Da bi preživio, čovjek mora zadovoljiti svoje tjelesne potrebe i njegovi ga instinkti motiviraju da djeluje u korist svog opstanka. Kada bi njegovi instinkti određivali najveći dio njegova ponašanja, on ne bi imao posebnih problema u životu i bio bi »zadovoljna krava«, pod uvjetom da dobiva obilnu hranu. Ali čovjeka ne usrećuje samo zadovoljenje njegovih organskih nagona, niti ono garantira njegovo zdravlje. Njegov problem nije u tom da prvo zadovolji svoje fizičke potrebe, a tada, kao vrstu luksuza, razvija svoje strasti ukorijenjene u karakteru. Ove druge su prisutne od samog početka njegove egzistencije i često imaju čak veću snagu od njegovih organskih nagona.

Između svih ugrožavanja čovekovih vitalnih interesa ugrožavanje njegove slobode je od izvanredne važnosti, individualne i društvene. U suprotnosti sa široko rasprostranjenim mišljenjem da je želja za slobodom proizvod kulture i, još specifičnije, da je uslovljena obrazovanjem, postoji opsežna evidencija koja sugeriše da je želja za slobodom biološka reakcija ljudskog organizma.

Ako se osvrnemo na pojam revolucionarnog karaktera, mogli bismo početi s onim što smatramo da revolucionarni karakter nije. Sasvim jasno, revolucionarni karakter nije ličnost koja učestvuje u revolucijama. To je upravo ono po čemu se razlikuju ponašanje i karakter u Frojdovom dinamičkom smislu. Različiti razlozi mogu navesti bilo koga da učestvuje u revoluciji, nezavisno od toga šta oseća, ukoliko deluje za revoluciju. Ali sama činjenica da on deluje kao revolucionar govori nam malo o njegovom karakteru.

Jednu od prepreka koje smetaju da se nauči umeće postojanja čini i prepuštanje praznim, trivijalnim razgovorima. Šta to znači trivijalno? Doslovno – opštepristupačno (od latinskog tri-via = tačka gdje se susreću tri puta); obično označava plitkoću, izlizanost, nedostatak sposobnosti ili moralnih kvaliteta. Trivijalno bi se takođe moglo odrediti kao stav koji se dotiče samo površine pojava, a ne uzroka, niti dubljih slojeva; stav koji ne pravi razliku između onog što je suštinsko i onog što nije, ili koji se odlikuje sklonošću da obrne ovo dvoje. Uz to još možemo dodati da trivijalnost proizlazi iz učmalosti, ravnodušnosti, obamrlosti, ili iz vođenja brige o nečemu što nikako nije povezano sa središnjim čovekovim zadatkom: da bude u potpunosti rođen. (...)

Sadistički karakter se boji svega što nije sigurno i predvidivo, onoga što pruža iznenađenja koja bi ga prisilila na spontane i izvorne reakcije. Zbog toga se boji i života. Život ga straši upravo zato što je, po samoj svojoj prirodi, nepredvidiv. On je strukturiran, ali nije metodičan; postoji samo jedna izvjesnost u životu: da svi ljudi umiru. Ljubav je jednako neizvesna. Biti voljen zahteva od subjekta da sam voli, da pobuđuje ljubav, a to uvek donosi rizik odbacivanja i neuspeha. Zbog toga sadistički karakter može »voleti« samo kada vlada, tj. kada ima moć nad predmetom svoje ljubavi. Sadistički karakter je obično ksenofobičan i neofobičan — neko ko je stran stvara novinu, a ono što je novo pobuđuje strah, sumnju i odbojnost jer se tada traže spontane, žive i nerutinizirane reakcije.