„Sunce Vam poljubim, pa ko se ovde šegači sa mnom“, zavapio je mučeni Petar Petrović, evo, već treći dan nakon što se konačno probudio iz kome u koju je upao strmoglavivši se sa krova Skupštine Srbije te, sada već davne,  2000. godine, famoznog 5. oktobra kada su Velja Ilić, bager, kuka, bejzbolka i pokoja motika nagrnuli da brane pobedu srpske „demokratske“ opozicije nad režimom Slobodana Miloševića.

„Nosili smo glavu u torbi
i negdje usput izgubili smo torbu
i takoreći ostasmo bez glave
Pošli smo putem a ne znamo kojim
htjeli smo reći a nemamo kome
Rijeka zavadila obale
ljudi s ljudima ne govore“
(„Izbjeglica“, Zoster)

Politikološka tumačenja i marketinška istraživanja izbornih šansi pojedinih partija važan su deo izbornog rituala, međutim, ona ne dovode u pitanje natrule temelje parlamentarne demokratije i krizu legitimiteta koja se nadvila (i) nad čitavim evropskim kontinentom.

Osnovno pitanje koje treba postaviti je: Šta mi to u stvari biramo i da li uopšte biramo?

У глобалном капитализму ћирилични фонт је позициониран као егзотична птица скрајнута на ниске тржишне гране, а њена се употребна вредност своди на бомбастичност помодног имена новог хипстерског кафића који посеже за врцавошћу ћирилице, јер је то тако кул, њу ејџ, и ориџинал.

Но, упркос њеној запостављености (или баш због тога), она се јавља као згодна територија за симболичке обрачуне српских и хрватских националиста који преко њених кривудавих леђа „доказују“ своје тврдње о свеколикој угрожености српства/хрватства.

“Niste imali politiku. Onda je došla nacija i vjera,
ali nije ni to politika, brate. Kakva je to politika
koju rođenjem dobiješ?  To ti je biologija.“
(Robert Perišić, Područje bez signala)

Nakon što su sinovi nacije sa prezirom gurnuli jugosocijalističku očevinu u kaljugu krvavog građanskog rata, nošeni vetrom demokratskih promena u istočnoj Evropi - pred njima se ukazala čitava jedna obećana zemlja mira & izobilja u okrilju Evropske Unije.

Napustivši „tamnicu naroda“, nacioni diskriminisani u veštačkoj tvorevini Jugoslaviji, uputili su se ka neonima zabavnog parka liberalne demokratije i tržišne ekonomije u kojima će konačno biti „sami svoje gazde“.

„Sezona lova” na zaštitnika građana, Sašu Jankovića, otvorena je već duže vreme. Njegovo delovanje u cilju zaštite građana, ali i demokratskog poretka i pravne države, sve vreme se tumači kao opozicioni politički napad na državu, jer po SNS shvatanju – država, to smo MI, a svakako sledi i ono - posle nas potop. Takav stav naprednjačke Vlade Srbije može biti tačan – naime, posle njih i zbog njih, državu Srbiju stvarno može da zadesi potop, finalni udarac od kojeg se neće oporaviti u skorije vreme.

Ako prihvatimo dirkemovsku tezu da je „društvo čoveku Bog“, u slučaju srpskog društva taj bog je nesumnjivo starozavetnog karaktera. Vrednosni sistem jednog društva konstituiše/konstruiše se odozdo  –  u kolopletu svakodnevnih socijalnih praksi građana, njihovih inicijativa, razmena iskustava, kreativnih interakcija itd. – ali pre svega, i iznad svega, odozgo: iz privilegovanih niša kulturnih i društveno-političkih elita koje uživaju simbolički ugled i generišu javni prostor.

Onda kada je predsednik premijerove PR službe, Dragan J. Vučićević, obznanio publikumu da premijer Vučić ima muda, niko nije ni slutio kakvi semantički potencijali se kriju iza te potentne naslovne stranice. Premijerov službeni glasnik i golub-pismonoša kočijaškog vokabulara, samorazumljivo, nije uviđao kakvi se subverzivni momenti kriju u toj  „značenjskoj šumi” - takoreći, Vučićević od šume nije video dva ministarska stabla (ili debla) koje stoje „postojano kano klisurine”.