Prekosutra, da samo prekosutra…
Sutra ću početi da mislim na prekosutra.
To je jedina mogućnost: danas nikako ne…
Ne, danas ništa; ne mogu danas.
Zamršena upornost moje objektivne subjektivnosti,
san moga stvarnog života, umetnut,
iznemoglost prerana i beskrajna,
iznemoglost sveta da se uđe u tramvaj.
Ta vrsta duše…
Samo prekosutra…
Danas bih hteo da se pripremim,
hteo bih da se pripremim, kako bih sutra mogao misliti
na idući dan…

On je presudan.
Već imam nacrtan plan; ali ne, danas ne crtam planove,
Sutra je dan planova.
Sutra ću sesti za stol da osvojim svet;
ali svet ću osvojiti tek prekosutra…
Imam želju da zaplačem,
imam želju da zaplačem naglo, iznutra…
Ne, ne pokušavajte saznati ništa više,
to je tajna i neću govoriti.

Samo prekosutra…
Kad sam bio dete, cele sedmice sam se radovao nedeljnom cirkusu.
Danas me raduje samo nedeljni cirkus od cele sedmice
mog detinjstva.

Prekosutra bit ću drugi.
Moj život će trijumfovati…
Sve moje sposobnosti inteligentna, odgojena i praktična čoveka
biti će dekretom sabrane,
ali sutrašnjim dekretom.
Danas hoću da spavam, a sutra ću sve urediti…

Za danas, ima li kakva predstava, koja bi obnovila moje
detinjstvo?
Pa čak i da sutra kupim ulaznicu,
jer tek prekosutra će biti dobra predstava…
Ne ranije…
Prekosutra ću se latiti poslova, koje ću sutra proučiti.
Prekosutra ću konačno biti ono što danas nikako ne mogu biti.
Samo prekosutra.
Pospan sam kao izgubljen pas na hladnoći.
Veoma sam pospan.
Sutra ću ti reći reči, ili prekosutra,
Da, možda jedino prekosutra…

Budućnost…
Da, budućnost…

Fernando Pesoa (1888-1935)
(Álvaro de Campos, ''Poezija Alvara de Kampuša'' / ''Poesias de Álvaro de Campos'')
 

JOSIF BRODSKI: Generaciji 1984. (govor s promocije na Williams Collegeu)

Dame i gospodo iz klase 1984.,

Bez obzira koliko će te izabrati da budete smeli ili oprezni, tokom svog života nužno ćete doći u neposredni, fizički dodir s onim što je poznato pod imenom Zlo. Ne mislim pritom na svojstva romana strave, već u najmanju ruku, na opipljivu društvenu stvarnost koja leži izvan vaše kontrole. Nikakva dobra narav ili lukavi proračuni ne mogu sprečiti ovaj susret. Zapravo, što ste proračunatiji i oprezniji, to je veća verovatnost za ovaj rendez-vous, i to su teže njegove posledice. Struktura života je takva da onome što smatramo Zlim dopušta sveprisutnost, ako ni zbog čega drugoga, a ono zbog toga što se Zlo često pojavljuje pod maskom dobra. Nikad ga nećete videti kako prelazi vaš prag i predstavlja se: »Zdravo! Ja sam Zlo«. Ovo, naravno, upućuje na njegovu drugu prirodu, ali uteha koju iz toga opažanja možete dobiti ubrzo, kroz svoju učestalost, prelazi u dosadu.

Sebe prvenstveno smatram čitaocem. Kao što znate, odvažio sam se da pišem; ali mislim da je ono što sam pročitao daleko važnije od onoga što sam napisao. Jer čovek čita ono što voli – a piše ne ono što bi želeo, nego što ume da napiše.

Sada, na dvjestogodišnjicu rođenja Petra Petrovića Njegoša, upadljiva je tišina nad datumom koji bi trebale slaviti ili barem pristojno obilježiti sve ove kulture, a ne radi nijedna. Šute svi i šute različito, svaki na svoj način, s vlastitom računicom.

Začudno, šute i dvije nacionalne elite od kojih bi se očekivalo slavljenje na sva zvona, baš te dvije koje su najsurovije i bezočno odjenule ideološku košulju velikom imenu i tako ga rekonstruirale za potrebe svojih nacionalnih narativa, per definitionem nacionalističkih praksi – čak i one nekako nevoljko spominju ime, a formalno i službeno jedva da se što radi. Kao i s toliko stvari ovdje, prevarili bismo se ako bismo pomislili da je sve u mračnom računu – ima tu mnogo endemske, upravo barbarske tuposti i neshvaćanja neuporedive važnosti jedinstvene književno-kulturne i političke pojave.