Medijski atentat na zaštitnika građana

Saša Janković je očito prekardašio u svom delovanju i zakoračio preko praga tolerancije Vlade Srbije, jer kakav je to ombudsman koji govori o nepravilnosti u radu državnih organa u svom godišnjem izveštaju?! Ili kada u svom izveštaju o slobodi medija i izražavanja ukazuje na autocenzuru u medijima i atmosferu u društvu u kome se kritika doživljava kao anti-državni akt? Ili kada podnosi prijave protiv aktera koji su nezakonito čuvali premijerovog brata, Andreja Vučića, na Paradi ponosa? Zahteva transparentnost od VBA i Ministarstva odbrane? Kakav je to ombudsman koji upućuje na odgovornost ministra Gašića za nedavni pad helikoptera i tragičnu smrt sedam osoba? Zaštitnik građana koji „napada“ vojsku, „temelj, stub i krov našeg društva“, kako kaže predsednik Nikolić? Zaštitnik koji ukazuje na katastrofalno stanje na polju ljudskih prava u Srbiji i razoreno sudstvo? Hm, ja bih rekao da je to ombudsman koji kompetentno radi posao koji mu je dodeljen po Zakonu i Ustavu.

Naravno, za Vladu Srbije, kompetentnost je uvreda, psovka koja nabija komplekse i podseća ih na sopstveno neznanje, kupljene diplome i kardinalne greške. Oni traže kompetentnost u poslušništvu, požrtvovanost u podobnosti, prve nagrade na takmičenjima u poltronstvu.

Medijski lovci na ucenjene glave, motivisani ako ne i angažovani od strane Vlade Srbije, dugo su tražili pravu poziciju za ubitačni hitac, lelulajući crvenim laserom po ombudsmanovim delima, vrebajući pravi momenat. Vapili su za „rupom od metka“, čeprkajući po biografiji Aleksandra Jankovića kao gladne hijene po raščepljenoj utrobi trule lešine. Međutim, ti omnibusi napada na ombudsmana do sada nisu donosili previše rezultata, jer Janković nije pravio previše grešaka.

Ipak, pre par dana, botovska medijska mašinerija izvukla je iz naftalina pištolj CZ-99 kojim se 1993. godine ubio Jankovićev prijatelj, a koji je, kako se navodi, nelegalno posedovao Saša Janković u momentu samoubistva. Informer-revolver, medijski serijski ubojica, prvi je zapucao iz tog oružja serijskoga broja 42004, predvodeći hajku na neposlušnog ombudsmana, insinuirajući čak i njegovu umešanost u (samo)ubistvo. Iz medijskih kola u pokretu, komentatorski rafal je uputio i vlasnik Pinka, Željko Mitrović, nazivajući zaštitnika građana mafijaškim žargonom devedesetih - „Sale Prangija“ - u pokušaju da mu konačno uruši kredibilitet pred javnim mnjenjem i građanima. Indikativno je i to da je u vestima televizije Pink pročitano čitavo Mitrovićevo saopštenje koje svojom dužinom nikako ne ide uz televizijski audio-vizuelni koncept što jasno govori o značaju koji se pridaje ovom organizovanom nasrtaju nahuškanih dripačkih pasa na zaštitnika građana.

Janković je zasut kuršumima iz svih medijskih oružja, a legitimitet ovom pokušaju medijskog atentata dao je i ministar policije, Nebojša Stefanović, koji je – potpuno nekarakteristično – brzinski reagovao na apel jednog Informera, i tako – izuzetno glupo i neozbiljno – otkrio mehanizam čitave akcije i organizacije ovog „pokušaja ubistva“ Jankovićevog kredibiliteta. On nije reagovao na skorašnji apel Human Rights Watch-a da se ispitaju slučajevi zlostavljanja i maltretiranja migranata i tražioca azila od strane srpske policije, naprotiv, takav zahtev je apriori odbijen bez ikakve svesti i želje o tome da navode treba ispitati. Očigledno je „doktorskom umu“ toaletoidni list „Informer“ kredibilniji od HRW-a.

Pucanj u Sašu Jankovića, zaštitnika građana, predstavlja pucanj u same građane. Zaštitnik građana je tampon zona između vlasti i društva, on je bodigard društvenog tela čija je funkcija da bdi nad nama i nad demokratskim poretkom u kom bi trebalo da živimo. Nepoštovanje prema instituciji ombudsmana je nepoštovanje prema samim građanima. Ovakav beskrupulozni medijski atentat na Sašu Jankovića samo pokazuje koliko daleko je spremna ova vlast da ide – do samog kraja! Stoga, treba se ponovo (pri)setiti pesme pastora Martina Niemöller-a koja govori o ćutanju i nereagovanju nemačkih intelektualaca prilikom uspona Hitlerovog nacističkog režima (dok ne bude prekasno), jer je ona uvek aktuelna i treba je parafrazirati u skladu sa datim kontekstom:

Kada su došli po novinare,
ja sam ćutao;
jer nisam bio novinar.

Kada su zatvorili studente i prosvetne radnike,
ja sam ćutao;
jer nisam bio ni student ni prosvetni radnik

Kada su došli po zaštitnika građana,
ja se nisam pobunio;
jer jebiga, svakako, nisam bio zaštitnik građana.

Kada su došli po mene,
nije preostao niko da se pobuni!

Mislimo o tome!

Saša Dragojlo