Smrtna kazna je moralno protivurečna, jer mi najpre kažemo da je život najdragoceniji čovekov posed, a zatim da smo kadri i to da mu oduzmemo. Civilizacija koja može programski da se liši nečega (života) na čemu počiva – civilizacija je smrti.

Svaka izvršena smrtna kazna stoga je jedan stupanj kolektivnog samoubistva. Smrtna kazna je pravno protivurečna, jer prava nema tamo gde nema opoziva. Pravo bez opoziva je sudbina. Nijedan čovek nema pravo da drugome čoveku zamenjuje sudbinu.

Autor: Carlo M. Cipolla, profesor UC Berkeley

PRVI OSNOVNI ZAKON

Prvi osnovni zakon ljudske gluposti nedvosmisleno tvrdi sledeće:

Uvek i neizbežno, svi potcenjuju broj glupana u opticaju.

Na prvi pogled tvrdnja zvuči trivijalno, nejasno i užasno nemilosrdno. Podrobnije ispitivanje otkriva realnu istinitost ove tvrdnje. Bez obzira na to koliko visoko su nečije procene ljudske gluposti, iznova se iznenađujemo činjenicama:

Naši zakoni nisu opštepoznati, oni su tajne male plemićke grupe koja nama gospodari. Mi smo uvereni u to da se ovi stari zakoni tačno primenjuju, ali ipak je krajnje mučno osećanje kad tobom vladaju zakoni koje ne poznaješ. Ja ovde ne mislim na različite mogućnosti tumačenja niti na štetne posledice koje nastaju kad samo pojedinci smeju učestvovati u tumačenju, a ne ceo narod. Te štetne posledice možda uopšte nisu veoma velike. Zakoni su toliko stari, stoleća su se trudila oko njihovog tumačenja, pa i to tumačenje je verovatno već postalo zakon, mogućne slobode prilikom tumačenja postoje, doduše, i danas, ali su vrlo ograničene. Osim toga, plemstvo očigledno nema nikakva razloga da prilikom tumačenja ne dozvoli da ga vodi lični interes na našu štetu, jer zakoni su od samog početka utvrđeni radi plemstva, plemstvo se nalazi izvan zakona, i upravo zbog toga zakon kao da se isključivo predao rukama plemstva. U tome, naravno, ima mudrosti - ko bi sumnjao u mudrost starih zakona? - ali ima i muke za nas; to je, po svoj prilici, neizbežno. 

Moji prvi fudbalski dani profesionalne karijere su povezani sa timskim kolektivnim odlaskom u javnu kuću. Meni, kao novajliji, je već prve zajedničke večeri dat poseban fokus i, kao što sam kasnije shvatio, to je trebala da bude neka vrsta ritualne inicijacije i oficijelnog ulaska u macho-fudbalski svet koji ima svoja pravila ponašanja i zakonitosti, kojima svi moraju manje-više da se prilagode ako ne žele da budu odbačeni ili u najmanju ruku ismejani.