Pitanje prostitucije

Od svega, najmučnija je ipak bila spoznaja što kolektivni odlazak u javnu kuću ima u suštini ritualni karakter. Ono je postalo deo kulture, unutar određene tradicije momaštva i mačizma. Najzanimljivije anegdote su, iz nekog razloga, gotovo po pravilu povezane sa seksualnim iskustvima i iskustvima pod dejstvom alkohola. Dakle, nije samo deterministička biologija i neizdrživi nagoni, o kojima govore naturalistički i psihoanalitički orijentisani psihijatri, psiholozi, seksolozi i drugi, već i velikim delom društvo i pritisak okruženja je ono što utiče na seksualno ponašanje.

Zakonodavstvo i regulacija prostitucije je pokušaj humanizacije nečega što ne može da se napravi humanijim. Prvo trebaju da se humanizuju konzumeri. U gomili rešenja, ovakvih ili onakvih, pitanje prostitucije ostaje pitanje potražnje i to je isključivo zločin korisnika seksualnih usluga. Zabrana nije rešila ni konzumiranje droge, ni alkohola, ni potražnje za oružjem itd. tako da ne rešava ni problem prostitucije, sve dok postoji potražnja. Zabrana, kako to obično biva, vodi ka novoj kriminalnoj patologiji i to je jedan od kontinuiteta u svetskoj kriminologiji.

Ispostavlja se da su one prostitutke koje su zemljama gde je legalizovan prostitucija srećnice koje imaju koliko toliko bolji tretman od svojih koleginica koje pružaju usluge u nekim drugim zemljama gde je nivo ljudskih prava daleko lošiji. Prostitucija je različito regulisana i svaka zemlja ima posebno zakonodavstvo. Uglavnom je zbranjena tzv. prisilna prostitucija tj. primoravanje na ovu delatnost. Koliko to može biti dobrovoljan čin a ne prinuda bilo koje vrste, da li direktna sila ili egzistencijalni uslovi suvišno je govoriti. Sve u svemu, iza legalizacije prostitucije stoji interes fiskusa da ta kolosalna industrija deo zarade u vidu poreza podeli sa državom.

Generalno, prostitucija je ušla u kulturu i nije usko vezana samo za profesionalno prodavanje tela i telesnih zadovoljstava. U mnogim zemljama devojke koje su se oslobodile navodno patrijarhalnog morala čednosti, spajanje sa otvorenim svetom vide kroz oslobađanje svoje seksualnosti pomešane sa seksualnim kosmopolitizmom koji koriste imućniji turisti i posetioci, u zemljama kao sto su Česka, Ukrajina i Rusija, gde se vremenom razvio kult lakih žena. U Srbiji smo ponosni da imamo lepe žene i presretni smo kad to stranci i posetioci konstatuju. Kao da je to posebno kulturno dostignuće a ne etnobiološka slučajnost koja je daleko od pitanja inteligencije, duha ili dotičnog seksualnog morala.

Koliko je pitanje prostituisanja licemerno vidi se po prostituciji koja se zbiva na područjima gde su stacionirane međunarodne mirovne snage, Nato baze i sl. Upravo međunarodni centri moći i njihove policijske i pravne ispostave koji treba da se bave suzbijanjem ove prakse su u samom centru prostitucije i trgovine ljudima koja je sa njom povezana. To se sve zataškava na najvećim nivoima međunarodne politike, zarad imidža dotičnih vojnih i političkih institucija.

Seks je pored svega postao pomodarstvo i takodje ima potrošački karakter. Nešto što se podstiče, način života više vezan za kulturu nego prirodne pulzije. Nema čednosti, u kojoj je seks spontani produžetak dvoje ljudi koji su u ljubavi, to je ostalo nešto staromodno što je za romane, poeziju ili viteške dvoboje Puškinovog tipa. Sve se seksualizuje, i onda je normalno da dolazi do tzv. poremećaja kontrole seksualnog instinkta, kako bi rekli u struci. Odnos prema seksu je stvar senzibiliteta ličnosti a u panseksualnom društvu je postalo nemoguće biti osećajan i čedan, vrednosti koje se pored svega toga još sistematski degradiraju i izvrgavaju podsmehu.

Generalno, odnos prema prostituciji se kreće od odobravanja do formalne zabrane. I u deklarativno religioznim zemljama prostitucija pod velom cveta. Ona u konzervativnom patrijarhatu nije bila ništa manja, što znamo iz svih ranijih istorijskih epoha, kroz hetere, geiše, hareme; štaviše patrijarhat je podstiče jer je žena po definiciji u podređenom položaju. Licemerje patrijarhata je posledica odnosa moći u kom oni na vlasti i privilegovani slojevi ne moraju da prostituišu svoje sestre, majke, supruge.. Dakle, to je uvek bilo pitanje patrijarhalnog klasizma a ne patrijarhata kao takvog.

Privilegija seksa u liberalnom kapitalizmu nije samo stvar muškarca već stvar moći i novca, tj. kupovne moći seksualnih usluga. To se najbolje vidi kada danas sve veći broj žena sa zapada odlazi na egzotična mesta gde za novac mogu da kupe mlade i jeftine muškarce, a seks turizam je u usponu i kod muškaraca i žena. To je potrošački promiskuitet povezan sa kupovnom moći i nema više veze sa podredjnim polozajem isključivo žena.

Vraćajući priču na lično iskustvo, kao nekakvu utehu sam pokušavao da napravim razliku između onih na kojima bi ponekad primetio grižu savesti i onih koji su to radili mehanički i bez ikakvog zaziranja, koji su na žalost bili u većini. Ta razlika jeste suštinska. Ona je slična logici zločina u kom postoji ili neka doza pokajanja ili patološka ravnodušnost. To su uglavnom ljudi kojima je porodica najveća svetinja, ili su se barem tako izjašnjavali kad sam pokušao da razumem tu vrstu moralnog ponašanja. Ono što mi je ostalo je spoznaja da ako je neko u stanju da prevarom dovede u pitanje „ono što mu je najsvetije“, šta je onda još sve u stanju da uradi. Takvih se lično bojim.

Tekst prvobitno objavljen u časopisu Liceulice