Podovi natopljeni alkoholom i zvuci poezije mešali su se sa prigušenim kafanskim svetlom. Sedeo je sam, zavaljen u svoju svakodnevicu i siromaštvo, u društvu poznatog mirisa koji je dopirao iz poluprazne staklene čaše. Opijao ga je Pariz, dok je alkohol bio samo jedan od načina da ugasi žeđ i nahrani strast koju je osećao zamišljajući oči svojih žena. Recitovao je pijan, ali stihove nikada nije zaboravljao. Recitovao je i plakao, rukama čupajući kosu, raskopčavajući košulju i bacajući flekavi kafanski stolnjak na pod. Zvučao je kao bolna violina, tražeći idealne oči, pevajući gradskim ulicama u zoru, hvatajući se za već zgasle lanterne.