Raul Vanegem: Bolest preživljavanja

Sve do danas, ljudi su se samo prilagođavali sistemu za preobražaj sveta. Sada bi sâm taj sistem trebalo prilagoditi preobražaju sveta.

Organizacija ljudskih društava izmenila je lice sveta, a taj svet je, menjajući se, uzdrmao organizaciju ljudskih društava. Ali, dok se hijerarhijska organizacija hvata u koštac s prirodom i sama doživljava preobražaj u toj borbi, udeo slobode i kreativnosti namenjen pojedincu biva apsorbovan imperativom povinovanja društvenim normama raznih vrsta; sve to, u načelu, važi za situacije pošteđene većih revolucionarnih potresa.

Vreme koje u istoriji pripada pojedincu uglavnom je mrtvo vreme. Ta činjenica nam je tek od skora postala nepodnošljiva, pošto smo stekli uvid u pravo stanje stvari. S jedne strane, buržoazija je svojom revolucijom dokazala da ljudi mogu ubrzati preobražaj sveta i poboljšati uslove individualnog života – pri čemu se to poboljšanje shvata kao mogućnost pristupa vladajućoj klasi, bogatstvu i simbolima kapitalističkog uspeha. S druge strane, ona svojim intervencijama poništava individualnu slobodu, uvećava mrtvo vreme svakodnevnog života (tako što nameće potrebu za proizvodnjom, potrošnjom, proračunima) i pokorava se hirovitim tržišnim zakonima, neizbežnim cikličnim krizama, koje proizvode ratove i bedu, kao i ograničenjima nametnutim takozvanim zdravim razumom („ljudska priroda će uvek ostati ista“, „uvek će biti siromašnih“, itd.).

Politika buržoazije i njenih socijalističkih prirepaka jeste politika vozača koji svom snagom pritiska kočnicu vozila u punoj brzini: što je brzina veća, pokušaji usporavanja su silovitiji, opasniji i neuspešniji. Vrtoglava brzina potrošnje uslovljena je brzinom dezintegracije vlasti i najavom izgradnje novog poretka, otvaranja novih dimenzija, paralelnog univerzuma izniklog na ruševinama Starog sveta.

Prelaskom sa aristokratskog sistema adaptacije na „demokratski“, brutalno je produbljen jaz između individualne potčinjenosti i društvene dinamike koja preobražava prirodu, jaz između nemoći čoveka i moći novih tehnologija. Kontemplativni stav je savršeno odgovarao feudalnom sistemu, tom praktično nepomičnom svetu, utmeljenom na večnim božanstvima. Ali, taj potčinjeni duh se teško mogao uskladiti s dinamičnim vizijama trgovaca, industrijalaca, bankara i pronalazača novih bogatstava, vizijama onih koji nisu bili upoznati s čarima otkrovenja nepromenljivog, već sa ekonomskim kretanjima, nezajažljivom glađu za profitom i nužnošću stalnih inovacija.

Ipak, svuda gde buržoazija populariše i vrednuje osećaj prolaznosti i nestalnosti, osećanje nade, ona u svojstvu vlasti nastoji da stvarna ljudska bića utamniči u toj prolaznosti. U želji da zameni staru teologiju nepokretnosti, buržoazija zasniva metafiziku kretanja; ali, iako oba ideološka sistema ometaju živo strujanje stvarnosti, onaj stariji to čini na daleko uspešniji i harmoničniji način, s većom doslednošću i jednoličnošću. Stavljanjem ideologije napretka i promene u službu nepromenljivog nastaje paradoks, koji ubuduće neće moći da se sakrije od svesti, niti opravda pred savešću. Vidimo kako se u tom širećem svemiru tehnologije i komfora ljudska bića sve više povlače u sebe, smežuravaju, žive sitne živote i umiru zbog tričarija. Umesto obećane apsolutne slobode, taj košmar svakome nudi kubni metar individualne autonomije i to pod budnim nadzorom prvih komšija. To je prostor-vreme sitničavosti i prostakluka.

Pre buržoaske revolucije, mogućnost smrti u živom bogu davala je svakodnevnom životu iluzornu dimenziju koja je uspevala da dosegne raskoš mnogostruke stvarnosti. Možemo slobodno reći da ljudski rod nikada nije bio bliži samoostvarenju, ostajući pri tom zatočen u neautentičnom svetu. Ali, šta reći o životu u senci mrtvog, raspadnutog boga, oličenog u fragmentiranoj vlasti? Buržoazija je uštedela na bogu tako što je ekonomisala ljudskim životima. Uspela je da od ekonomije napravi sveti imperativ, a od života ekonomski sistem. To je model koji programeri budućnosti nameravaju da racionalizuju i pažljivo isplaniraju – jednom rečju, „humanizuju“. I budite uvereni da će pri tom postupati sa istom odgovornošću kao i božiji leš.

Kjerkegor dobro opisuje bolest preživljavanja: „Pustimo druge da jadikuju zbog surovosti vremena u kojem živimo. Mene više pogađa njegova sitničavost: naime, ono je lišeno strasti… Život mi se pretvorio u jednu jedinu boju.“ Preživljavanje je život sveden na najnužnije potrebe, na apstraktnu formu, na minimum aktivnosti neophodan za obezbeđivanje učešća u proizvodnji i potrošnji. Rimski rob je imao pravo na odmor i hranu. Kao baštinici Povelje o ljudskim pravima, imamo dopuštenje da se hranimo i kultivišemo, dovoljno svesti da uspešno odigramo svoju ulogu, dovoljno ambicije da steknemo moć i dovoljno pasivnosti da se kitimo znamenjima Vlasti. Naša sloboda je sloboda prilagođavanja, onakva kakvom raspolažu neke više životinjske vrste.

Preživljavanje je usporeni život. Koliko je samo energije potrebno da bi se očuvao spoljašnji izgled! Sredstva informisanja nas bombarduju savetima o ličnoj higijeni namenjenoj preživljavanju: izbegavajte jake emocije, kontrolišite pritisak, jedite malo, pijte umereno, ostanite zdravi da biste bolje odigrali svoju ulogu. „Premorenost: bolest rukovodilaca“, glasi naslov teksta u Mondu.

Moramo biti štedljivi sa preživljavanjem, jer se ono lako troši; moramo ga živeti što manje, jer ono pripada smrti. Nekada se umiralo od žive smrti, u božijem prisustvu. Danas nas poštovanje prema životu sprečava da ga dodirnemo, razbudimo, trgnemo iz učmalosti. Umiremo po inerciji, u času kada količina smrti koju nosimo u sebi dostigne tačku zasićenja. Nažalost, nema te naučne discipline sposobne da proceni količinu smrtonosne radijacije kojom su zagađeni naši svakodnevni postupci.

Na kraju, od silnog poistovećivanja sa onim što nismo, od nebrojenih promena uloga, od zamene starih autoriteta novim i jednog životnog doba drugim, kako uopšte možemo izbeći da i sami ne postanemo deo tog večitog prelaznog stanja, tog stanja opšte dekompozicije?

Prisustvo tajanstvene, a opet opipljive smrti u središtu sâmog života, toliko je zavaralo Frojda da ga je navelo na pretpostavku o postojanju nekog ontološkog prokletstva, takozvanog nagona smrti. Frojdova greška, na koju je ukazao Rajh, danas se može rastumačiti fenomenom potrošnje. Ispostavilo se da tri aspekta nagona smrti – nirvana, prinudno ponavljanje i mazohizam – predstavljaju samo tri tipa dominacije: pasivno prihvaćenu prinudu, zavođenje konformizmom i posredovanje shvaćeno kao neumitni zakon.

Znamo da robna potrošnja – koja se danas uvek svodi na potrošnju moći – nosi u sebi klicu vlastitog uništenja i preduslove sopstvenog prevazilaženja. Potrošač nikada ne može i ne sme biti potpuno zadovoljan; logika potrošnog predmeta iziskuje stvaranje novih potreba ipak, usled akumulacije tih lažnih potreba, kod ljudi koje je sve teže svesti isključivo na ulogu potrošača, to samo pojačava osećaj mučnine. Pored toga, obilje potrošne robe osiromašuje autentični doživljaj i to na dva načina: pre svega, tako što autentični život nadomešta stvarima, a zatim, tako što nas sprečava da se, uprkos najboljoj volji, za te stvari vežemo – upravo zato što se one moraju potrošiti i, prema tome, uništiti. Otuda nedostatak života postaje sve nepodnošljiviji, pretvara se u nezadovoljstvo koje samo sebe izjeda. Ali, ta žudnja za životom je ambivalentna; ona je tačka u kojoj dolazi do preokretanja perspektive.

U iskrivljenoj vizuri potrošača, čije je viđenje stvari posledica uslovljavanja, nedostatak života se tumači nedovoljnom potrošnjom moći i nedovoljnom samopotrošnjom u službi moći. Kao analgetsko rešenje za nedostatak života nudi nam se smrt na rate. Svet koji nas osuđuje na beskrvnu smrt prinuđen je da propagira glad za krvlju. Tamo gde vlada bolest preživljavanja, želja za životom spontano poseže za oružjima smrti: bezrazložna ubistva i sadizam cvetaju. Kada se neka strast uništi, ona se iznova manifestuje kroz strast za uništavanjem. U takvim uslovima, niko neće preživeti eru preživljavanja. Očajanje je već poprimilo takve razmere da bi mnogi rado pristali da potpišu reči Antonena Artoa: „Obeležen sam žigom brze smrti, tako da me prava smrt nimalo ne plaši.“

Čovek preživljavanja je biće čije je zadovoljstvo stalno prožeto strepnjom; on je nedovršen, osakaćen čovek. Kako bi uopšte mogao pronaći sebe u tom večitom samoponištavanju, na koje ga sve usmerava? On luta lavirintom lišenim središta, ispunjenim drugim lavirintima. Tumara svetom istoznačnosti. Da li treba da se ubije? Da bi se ubio, morao bi da u sebi pronađe neku tačku otpora, da raspolaže nekom vrednošću koju bi imalo svrhe uništiti. Ako toga nema, destruktivni postupci se rasipaju u prah i razleću u svim smerovima. Praznina se ne može ispuniti prazninom. „Kada bi na mene pao neki kamen i ubio me i to bi bilo nekakvo rešenje“, napisao je Kjerkegor.

Mislim da danas nema čoveka kome slična užasna misao nije prošla kroz misli. Inertnost je najpouzdaniji ubica; inertnost onih koji se sa osamnaest godina opredeljuju za senilnost, uranjaju u neki zaglupljujući posao osam časova dnevno i kljukaju ideološkim splačinama. Ispod varljivog sjaja spektakla kriju se samo sasušena ljudska bića, koja u isti mah strepe i priželjkuju Kjerkegorovo „rešenje“, da više nikada ne bi morala da priželjkuju ono čega se plaše i plaše se onoga što priželjkuju.

Uporedo s tim, žudnja za životom se javlja kao biološka potreba, kao naličje žudnje za uništavanjem i žudnje da se bude uništen. „Sve dok ne budemo uspeli da otklonimo sve uzroke ljudskog očajanja, nećemo imati prava da ukidamo sredstva kojima ljudi nastoje da se sa očajanjem izbore.“

Nesporno je da čovek raspolaže kako sredstvima za eliminisanje uzroka očajanja, tako i sposobnošću da ta sredstva upotrebi u cilju njihovog uklanjanja. Niko ne sme da zatvara oči pred činjenicom da nas uticaj uslovljavanja privikava da preživljavamo sa stotim delom svojih životnih potencijala. Bolest preživljavanja je toliko rasprostranjena da je i najmanja koncentracija proživljenog iskustva u stanju da kod ogromnog broja ljudi probudi zajedničku volju za životom. Kada se to jednom desi, negacija očajanja pretvoriće se u konstruisanje novog života. Ekonomisanje životom okončaće se smrću ekonomije, a mi ćemo najzad iskoračiti iz sveta preživljavanja.

Raul Vanegem (Raoul Vaneigem)
Traité de savoir-vivre à l'usage des jeunes générations, Gallimard, Paris 1967.
Časopis Gradac (Čačak) br. 164-165-166
Prevod: Miodrag Marković i Aleksa Golijanin