. Od umišljanja da je vožd svekolikog srpstva i državnik važan u svetskim okvirima, završio je sa lisicama na rukama, i rukama na leđima, družeći se sa sličnim ševeningenskim vucibatinama i nadmudrujući sa svedocima: ,,Kažite mi, koliko ste ovaca imali?“ 

Ovde, dakle, i ne govorimo o Miloševiću kao pojedincu, već o nečem drugom. Za ovu temu bitnije je to da je Milošević korespondirao mentalnom stanju većine, kao i činjenica da se zlo podignuto njegovom vladavinom u različitim formama, ali na suštinski način, još uvek održava. Neko može reći da se ,,nešto ipak promenilo“, da ,,nije baš sve isto“ i sl. Međutim, kakva je to uteha? Da li je to ,,nešto“ suštinski ili kozmetički drugačije? Da li smo kao društvo ostvarili neki istinski pomak? Hoćemo li posmatrati stvari sa stanovišta večnosti? Ako tako gledamo, moguće da će jednog dana (naravno ,,lepog“) ,,sve biti dobro“ i da će se ova zemlja upristojiti. Ako posmatramo sa stanovišta trajanja prosečnog ljudskog života i njegovog kvaliteta - sve je upropašteno. Ne živimo dugo kao kornjače sa Galapagosa. Šta je pobeda destruktivne politike nego da traje, uz strahovito gubljenje vremena onih koje ta politika ,,pogađa“? Naravno, naivno je bilo verovati, a neki su verovali, da se stanje u državi koja je doživela takav sunovrat može radikalno poboljšati u nekom kraćem vremenskom roku. Sva politička agonija i lutanja nakon 2000. godine to potvrđuju. Međutim, teško da je iko mogao zamisliti da će se ,,balast prošlosti“ toliko efikasno i fatalno etablirati, i na takav način dubinski prožeti pore društva, ,,pojesti“ iole zdravu ,,supstancu“. Za vreme Miloševića postojalo je uverenje da, ipak, postoji jedan značajan demokratski i proevropski potencijal, koji bi se posle njegovog pada oslobodio i okrenuo stvari u dobrom smeru. Sada se može reći da je to bila potpuna iluzija.

Svi narodi imali su tokom svoje duge istorije posrnuća, neslavne epizode, sulude vođe, ali su, posebno je to slučaj sa nemačkim narodom, znali izvući pouke iz svojih loših iskustava, promeniti smer, uhvatiti priključak. Zašto to nije slučaj sa nama? Zašto je ovo društvo do te mere bolesno, da je po velikom broju parametara najgore u Evropi? Zašto su građani do te mere hipnotisani i potrošeni, bez znanja i snage da sagledaju svoj elementarni interes? Zašto su tako efikasni mehanizmi amortizacije nezadovoljstva? Zašto su dominantne najgore osobine koje neminovno survavaju jedno društvo? Ovaj narod je, tokom svoje istorije, znao biti i promišljen i vredan, znao je biti na pravoj strani, imao je svoje svetle slobodarske dane, svoje hrabre i pametne ljude. Ipak, danas, kao da se sve ono loše mentalitetsko, što se vuklo od turskih vremena pa nadalje, slilo u sadašnjost.

Zašto je Milošević pobedio?

Zato, naravno, jer neki segmenti njegove politike i dalje opstaju, kao i efekti onoga što je činjeno za vreme njegove vladavine:

- Odnosi sa susednim narodima, temeljno poremećeni ratovima čiji je kolovođa Milošević bio, i danas su veoma loši, čak i sitni incidenti pokazuju da je mržnja i dalje znatna, jer je iza nacionalističkog divljanja ostala pustoš u vidu mrtvih, traumatizovanih preživelih žrtava i stotina hiljada izbeglica koje su uglavnom svih ovih godina živeli u neregularnim uslovima. 

- Miloševićevi kadrovi sabrani u SPS-u, partiji koju je osnovao, ponešto ušminkani, ali sa svojom poznatom bahatošću i beskrupuloznošću, i dalje su na vlasti.

- Miloševićevi puleni, odgajani u okviru JSO kao udarna ratna pesnica, nastavili su svoje krvavo delovanje i posle njegovog odlaska sa vlasti, a finale tog delovanja (što se može posmatrati kao ,,duga ruka“ Slobodana Miloševića) bilo je ubistvo Zorana Đinđića.

- Legalizovan je sumnjivo stečeni kapital i pljačka vršena za vreme Miloševićeve vladavine, čime su razni kriminalci i kontroverzni biznismeni zacementirali svoj povlašteni položaj.

- Državna politika vezana za Kosovo, i posle Miloševića bila je slična onoj na kojoj je umišljeni vožd i isplivao, puna iste demagogije, zaklinjanja i mitomanstva, sa katastrofalnim procenama. Sadašnji zaokret nedovoljan je i zakasneo, on je iznuđen, nakon katastrofe, kao što je to bio slučaj i sa ,,Kumanovskim sporazumom“ svojevremeno.

- Stasale su generacije mladih, rođenih tokom Miloševićevog vakta, koje su odrastale u neregularnim uslovima. I sada sve to dolazi na naplatu. Upravo te generacije, prezrive prema znanju i obzirima, danas uporno i efikasno reprodukuju duh nacionalizma i najgore oblike konzervativizma. Ogroman broj njih divlja, bez perspektive, izgubljeni pre nego što su zaista i počeli živeti. Deo je svoje snove usmerio ka tome da, bez ikakvih uverenja, preko neke partije, ma koja bila, dođe do posla, ili da, bez ikakvog truda, završi neki sumnjivi fakultet gde i profesori sriču slova. Ta tužna mladost nije u stanju da organizuje valjan jednodnevni protest, a kamoli da se tri meseca bori za poštovanje građanska prava, kao što je bio slučaj sa protestima 1996/7.

- Po ,,doktrini šoka“, koju je izložila Naomi Klajn, pojednostavljeno rečeno, lokalni lideri i diktatori,  nominalno veliki borci za nezavisnost svoje zemlje, izazivajući ratove, usput pružajući ,,otpor svetu“, posebno SAD, u krajnjem, najefikasnije ostvaruju interese kapitalističkih zemalja i dovode ih u dotičnu zemlju. Kapitalistički moćnici, kako argumentuje Klajnova, koriste ratove i prirodne katastrofe, da bi u ,,zemljama na kolenima“ naoko ,,uvele red“, a u suštini nametnule neoliberalni ekonomski model. Tako se privatizacijom i kresanjem socijalnih prava do kraja uništavaju već prilično razorena društva. To se upravo i desilo nakon Miloševićeve vladavine, slično kao i posle Sadamove u Iraku. Da bi se plate i penzije povećale mizernih pet posto, vlasti se mesecima moraju nagađati sa MMF-om. Radno pravo u potpunosti je podređeno poslodavcima, dok je socijalna zaštita gotovo katastrofalna. Šikaniranje pri zapošljavanju, uslovi rada koje bi mogao opisati samo Dikens, štrajkovi glađu radnika, odsecanje prstiju, sve to je deo svakodnevice na koju smo već svikli. Iako su granice otvorene, to za dobar broj građana ne znači baš ništa jer nemaju novca otići ni do susednog mesta. Za većinu građana i dalje važi grafit iz devedesetih, ispisan negde oko Slavije: "Uživaj opštu nemoć”.

Ovaj tekst je, naravno, samo deskripcija onog što je većini dobro znano. Sve je to lako razumeti, a teško živeti. Ne treba imati iluzije, i neke ranije generacije nisu imale idilične situacije, neke je zapalo da žive u teškim vremenima svetskih ratova, ali je barem postojala nada, periodi zanosa i obnove. Mi danas imamo državu koja se delegitimisala kao ozbiljna tvorevina i vladavinu rajinskog mentaliteta kao dokaz da je neka vrsta našeg usuda to što nikad nismo došli do građanina, koji zna svoja prava i spreman je da se za njih bori. Srbija je zemlja ljudi iz kojih je isisan svaki vitalitet, zemlja nezadovoljnih i promašenih života, zemlja obezdrumljenih. Zato je Milošević pobedio i pobeđuje, iako ga odavno nema.