Nepodnošljiva lahkoća optuživanja: Odgovor Alisi Mahmutović

Nije ništa kriv bosanski jezik što ste ga Vi uzeli braniti od nepostojećeg saopćenja nepostojećeg Odbora za standardizaciju jezika Instituta za srpski jezik SANU. Tekst koji ste citirali, naime, nije saopćenje nego odluka i jest ga izdao Odbor za standardizaciju srpskog jezika, ali taj odbor nije deo SANU, već je organ koji čine predstavnici nekih petnaestak institucija iz Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine, od kojih je SANU samo jedna. Odbor kao takav postoji od 1997. godine. Tekst koji analizirate je, dakle, saopćenje SANU taman koliko je vaš tekst Ustav Kantona Sarajevo: ima neke veze, ali zapravo nema nikakve veze.

Rekao bi neko da zakeram, ali zapravo je i jedno i drugo je od suštinskog značaja za vašu argumentaciju. Odluka odbora za standardizaciju nije „obraćanje javnosti‟, već akt normiranja i odnosi se na one koji pod datu normu potpadaju. Tako se u odluci i zaključuje kako je „u srpskom jeziku jedino moguće i jedino ispravno jezik kojim govore Bošnjaci [...] zvati «bošnjačkim jezikom»‟. Ne radi se dakle, o „negiranju imena bosanski jezik‟, već o onome što Vaš kolega Munib Maglajić u svojoj reakciji naziva uređivanjem svog jezičkog vrta. Tom uređivanju se može štošta zameriti, ali teško da mu mogu zameriti drugi jezički vrtlari, posebno ako rade na institutu koji organizira tribine o tome kako je jezik temelj identiteta svakog naroda. Osim toga, ne radi se ni o kakvoj „novoj fazi u okviru teritorijalno ekspanzionističkog projekta usmjerenog prema Bosni i Hercegovini‟. Nije nikakva novost da „specijalizirane klase“ koje se bave normiranjem srpskog i hrvatskog jezika ne prihvaćaju termin bosanski jezik i predlažu termin „bošnjački jezik‟. Odluka Odbora zapravo ponavlja sve rečeno u Odluci iz veljače 1998, a identične argumente i zaključke nalazimo i u članku kroatiste Dalibora Brozovića Odnos hrvatskoga i bosanskoga odnosno bošnjačkoga jezika iz septembra 1999. Radi se, dakle, o stalnom mestu kako srbistike tako i kroatistike, ponovljenom još jednom da bi se u nekom godišnjem izvešću pokazalo kako je Odbor bio aktivan.

Drugo, činjenica da se ne radi o tekstu koji je izdala SANU, koja jest organ Republike Srbije, nego Odbor, čijim je osnivanjem upravo decentralizirano normiranje srpskog jezika, obesmišljava vaše zaključke o tome kako „Srbija pokazuje da ne prihvata svoje vlastite granice‟. Ili možda ipak grešim jer nisam pročitao Vaš tekst dovoljno radikalno? Smatrate li možda da je svaki govor o srpskom jeziku izvan Srbije deo srbijanskog „teritorijalno ekspanzionističkog projekta‟? Ima indicija i za to: vi, naime, na jednom mestu progovarate strogo znanstveno o podeli jezika kojim govorimo.

Dobro je poznato, naročito upućenima, da je lingvistika na oba pitanja dala odgovor: na jednoj štokavskoj osnovici imamo četiri standardne varijante koje se različito imenuju. Bosanska varijanta, prije rata nazvana bosanskohercegovački standardnojezički izraz, preimenovana je u bosanski jezik.

Klasifikacija koju ste predložili ima konsekvence i za one standardne varijante kojima se u tekstu ne bavite. Ako je bosanskohercegovački standardnojezički izraz preimenovan u bosanski jezik, onda iz toga, pretpostavljam, proizilazi da je standardni hrvatski preimenovani nastavljač ranijeg standardnojezičnog izraza na prostoru Hrvatske (gde, dakle, nikakve Hercegovine ili Vojvodine nema). Još revolucionarnije, po Vašoj klasifikaciji je standardni srpski nastavljač nekadašnjeg standardnojezičkog izraza na prostoru Srbije. Standardni srpski onda može biti samo ona standardna ekavica koja svoje centre i uzore prepoznaje u Beogradu, Novom Sadu i vazda hvaljenim „najčijstijim‟ govorima zapadne Srbije. Ta standardna ekavica zaista jest nekakav standardnojezični entitet — srbijanski će se govornici u svojoj upotrebi jezika spontano pre ugledati na npr. Aidu Ćorović nego na npr. Milorada Dodika. Neće se prosečan Srbijanac ugledati ni na Miloša Kovačevića, autora teksta odluke Odbora: on, naime, ima ono što se u sve četiri države našeg jezika prepoznaje kao distinktivno bosanski (iliti, po odluci Odbora, “bošnjački”) akcenat. Tako definiran srpski onda ni nema mnogo smisla zvati po etničkoj grupi, tim pre što već imamo dobro napravljen pridev od imenice Srbija: srbijanski.  Možda je dakle vreme za Odluku o statusu srpskog ili srbijanskog jezika. Ja bih mogao pripremiti nacrt, sve u cilju savršenog reciprociteta: ja imam distinktivno srbijanski akcenat.

Ipak, iako bi takva odluka bila sasvim u skladu s onim što ste rekli i što u svojim reakcijama govore mnogi bosnisti, ona nikada neće poteći s instituta na kojem radite, niti će je podržati itko iz vaše „specijalizirane klase“. Nakon takve odluke bilo bi još teže objasniti sve promocije vašeg instituta van granica Bosne i Hercegovine. Kraj takve odluke bi postalo nemoguće (mada ni sad nije lahko) odgovoriti na pitanje kako se preimenovani “bosanskohercegovački standardnojezički izraz” našao u službenoj upotrebi u opštini Dragaš na jugu Kosova, gde žive govornici bosanskog koji Bosne nikad videli nisu, pa valjda zato i govore bosanskim dijalektom koji po lingvističkim karakteristikama najviše podseća na makedonski.

Nećete, niti će bilo tko iz specijalizirane klase bosnista/kroatista/montenegrinista/srbista (jer to je, da se ne lažemo, jedna te ista klasa) ikada proizvesti ikakav konzistentan stav o prostiranju četiri standarda našeg jezika (na što je na Peščaniku pet godina pre vašeg teksta pozivala Jelena Gall). Cela je poanta vaše klase da ljude uverava da baš njihov standard mora dobiti i jare i pare, tačnije i etničko jare i državne pare. Zato nijedan od četiri paranoidna normativna režima koje plasira vaša specijalizirana klasa nikada ne može mirno kohabitirati s ostala tri. Uvek će svaki od njih biti u graničnom sporu, pa će i vaša klasa uvek biti potrebna da bi ga u tom sporu zastupala.

Jedino što bi ovu za vas idealnu situaciju moglo ugroziti jeste dijalog. Zato ste usavršili žanr zasnovan na uzajamnom nečitanju, nerazumevanju i pogrešnom predstavljanju, žanr u kome blistate i vi i Kovačević. I to shvatam, to vam je u opisu radnog mesta, da to ne radite vi, radio bi neko drugi. Jasno mi je i zašto o ratu govorite samo kao o agresiji i genocidu, ne dopuštajući perspektivu gde postoji zločin nad „svojima‟, gde postoji profiterska i ratnohuškačka klasa i prostor za solidarnost među onima koji toj klasi ne pripadaju. Ali nije mi nikako jasno šta vam je skrivio irski jezik, pa ste ga u svom znanstvenom nabrajanju proglasili nepostojećim. Irski je, naime, službeni jezik u Republici Irskoj, gde ima i status „jezika nacionalnog identiteta‟, pa čak i jedan od službenih jezika EU. Jedan problem ima irski: gotovo nitko ga ne govori — u Irskoj živi više izvornih govornika poljskog nego irskog. Tako je 2007. i 2008. čak napravljena dokumentarna serija No Béarla, u kojoj pratimo Manchána Magana kako se pokušava, uglavnom bezuspešno, snaći u raznim delovima Irske govoreći samo irski. Irski je, vidite, kao naš jezik, samo obrnuto. Zamislite samo da neko napravi dokumentarnu seriju u kojoj se pokušava snaći u četiri države našeg jezika govoreći samo naš jezik. Niko mu tu dokumentarnu seriju ne bi gledao. Ali zato svi gledamo reality u kojem igrate vi, Kovačević i ostali. Najava za taj šou bi mogla glasiti: Jedan jezik, četiri države, jedna specijalizirana klasa, četiri tima koji će opstati samo ako zajedno uvere sav svet kako postoji nešto što ne postoji: problem s jezikom.

dr Marko Simonović
Akuzativ, 02.10.2015.